Referendum o nezavisnosti u Sudanu: raspad ili rasparčavanje

Kao što je poznato, u januaru ove godine u Sudanu je sproveden plebiscit o samoopredelenju u obliku otcepljenja i stvaranja samostalne države. 7. februara obelodanjeni su zvanični rezultati, a 9. februara Savet bezbednosti OUN dao je izjavu, prema kojoj je pozdravio „objavljivanje konačnih rezultata: 98,83 procenta učesnika referenduma glasalo je za nezavisnost“ i pozvao „međunarodnu zajednicu da pruži punu podršku celokupnom sudanskom narodu u njegovim naporima, usmerenim u pravcu izgradnje mirne i prosperitetne budućnosti“. (1). Na taj način, na mapi sveta uskoro će se pojaviti nova država, čije je zvanično proglašenje planirano za 9. juli. Do zvaničnog stvaranja nove države neophodno je rešiti niz međunarodno-pravnih i unutrašnjih pitanja, pored ostalog, pitanje o demarkaciji granica, o merama u cilju osiguranja bezbednosti, državljanstva, dugova i aktiva, moneti, raspodeli bogatstava i upravljanja prirodnim resursima.
 

Da bi se shvatili razlozi za ono što se dogodilo neophodno je osvrnuti se na istoriju. Kao prvo, treba se setiti da je upravo „Sever“ Sudana bio stvoren na veoma neobičan način – zapravo, putem urušavanja prosperitetnih tada hrišćanskih država Namibije od strane Arapa, koji su upali iz Egipta i Arabije. Na taj način muslimanski sever nipošto nije prirodna teritorija, naseljena muslimanima, već rezultat osvajanja, razaranja, trgovine robovima i nasilne islamizacije. Oružani separatistički pokret na Jugu Sudana počeo je još sredinom 1950-ih godina, skoro odmah nakon postizanja nezavisnosti. Od tog vremena beleže se mnogobrojni i sve nauspešniji pokušaji rešavanja problema.
 

Odluka o nezavisnosti Sudana od kolonizatora doneta je 16. avgusta 1955. godine, a već 18. avgusta na Jugu je počeo ustanak za nezavisnost. Tek nakon što je sever obećao da će predvideti federativno uređenje zemlje, 1. januara 1956. godine na mapi se pojavila nova suverena država – Republika Sudan. Tako je unutrašnji faktor bio od suštinskog značaja za najnovije rezultate. Međutim, ne bi trebalo zaboraviti ni na spoljni faktor, koji je, iskreno govoreći, u raspadu Sudana odigrao odlučujuću ulogu. Na primer, kurs u pravcu podele Sudana zauzeli su britanski kolonizatori još početkom XX veka, kada se tvrdilo da bi „predstavljalo grešku... ako bi se stvorila jedinstvena država“ (2). U određenoj meri progoni hrišćana od strane Severa predstavljali su rezultat podstrekavanja na pobune, koje su sprovodili misionari na Jugu Sudana (3).
 

Danas je situacija u Sudanu prilično složena. Ona se karakteriše paralelnim postojanjem odjednom nekoliko konflikata, a mnogi od njih prete daljim raspadom zemlje. Istovremeno, ne možemo reći da je krivica jedino i isključivo na vlastima Sudana. Na protiv, aktuelna vlada Sudana iskazuje umnogome izuzetnu politiku ustupaka. Kao prvo, treba označiti usvajanje novog ustava kao glavnu inovaciju u stadijumu prelaska na federativni oblik teritorijalnog uređenja. Drugo, to predstavlja davanje južnim državama zemlje, koje čine teritoriju takozvanog „Juga Sudana“ veoma široku autonomiju; naimenovanje rukovodioca Narodno-oslobodilačke armije Sudana Džona Garanga za potpredsednika Sudana. A i sam sporazum o sprovođenju referenduma, svakako, predstavlja ustupak. S druge strane, vlasti su dale ne mali doprinos da se prema njima raspiri mržnja, pre svega od strane radikalnih pokušaja da podčine stanovništvo Juga ili odnosom prema hrišćanskom stanovništvu. U takve pokušaje spada, na primer, uvođenje 1983. godine islamskog prava u odnosu na celokupno stanovništvo zemlje, uključujući hrišćane (što je i uopšte karakteristično za apsolutnu većinu muslimanskih zemalja, u kojima se šarijat smatra ličnim pravom) Uz to, malo ko veruje u slučajnost smrti DŽ.Garanga samo šest meseci nakon njegovog naimenovanja za potpredsednika. Praktično sve zemlje Afrike imaju analognu po tragizmu istoriju svog razvoja, ali se ne baš sve raspadaju na delove pomoću OUNovskih referenduma. Zato je, ipak, spoljni faktor odigrao kudikamo veću ulogu, nego unutrašnji, i stoga danas može biti govora ne o raspadu Sudana, već o njegovom rasparčavanju.
 

Skreće na sebe pažnju to, što su rezultati referenduma bili objavljeni bez zvanično predviđenih mogućnosti zadrške – tojest, nija bila podneta ni jedna žalba. Čak štaviše, predsednik Sudana Omar-al Bašir je još pre zvaničnog saopštavanja rezultata priznao pobedu onih, koji su se zalagali za otcepljenje Juga. S tim u vezi treba istaći da je verovatno uspeh odvajanja Južnog Sudana umnogome osiguran zahvaljujući samim vlastima Kartuma. Najverovatnije je vlada Sudana dala prednost rešavanju problema Juga putem njegovog odsecanja. Međutim, u suštini, u takvoj se odluci sagledava veoma određena logika. U godinama nezavisnosti Sudana u njemu se smenilo nekoliko desetina vlada, a praktično svaka smena vlasti u Kartumu bila je skopčana upravo sa ratom na Jugu. Na taj način, „radikalno rešenje južnog pitanja“ može se tretirati od strane vlasti Sudana kao određena zaštita. Uzgred, u istoriji su već postojali presedani slične vrste. Od poslednjih događaja ovde se može navesti primer početka 1990-ih godina, kada je tadašnji predsednik Bosne A.Izetbegović bio spreman da odustane od teritorija Bosne, na kojima su živeli Hrvati i Srbi, u cilju stvaranja, makar i malene po veličini, ali isključivo muslimanske države. Odsecanje nemuslimanskog Juga daje Kartumu mogućnost da stvara zaista islamsku državu, bez za to značajne opozicije.
 

Velike probleme referendum o Jugu Sudana stvara i sa aspekta daljeg razvoja međunarodnog prava. Glavni takav problem skopčan je sa procedurom sprovođenja referenduma. Kao prvo, apsolutno je neobično sprovođenje referenduma ne samo u samom Sudanu, nego i među Sudancima u inostranstvu, i to samo južnih Sudanaca. Drugo, još je neobičnije učešće na tom referendumu južnjaka, koji žive na severu zemlje, ali ne i severnih Sudanaca! Takav pristup u korenu protivureči do sada prihvaćenoj tendenciji, koja podrazumeva prava na donošenje odluke stanovništva ne pojedinih delova zemlje, već celokupnog stanovništva države. Na primer, Vrhovni sud Kanade je u odluci po pitanju pokušaja odvajanja Kwebeka 1998. godine otvoreno ukazao, da sličan referendum može imati snagu jedino u slučaju ako se za odvajanje ove ili one provincije izjasni većina stanovništva čitave zemlje. (4). Odustajanje od principa u južnosudanskom slučaju stvara presedan, koji je podržan od strane OUN. Određenu opasnost predstavlja i učešće ruskih posmatrača za vreme referenduma na Jugu Sudana, kao faktičko priznanje tih principa, na kojima se sprovodi referendum, kao međunarodno priznatih.
 

Stvaranje nove afričke države osigurano je pod formalnim kišobranom OUN od strane sasvim određenih država. Na primer, glasački listići štampani su u Britaniji. Takozvani „međunarodni sponzori“ su za sprovođenje referenduma doznačili 58 miliona dolara. Da bi se osigurala bezbednost u toku referenduma bilo je angažovano preko 20 hiljada policajaca. Međutim, to je bila tek završna etapa. Sve je bilo definitivno rešeno još u januaru 2005. godine sa potpisivanjem „Sveobuhvatnog mirovnog sporazuma“. Njega su formalno potpisali vlada Sudana i Sudanska oslobodilačka narodna armija, tojest, spolja je to izgledalo kao čisto unutarpolitički dogovor.
 

Međutim, u suštini ispod sporazuma stoje potpisi rukovodstava niza evropskih zemalja, a takođe potpis državnog sekretara SAD Kolina Pauela. Tehnički su se oni potpisali kao „svedoci“, ali to, naravno, nikoga ne može obmanuti.
 

U svojoj izjavi od 9. februara Savet bezbednosti je posebno apostrofirao, da dati „proces predstavlja kao takav isključivi slučaj i da sam po sebi ne stvara presedan“. Takvo tvrđenje se čini veoma dvosmislenim, jer se slični slučajevi stalno ponavljaju i ponavljaju, a OUN sve vreme izjavljuje da su svi oni – isključivi.
 

Sada je pažnja celokupne međunarodne zajednice usmerena prema novoj državi na teritopriji Juga Sudana. Ali ne treba zaboravljati na sudbinu samog Sudana. Na pomolu je problem države Abej. Prvi put u međunarodno-pravnoj istoriji spor između vlade zemlje i ustanika razmatrao je međunarodni sud (5) Na taj način, internacionalizacija problema Abeja izaziva ozbiljne bojazni u pravičnost njegovog razrešenja. Upućen je veoma jasan signal koji se odnosi na podršku odvajanju Darfura, koji se sada našao u „interesantnoj situaciji“ – stisnut između sada slobodnog Južnog Sudana s jedne strane i tek „oslobođenog“ od predsednika H.Mubaraka Egipta, sa druge strane. Najzad, uskoro će se održati „svenarodno razmatranje budućeg uređenja“ u državama Gornja Numibija i Plavi Nil...
 

Treba podsetiti da za razliku od apsolutne većine „naftnih“ zemalja Sudan izvozi ne samo samu naftu, nego i naftne derivate. Vlada Al-Bašira je takođe zauzela kurs u pravcu postizanja prehrambene nezavisnosti zemlje. A upravo to rasparčavanje Sudana će biti nastavljeno.
 

______________

(1) Vidi: Izjava predsendika Saveta bezbednosti OUN// Dokument OON: S/PRST/2011/3, 9 February 2011.
 

(2) Vidi.: Smirnov S.R., IstorijaSudana. M. 1968. S.196.
 

(3) Vidi: Birgauz J.A., Nacionalno-эtničkiproblem Sudana. M. Nauka. 1975. S.93-94.
 

(4) Sa odlukom Vrhovnog suda možete se upoznati: https://www.canlii.org/en/ca/scc/doc/1998/ 1998canlii793/ 1998canlii793. html
 

(5) Vidi:Odluka o ovome na zvaničnom sajtu Međunarodnog arbitražnog suda u Hagu: https://www.pca-cpa.org/showpage.asp?pag_id=1306

Aleksandar Mezjajev,