Kakva je buduća sudbina MKS?

Po svoj prilici, pitanje postavljeno u naslovu trebalo bi postaviti drugačije: ko će sutra biti prisutan na MKS? Zapravo, od toga zavisi i sama budućnost jedinstvenog međunarodnog orbitalnog kompleksa.

Međutim, perspektiva da se sačuva današnji sastav tima učesnika eksploatacije stanice nije velika. Otvoreno govoreći, i nema nikakve perspektive. Ne raduje ni to sto objektivno glavne gazde MKS – Rusi i Amerikanci – svako na svoj način nije zainteresovan za dalji rad u toj za sada još zajedničkoj kući.

Na prvi pogled, poslednja tvrdnja moze se učiniti opakom ako govorimo o Rusiji. No, nije sve tako jednostavno. Počnimo od Amerike. Nedelja 12. avgusta nije bila baš srećna za reanimirani s takvim teškoćama program “Spejs-Šatl”. Analiza je pokazala da su oštećenja nastala prilikom starta orbitalnog stepena “Indovera” ozbiljnija nego što se činilo ranije.

Veoma bi smo želeli verovati da će i ovog puta Šatl uspešno završiti let. Međutim, ta zelja teško da će uliti više entuzijazma u pripreme preostalih 11 misija Šatlova po programu MKS. Naravno, naši partneri su iskreni kada kažu da nameravaju do oktobra 2010. godine – rok okončanja programa Šatlova – završiti instalirtanje kompleksa.

Međutim, mogu nastati okolnosti “više sile”. Vrlo česta i opasna oštećenja termoizolacionog oklopa, na primer. Upravo se to i događa danas u većem ili manjem stepenu prilikom svakog leta tih transportera u orbitu. Sasvim je verovatno da se Amerikanci iz čisto tehničkih razloga ne mogu održati dve ili više godina, pa će uskoro i definitivno “prizemljiti” Šatlove. Otvoreno govoreci, teško je pronaci potvrdu da će sličan scenarij ozbiljno negativno uticati na kosmonautiku Novog sveta, pored ostalog na njegov pilotirani segment. Jer, kako je u više navrata izjavljivao šef NASA Majkl Grifin, strateški cilj programa letova SAD svodi se na proučavanje kosmičkog prostora izvan okolozemljine orbite.

Tojest, projekat MKS već nije glavni za američki kosmički program. Na taktičkom planu zanimljivo je junsko saopštenje o tome, da su Roskosmos i NASA usagalsili plan eksploatacije stanice za “tri-četiri godine”.

Međutim, strategiju Amerikanci ne nameravaju da menjaju, a tehničke poteškoće sa Šatloivima s jedne strane prekinuce pre vremena taj program i osloboditi tako neophodnih za stvaranje novog broda “Orion” 4 milijarde dolara godišnje, a sa druge strane, zahtevati od NASA da preispita program korišćenja svojih astronauta. Pri takvom razvoju događaja teško da će Agencija zadržati privrzenost letovima na MKS.

Dajte da probamo pronaći iole fundirani motiv Amerikanaca da zadrze svoje ucesce u oznacenom programu. zajednička sa Rusijom istrazivanja? Program je bezznačajan. Sopstveni naučni eksperimenti? Njihov obim je i danas beznačajan, a sutra počinju pripreme za putovanja na Mesec i Mars, koja naši partneri smatraju, po svoj prilici, čisto svojim ličnim poslom.

Odsustvo na MKS za njih u takvom slučaju niposto nije kriticno. Ostaju samo partnerske obaveze. Međutim, izvinite, - viša sila… Za Rusiju je, opet, MKS – sve što ima u nekada gigantskoj oblasti pilotirane kosmonautike.

Gubitak stanice je, bez preuveličavanja, kritična trauma za celokupnu domaću granu. Ali se postavlja pitanje. Ako i opstane stanica, sta da se radi, i sto je važnije, kako da se radi? U naredne dve godine u Rusiji se ne predviđaju nikakvi “Kliperi” niti “Orioni”. Prema tome, 2010. godine MKS je suđeno da se susreće sa “Sojuzima” i “Progresima”, kojima predstoji da na MKS odvoze posade i teret tamo-amo.

Kako u tom slučaju govoriti o povećanju broja učesnika ekspedicija? Nije tajna da je danas jedan od trojice kosmonauta – astronauta prinuđen da lavovski deo vremena troši za otklanjanje svakojakih kvarova koji se pojavljuju na stanici. O kakvim ozbiljnim istraživanjima može biti govora? A nema ni značajnijih domaćih naučnih programa za MKS.

Na papiru, možda i da, ali je sve to premalo. Postoji još jedna okolnost koja nas upućuje da situaciju Rusije u odnosu na MKS ocenjujemo kao pat-poziciju. Krajem 2005. godine Amerikanci su se složili da plaćaju mesta za svoje astronaute u brodovima “Sojuz”.

To je lepo. A u budućnosti, u zavisnosti od stanja sopstvenog programa “Spejs-Šatl” NASA moze porazmisliti i o kupovini “Sojuza” za svoje potrebe ako pozele da provozaju svoje momke na orbitu. I to je lepo. U podmoskovskim pogonima će kompletirati do bola poznate sklopove u startujuće brodove. Sve funkcionise, svi se bave poslom. Samo, kakvim poslom? Starim poslom, naravno.

Amerikanci će u međuvremenu mirno dograditi i ispitati “Orion” i ostalu perspektivnu tehniku. Forsiraće svoje programe pilotiranih letova Kina i Indija, kopristeći pri tom poslednje svetske razrade. Koga će zaista, u tom slučaju, sutra dočekati MKS?