Zašto odumire Srbija

Koliko nas ima? Odgovor na ovo naizgled jednostavno pitanje glasi - malo! Dodatno zabrinjava podatak da nas, zapravo, ima sve manje! Jer, svake godine populacija Srbije, ne računajući područje Kosova i Metohije i juga zemlje, smanjuje se za oveći grad; Gornji Milanovac, na primer.
Koliko bi Gornjih Milanovaca trebalo da nestane sa zemljopisne i demografske karte da bi Srbija, konačno i neopozivo, prestala da postoji?!
Statistička projekcija je zastrašujuća, i prelepi prostor srednjeg Balkana već za nekoliko decenija vidi kao nepregledno a zapušteno groblje. Srba će biti još jedino u najvećim gradovima i u rasejanju, ali i to samo dok im nacionalna osećanja i sećanja u tuđem okruženju sasvim ne izblede.
 
Ekonomiste, koji ovih dana razbijaju glavu sa veoma visokom stopom nezaposlenosti, za dve-tri decenije očekuje zastrašujući manjak radno sposobnog stanovništva.
Čak ni dobro plaćenu profesionalnu vojsku nećemo moći da popunimo, osim ako nam otaxbinu ne budu branili uvezeni strani plaćenici. Možda NATO?!
Porodilišta, obdaništa i škole pretvoriće se u staračke domove, možda čak u zanatsko-poslovne centre u kojima će Kinezi nuditi svoju robu sami sebi.
 
Ko će ugasiti svetlo

Brana Crnčević je odavno napisao onaj samo Srbima smešan aforizam - "Svi smo mi deca dezertera iz 1389.", pomislivši pri tom na čuvenu apokaliptičnu kletvu kneza Lazara "Ko ne došo u boj na Kosovo…"!
Zaista, odonda kao da je čitav narod u maleru: poturčenja, seobe, pokatoličenja, ponemčenja, danak u krvi, hajdučka izgibija, arbanaske otmice devojaka, rednje, pečalba… i sva ostala zla ovog sveta. Jer, nacija koja je samo tokom jednog (doduše svetskog) rata, izgubila trećinu ukupne populacije, ne bi smela da očekuje ništa bolje nego da joj demografski trend bude toliko očajan, da joj preti i bukvalno odumiranje.
Samo dve decenije kasnije orilo se po srpskim gradovima suludo "Bolje grob, nego rob", kako bismo tokom potonjih oslobodilačkiih i međusobnih ratova smanjili populaciju za dodatnih milion i po duša. Da ne beše toga, neki procenjuju da bi danas broj Srba, "doslednih ponavljača istorije", bio bar za trideset miliona veći.
Populacionu politiku nekada je vodila majka Priroda, koja je breme ovih svojih obaveza prebacivala na pojedince i porodicu. Danas bi tim ozbiljnim poslom trebalo da se bavi Država, a kroz nauku, privredu, ekonomsku i socijalnu politiku, zakonodavstvo i institucije sistema. A ne bavi se: kao da i ona očekuje da će o tom brinuti pojedinci i porodica.
 
Praviti decu odavno nije "sirotinjska zabava". Nekad smo se smejali onom vicu o siromašnim roditeljima kojima je dete upalo u katran, a oni premišljaju da li da ga peru ili da prave novo. Jer porodica sa više od četvoro dece danas je postala - vredna čak i novinske vesti. Prava retkost, takoreći senzacija! I u ruralnim krajevima, gde je do juče svako novorođeno dete bilo i "par novih vrednih ruku", stvar ne stoji bolje. Naprotiv, mnoga sela su već decenijama prazna, a nekad plodne njive uveliko su zaparložene.
Nova, demokratska vlast, ne uleće u zamku i - doslovno ne preduzima ništa na popravljanju opšte demografske slike nacije baveći se "važnijim stvarima", pa je utisak da će poslednji Srbin najverovatnije biti političar ili narodni poslanik zadužen da ugasi svetlo.

I troje dece - senzacija

- I to uprkos članu 63, stav 2. Ustava koji glasi: "Republika Srbija podstiče roditelje da se odluče na rađanje dece i pomaže im u tome" - podseća doktor Radoslav Jović, narodni poslanik iz Kraljeva, u dva navrata predlagač Zakona o materijalnoj zaštiti materinstva i biološkoj obnovi stanovništva. - Uz to, postoji i 66. član, stav 2, koji glasi: "Majci se pruža posebna podrška i zaštita pre i posle porođaja." Zapravo, materinstvo je u Srbiji normativno "zbrinuto", ali se dalje od toga nije otišlo. A da li će, i kada…, to ne znam.
Dr Jović je specijalista opšte medicine i reumatologije i, dakle, nije profesionalno vezan za ovu oblast: predlagač Zakona je postao kao zabrinuti građanin, a ne kao lekar ili političar.
 
- Dovoljan je čak i letimičan pogled na statističke podatke nekoliko decenija unazad, da bi se ustanovilo da je stanovništvo Srbije sve starije, a da su demografska kretanja sve nepovoljnija. Naše stanovništvo spada među pet najstarijih nacija u Evropi. Egzaktni podaci koji se odnose na teritoriju Srbije, bez Kosova i Metohije, pokazuju da se prosečno godišnje gubi između dvadeset pet i trideset hiljada stanovnika, a što je još gore, čak i takav negativan priraštaj ima tendenciju pogoršanja! Dakle, strateška pozicija Srbije kao države srpskog naroda će i dalje biti u padu, a "međunarodna zajednica", odnosno svetski centri moći, sve lakše će donositi odluke koje će biti na štetu i srpskog naroda, i ogromne većine lojalnih građana Srbije, u celini.
 
- To nije samo zla slutnja - opominje dr Jović. - Zamislimo trenutak pristupanja poluprazne Srbije Evropskoj uniji, koja sa svoje strane insistira na slobodnoj trgovini i nesmetanom toku ljudi, robe i kapitala među svojim članicama. Pa, pokupovaće je, onako praznu, ko god bude želeo. I to za sitne pare. A zna se i ko je najzainteresovaniji! Zato sam smatrao da je predlaganje jednog ovakvog zakona ne samo dužnost ili opomena već i moralni čin. Jer, država se konačno mora suočiti sa ovim i rešavanje izdići čak na nivo strategijskog planiranja, pogotovo zbog toga što će negativne posledice uslediti po domino efektu.
Uvidom u predlog ovog kratkog Zakona (samo deset članova) stiče se utisak o nameri da materinstvo proglasi za profesiju. Tačnije, majka koja rodi četvrto dete stekla bi pravo na nacionalni dodatak za materinstvo koji bi bio mesečno isplaćivan u visini prosečne plate. Žene na selu i u rubnim opštinama Srbije bi dobijale čak 30 odsto više novca.
- Po nekim mojim procenama, to bi iznosilo do deset odsto buxeta - kaže doktor Jović. - Reč je o dvostruko većoj sumi nego što se, na primer, izdvaja za vojsku, ali bez tog izdatka vojska nam uskoro neće biti potrebna, jer neće biti stanovnika. Neće biti ni države, uostalom. Ja sam ubeđen da Srbija, zapravo, i nema prečeg posla od ovog.
 
Uprkos zaklinjanja u ravnopravnost, pa i onu polnu, žene su oduvek "druga liga". Tu ih je smestila patrijarhalna sredina i iz toga će se teško iščupati. Indira, Sirimavo, Čelična Tačerka, Korason ili Merkelova (i bez "tipovanja" izbora u Francuskoj, red je spomenuti Roajalovu) događaju se dugima; Nataša Mićić na čelu Narodne skupštine, a docnije, po funkciji, i predsednica Srbije, bila je puka slučajnost (šta tek reći za Borku Vučić?!).
 
Karijera ili beba

Čak i na upečatljivo uočljivim mestima, kao što je politika, prisustvo žena je beznačajno i služi samo kao dekor. A i to - ne uvek. Da li je iko ikada video bremenitu političarku? Trudnicu na javnoj funkciji?!
Javna je tajna, inače, da mnogi poslodavci, prilikom zapošljavanja, traže od žena da potpišu interni ugovor da neće ostajati trudne u narednih nekoliko godina, jer im se u suprotnom ne isplati da ih zaposle.
 
Kad već jednom dođu do dobrog radnog mesta, mnoge žene će i žrtvovati nekoliko godina zbog karijere. A kad reše da rode, posle godinu dana porodiljskog, samo one znaju koliko sreće, novca i živaca je potrebno da se nađe neko da čuva dete da bi se one vratile na posao. Jer, mesta u vrtićima, a posebno jaslicama, nema ni za lek!
Sve je ovo valjalo spomenuti kako bi se ukazalo na izvesne nedostatke predloga Zakona dr Jovića. Jer, očigledno je da ne bi trebalo podsticati materinstvo samo materijalnom pomoću, već i sveobuhvatnom zaštitom prava žena, niti bi ta zaštita trebalo da se odnosi samo na majke s decom, već i na one koje će tek rađati, ali još ne znaju zašto.

Jurili ćerku - dobili četiri sina

Beograđani Marta i Goran Negotinac imaju četiri sina: Uroša (15), Aleksandra (14), Petra (12) i Pavla (3). Tipična porodica iz vizije doktora Jovića. Ali…
- Stan sam nasledio od dede - kaže Goran. - Zaposlen sam, sa prosečnom platom, Marta je nezaposlena. Izgubila je posao zbog prve trudnoće pre nego što se porodila. Tačno je da smo za rođenje Paje svojevremeno dobili, evo, 137.000 dinara, ili 2.000 evra. Ali, jednokratno. Lep gest. Ali, za Petra, naše treće dete, nismo dobili ništa.
 
A samo ja radim: jurimo posao za Martu već godinama, ali uzalud. Imali smo nekad čak i dečji dodatak i primali ga s tri-četiri meseca zakašnjenja, a onda, između Aleksandra i Petra, prosečna mesečna primanja po članu domaćinstva su nam porasla bukvalno za - jedan dinar, pa smo izgubili pravo i na te prinadležnosti.
Negotinci ne veruju da bi imali ovoliko dece da su znali sa čim će se suočavati.
- Ne bismo imali nijedno - kategorična je Marta.
Stali bismo na dvoje - veruje Goran.
 
Bebi-bum u Francuskoj

I Evropa se suočava sa ozbiljnim demografskim sunovratom. Prosek od 1,4 deteta nadmašuju Francuska (1,9) i Irska (1,98), ali ni to nije dovoljno, dodaju analitičari, da se spreči izumiranje ovih nacija. Jedan od osnovnih problema je što se žene sve kasnije odlučuju na dete i prave veću razliku u godinama između dve trudnoće, tako da sve manji broj žena rađa više od dvoje dece.
Iako francuske vlasti čine mnogo toga da olakšaju život porodicama sa više dece (plaćena i neplaćena roditeljska odsustva, veliki dečji dodaci, oslobađanje od poreza, besplatan javni prevoz i besplatno obdanište), zbog čega imaju i najveći procenat zaposlenih žena s dvoje dece (82%), najviši standard uživaju majke u Švedskoj (godinu i po dana plaćenog odsustva), Norveškoj i Danskoj (po godinu dana plaćenog odsustva).
 
U većini ostalih evropskih zemalja (sa, od skora, izuzetkom Nemačke), majke imaju pravo na svega tri meseca odsustva zbog bebe. Takođe, u pomenutim nordijskim zemljama su i najveća mesečna primanja majki u odnosu na ostatak Evrope - najmanje 1.000 evra mesečno. Najniža primanja u zapadnoj Evropi imaju majke u Engleskoj i Irskoj, dok u Istočnoj Evropi najviši standard imaju majke i deca u Mađarskoj.
U Nemačkoj je od nove godine stupio na snagu zakon po kome zaposlene žene, kad se porode, mogu dobiti godinu dana plaćenog odsustva i pravo na mesečna primanja u visini od dve trećine plate, što iznosi čak 1.800 evra.