Zukurlićeva opaka propoved

Posle zahteva za autonomijom tzv. Sandžaka, iz Zukurlićeve „kuhinje“ stižu i negodovanja zbog obeležavanja Savindana kao školske slave. Šta se krije iza toga?

Hutba je propoved koju muslimanski sveštenici petkom drže u džamijama. A 21. januara, u svim džamijama pod kontrolom Islamske zajednice u Srbiji – „frakcije“ koju predvodi muftija Muamer Zukurlić – pročitana je njegova poruka, kojom se, makar na teritoriji tzv. Sandžaka (Raške oblasti), faktički, zahteva ukidanje obeležavanja Savindana kao školske slave.

Između ostalog, rečeno je sledeće: „Približava se dan kada će naša deca i njihovi nastavnici i profesori muslimani, zajedno sa svojim vršnjacima i nastavnicima pripadnicima hrišćanske vere, pripremati i recitovati pesme i himnu o Svetom Savi. …Da li smo pokušali da nešto učinimo da našu decu zaštitimo od ovog pravoslavno-hrišćanskog misionarskog projekta?“

Poenta svega sadržana je u narednim rečima: „Teško je zdravom razumu da shvati da u sekularnoj državi, kakva je Srbija, javne institucije, kakva je škola, imaju svoju pravoslavnu slavu, a da se istovremeno zahteva lojalnost svih drugih građana koji nisu pravoslavci“.
 

LAŽNE OPTUŽBE

Ako neko pokušava, kao što Zukurlić tvrdi, da verski i nacionalno asimilira dečake i devojčice koja se izjašnjavaju kao Bošnjaci, ili da ugrozi njihova ljudska prava, muftija je u pravu. No, on zasigurno dobro zna – ono što je jasno i glasno rekao Mirsad Jusufović, generalni sekretar Sandžačke demokratske partije– „Bošnjačka deca nisu u obavezi da slave Svetog Savu“. Muftija je, nesumnjivo, dobro obavešten i da – od kada je 1840. godine, odlukom Sovjeta Knjažestva Srbskog, na predlog tadašnjeg rektora Liceja u Kragujevcu, dan Sv. Save ustanovljen kao školska slava – malo je bilo slučajeva preobraćenja muslimana u pravoslavlje. Čak i od sredine 19. veka više je pravoslavnih Srba prihvatilo islam nego što se islamiziranih Srba vratilo veri predaka.
 

Očito je da su Zukurlićeve optužbe besmislene, a njegovi, makar imlicitni, zahtevi neutemeljeni. A jasno je i zašto to radi, odnosno zbog čega već neko vreme agresivno zagovara autonomiju tzv. Sandžaka. Igra na ekstremizam kako bi se generalno, a ne samo u kontekstu izbora za Nacionalni savet Bošnjaka, nametnuo kao društveno-politički lider muslimana Raške oblasti. No, to je samo jedna dimenzija problema.
 

Naš vrsni poznavalac geopolitike, Milorad Vukašinović, odavno je u svojim tekstovima i knjigama uočio sponu između nekih radikalnih islamskih pokreta i Vašingtona. On s pravom govori o tzv. evroatlantskogom islamizmu, u funkciji američke geopolitike. Otuda, i da nisu učestale posete diplomata SAD Novom Pazaru, ne bi trebalo zanemariti mogućnost da je i najnoviji Zukurlićev ispad na liniji državno-idejnog prekomponovanja Srbije po volji spomenute velesile (a potom i nečeg još goreg).
 

Mnogima u Vašingtonu pa i Briselu smeta što je naša zemlja ustavno definisana kao „država srbskog naroda“. Sada kada se otvara pitanje izmene ustava, iz njihove perspektive posmatrano, korisno je da se direktno i indirektno istakne i „retrogradni“ karakter takvog rešenja. Jer, „moderna“, „evroatlantska“ Srbija mora da bude anacionalna. To podrazumeva striktnu odvojenost države od nacionalne i svake druge tradicije naroda koji ju je stvorio.
 

POZIV NA USKRAĆIVANJE ODANOSTI?

 Političari i analitičari koji su se bavili Zukrlićevim novim ispadom, smatraju da mu – s obzirom na političku i versku protivtežu koju ima unutar muslimanske zajednice – ne treba pridavati veći značaj. Kako tvrde, on neće bitno uticati na pogoršanje situacije u Raškoj oblasti. Kratkoročno gledano, verovatno su u pravu. Nažalost, nisam siguran da stvari dugoročno izgledaju baš tako vedro.
 

Da se vratimo rečima glavnog muftije Islamske zajednice u Srbiji. On je pod znak pitanja stavio lojalnost (odanost) državi Srbiji, ako ona nastavi da poštuje vrednosti svog većinskog naroda (čak i bez naturanja njih bilo kome). Tiha voda breg roni. Ako Zukurlić i drugi njemu slični manjinski lideri slobodno nastave da idu sličnim putem, u zemlji će biti stvorena destruktivna atmosfera. Ne izmeni li se njen državni karakter na način kao što žele, deo njene populacije postaće, neskriveno, nelojalan državi! Možda je to – radi njenog razaranja ili bar stvaranja pritiska – i cilj evroatlantskih planera.
 

Da bi na našem prostoru zaokružili svoju dominaciju, oni žele unutrašnje preuređenje Srbije (kvaziregionalizacija tj. federalizacija, kulturno-identitetsko prepariranje) i njeno stavljanje u stege trajnog spoljnjeg nadzora, a njih predstavlja NATO. S obzirom na raspoloženje javnosti, i deo toga nije lako ostvariti. Zato stvaranjem tenzija treba zaplašiti Srbe, tako da pomisle da je i NATO – kao navodni garant mira – bolji od nekih novih sukoba. A ako u Srbiji, i generalno na Balkanu, ne uspeju da nametnu ono što žele, ne treba odbaciti i opciju da SAD stvaraju osnov za radikalne poteze, koji bi, na novim osnovama, u budućnosti omogućio nastavak njihovog ključnog regionalnog prisustva.
 

SANDŽAČKA MINA

Moć SAD opada, ali ona je, pogotovo u našem regionu, još velika. SAD će tu pokušati da postojeći nivo svoje dominacije zacementiraju, a to, uz rečeno, na srbskom prostoru podrazumeva izvesnu, bar prikrivenu, centralizaciju BiH, i stabilizaciju antisrbskog karaktera Crne Gore. Ako na iole „zadovoljavajući“ način sve to ne bude moguće, odnosno klatno regionalne moći počne da se kreće u smeru koji Vašington plaši, nije isključeno da će SAD početi energično da radi na instaliranju novih, korenito drugačijih, mehanizama zaštite svojih interesa. Bar Amerika ne robuje prošlosti, a još ima snage da pokuša da po sebe blagovremeno nametne rešenja koja bi doprinela da za nju šteta, ako već nemože da je izbegne, bude što manja.
 

Uporedo sa Zukurlićevim otvaranjem tzv. sandžačkog pitanja, na bosansko-hercegovačku političku scenu, u punom sjaju, izašla je nova stranka. U pitanju je Savez za bolju budućnost BiH, koji je, iako osnovan tek 2009. godine, postigao dobre rezultate na nedavnim izborima (postao je treća po snazi muslimanska stranka). Osnivač i predsednik te partije je Fahrudin Radončić, koji je osvojio drugo mesto kao kandidat za muslimanskog člana Predsedništva BiH, a inače je vlasnik uticajnog dnevnog lista „Avaz“.
 

Radončić je rođen u gradiću Berane, u delu Raške oblasti koji je posle Prvog balkanskog rata (1912-13) pripao Crnoj Gori. Uz njega, u formalnom i neformalnom vrhu SBB-a, nemalo je, i to bogatih, muslimana poreklom iz tzv. Sandžaka. Brzi uspeh stranke, između ostalog, objašnjava se podrškom koju je imala od strane relevantnih ekonomskih centara moći u BiH i Turskoj, ali i pojedinim političko-diplomatsko-obaveštajnim krugovima SAD i gore spomenute, sve moćnije, države sa neootomanskim pretenzijama. Kao i tesnim vezama sa muslimanskim, i to vrlo radikalnim, verskim liderima u BiH i Raškoj oblasti.
 

Uprkos gorljivom zalaganju za, kako je u statutu SBB-a rečeno, „očuvanje teritorijalnog integriteta i jačanje državnog suvereniteta BiH“, ta stranka se tokom postizborne krize izazvane hegemonističkim stremljenjima drugih muslimanskih partija, pokazala kooperativnom u odnosu na Srbe i Hrvate. Tako postupa iz dva razloga. Prvo, njeni lideri, koji nisu još okusili čari vlasti, željni su da je se što pre dokopaju a u tome ih ometa produžavanje postizbornih natezanja. Drugo, u dobro obaveštenim krugovima, ima mišljenja da je prema njihovim, za sada tajnim planovima, prihvatljiv raspad BiH ako se njegovom muslimanskom delu omogući  da se ujedini sa „Sandžakom“. Dok lideri SBB sarađuju sa Srbima u BiH, uporedo, održavaju tesne veze i sa muslimanskim ekstremistima u Srbiji, koji se zalažu za to da Sandžak postane autonomna pokrajina, što bi bio prvi korak ka pokušaju njegovog otcepljenja.
 

NADOLAZEĆA OPASNOST

Na osnovu dosadašnjeg iskustva, bez preterivanja, može da se kaže da su sve muslimanske stranke u BiH tesno povezane sa SAD, i, ma koliko se javno ili tajno razlikovale, deluju u skladu sa američkom politikom. Radi se o realizaciji, već zavisno od okolnosti raznim putevima, istog paketa ciljeva. A on obuhvata očuvanje američke prevlasti na Balkanu, te u funkciji toga stvaranje muslimanske države, bilo tako što bi oni imali dominantu ulogu na „multietničkom“ prostoru BiH ili, ako borba za tako nešto izgubi svaki smisao, pribegavanjem „malom“ rešenju (bosansko-muslimanska država). Njen deo bi, kako se neki nadaju, trebalo da postane bar srbijanski deo Raške oblasti.
 

U svetlu toga, ono što radi Zukurlić uopšte nije benigno, niti ima samo dnevnopolitičko-taktičku dimenziju. Radi se i o stvaranju preduslova za igranje, ako Vašington proceni da mu se isplati, nove krvave partije šaha na balkanskoj geopolitičkoj tabli. A naša vlast umesto da to shvati ozbiljno, sve relativizuje. Mesto da bez mnogo emocija, tiho ali posvećeno, radi na tome da ne dođemo u situaciju da ranjena, ali još jaka zver, u nas ponovo zarije svoje zube, pravi se nevešta, ispoljava poltronski autizam, odnosno povlači polovične ili meke poteze.
 

Često, i to sa mnogo osnova, to pripisujemo nepatriotskim motivima nekih naših vlastodržaca. Međutim, iza onoga što vlast (ne)radi, neretko stoji nešto drugo, mnogo „običnije“ prirode. U pitanju je neodgovornost, javašluk, nestručnost i druge slične, poslovične, karakteristike naše politike. Dovoljno je pročitati knjigu „Neimari savremene Evrope“, Karla Sforce (1872-1952) – nekada znamenitog italijanskog državnika, pisanu između dva svetska rata – da se podsetimo da je tako u mnogome bilo i kada smo imali državu koja je bila utemeljena na nacionalnim principima.
 

Zato istinski patriotske stranke i drugi činioci naše političke scene, odnosno faktori od uticaja na javno mnenje, moraju posvećeno da insistiraju da se promišljeno, ali bez okolišenja, preduzmu protivmere u vezi sa onim što Zukurlić radi u Sandžaku, odnosno neki albanski političari čine na Jugu centralne Srbije. Sve to opasno može da nam se obije o glavu! A pitanje budućnosti RS nikako ne sme da se povezuje sa Raškom oblašću. U prvom slučaju radi se o državi unutar bosansko-hercegovačke konfederacije, a u drugom, tek o istorijsko-geografskoj oblasti unutar Srbije (od ogromnog geopolitičkog značaja za opstanak iole kompaktnog srbskog državno-etničkog prostora).
 

Na kraju treba naglasiti da atak na Svetog Savu, upečatljivije od drugog, govori o namerama onih koji nam ne žele dobro. Kako je naš istoričar Vladimir Ćorović (1885-1941) rekao, Turci su spaljivanjem njegovih moštiju (1594)  „hteli, i simbolično i stvarno, da spale srpsku slobodarsku misao“. Ničeg novog nema pod kapom nebeskom, a energično upozorena vlast, neće moći da se „vadi“ na neznanje. I onima najdobronamernijima prema njoj, biće jasno da u konkretnom slučaju iza njenog nečinjenja ne stoji samo lakomislenost.

Dragomir Anđelković,