Manufaktura opasnih političkih slika

Dogodilo se u istom tom junu da je naša vaterpolo reprezentacija u Sloveniji pobedila Hrvatsku u finalu Evropskog prvenstva. Pobeda je, na žalost, upamćena po divljanju huligana u Kranju, koji su razjareni zbog poraza i ohrabreni alkoholom napadali zvaničnike iz Beograda i mirne navijače na bazenu.

Kao i na Badnji dan, mladi Subotičani su se i tog 15. juna 2003. godine okupili bili na trgu i na ulicama da, kao što je običaj u svim srbskim gradovima, proslave pobedu nacionalnog tima. Sve je prošlo veselo, osim što je sutradan saopšteno da je tokom slavlja napadnut i oštećen konzulat Hrvatske i demoliran hrvatski automobil.

Kao novinar i tadašnji urednik lokalnog nedeljnika, anketirao sam sve zainteresovane strane. Informacija o napadu i tada je bila lišena osnovnih podataka koji bi je potkrepili na bilo koji način i učinili proverljivom.

Jedino je načelnik tadašnjeg Sekretarijata unutrašnjih poslova, dr Svetislav Rajšić, dao izjavu. U njoj je doslovno rečeno: „U Subotici tokom slavlja nije zabeležen ni jedan incident. Specijalno ojačano staklo na vratima konzulata, koje nikako nije moglo biti razbijeno flašom, napuklo je mesecima pre proslave zbog prenapregnutosti, o čemu smo blagovremeno bili obavešteni. Objekat 24 časa obezbeđuju pripadnici policije. Jedna tablica sa automobila iz Republike Hrvatske nestala je dan pre odigravanja utakmice i proslave na ulicama, a vlasnik nije bio siguran da li je ukradena ili je spala tokom vožnje“.

Naš nedeljnik objavio je tekst „Subotičani nisu huligani iz Kranja“, ali je perje   prosuto sa stranice lokalnog hrvatskog nedeljnika već letelo po svim „nezavisnim“ sajtovima i u drugim izdanjima širom zemlje i regiona.

 Demolirana subotička džamija

Sedamnaesti februar 2008. godine, srbska enklava južno od Prištine. S dvojicom kolega iz udruženja novinara vreme provodim u Gračanici, Čaglavici i Preocu. Dan je proglašenja albanske nezavisnosti. Kolegama Srbima i drugim nealbancima objašnjavamo da udruženje ostaje u pokrajini, ma šta Albanci u Prištini toga dana da proglase.

Posle dva dana provedena na putu, budi me vest da je nova subotička džamija demolirana tokom protesta protiv albanske nezavisnosti na Kosovu i Metohiji, te da su demonstranti pride brutalno pretukli dvojicu kolega.

Prvo sam telefonom pozvao „pretučene“ snimatelje. Prvi mi je rekao da ga je jedan demonstrant, istina, blago odgurnuo upozorivši ga da „ne treba da ga snima“, ali da se ništa više od toga nije dogodilo. Drugi je rekao da ga niko nije ni dotakao, da je njegov foto-aparat potpuno netaknut i da nije razbjen kako je objavljeno.

Potom sam pozvao šefa islamske zajdnice u Subotici, kog sam nedugo pre toga lično upoznao. Uz dužno poštovanje, oprezno sam izrazio žaljenje zbog događaja, a on je na moje zaprepašćenje odgovorio da je od svega rečenog u vestima nezavisne TV stanice istina samo to da je na džamiju poletela jedna jedina kamenica. Objekat uopšte nije bio oštećen!

Pokazalo se na kraju da je laž o demoliranju džamije potekla od člana jedne od nezavisnih novinarskih organizacija, danas bliskih asocijaciji „Građanska Vojvodina“. On je smatrao da bačenu kamenicu, jednu jedinu koju je video i koju je uopšte mogao da vidi, slobodno može dodatno dramatizovati u interesu promocije vlastitog političkog uverenja za koje smatra da je jedino ispravno.

Njegovu svesno „spinovanu“ vest, kojom je u jednom trenutku uspeo propagandno da razori celu džamiju, preuzela je bez provere koleginica koja je još više od njega posvećena navodnoj bezgrešnosti iste političke ideje. Ona je poslala lažnu vest nacionalnoj televiziji za koju je tada radila. Srećom, demanti koji smo odmah napisali njena televizija je objavila, a lažnu vest izbacila iz programa.

Uvek kada se sretnem sa lažnim vestima, setim se japanske propagande koja je tokom borbi na Novoj Gvineji među američke vojnike proturila laž da lek protiv malarije izaziva impotenciju. Vojnici su birali muškost i masovno odbijali da popiju  dragoceni „atebrin“. U nekim borbenim jedinicama procenat obolelih popeo se i do 80%.

Nedugo posle lažnog razaranja subotičke džamije, dobio sam elektronsko pismo. U njemu je jedan nezadovoljan član moje novinarske organizacije izražavao zgražavanje zbog toga što sam 17. februara 2008. godine „bio u Prištini“ i „podržao Hašima Tačija“. Pismo je odaslano na više stotina adresa po Srbiji, a ja sam se setio nemačkog izveštaja iz 1943. godine i nasmejao. Nije baš sve što su Nemci tada objavljivali o nama bilo njihova puka propaganda.

Branko Žujović,