EU nudi podelu, Ahtisari „upokojen“

BEOGRAD - Ahtisarijev plan više nije osnova za rešenje budućeg statusa Kosmeta. I to je isto kao što smo i u prošlih pet-šest decenija videli desetine planova za rešenje palestinsko-izraelskog problema, pa, ipak, nijedan od njih, ma koliko pompezno najavljivan, nije više „osnova za rešenje“. A posle posete trojke Beogradu i Prištini imamo samo „deža-vi“ poznatih stavova dveju strana, s tim što je Agim Čeku albansku poziciju izneo neočekivano tvrdo.

To odražava uverenje u Prištini da će po isteku 120 dana SAD ionako krenuti putem jednostranog priznanja. „Suštinska novina“ u procesu bi mogla da bude samo pod uslovom da ga Vašington upozori da sa takvim ishodom više ne može računati. To, ipak, Amerikanci nisu spremni da učine - rekao je za Glas dr Srđa Trifković, direktor Centra za međunarodne odnose Rokford instituta i spoljnopolitički urednik mesečnika Kronikl.

Postoje li paralele između trojke i Martija Ahtisarija?
Kada bismo imali samo „dvojac“ Išinger-Vizner, odgovor bi bio potvrdan. Međutim, s obzirom na prisustvo Aleksandra Bocan-Harčenka, teško da će trojka moći da odstupa od svoje samoproklamovane misije da „gradi mostove“ i „traži konsenzus“, uzdržavajući se od iznošenja sopstvenih predloga. Bitno je da proces ostaje u okviru UN i pod kontrolom Saveta bezbednosti.

Ima li, zaista, rešenja prihvatljivog za obe strane?
Sa stanovišta teorije igara kosovski problem je klasičan slučaj „nulte sume“: što god dobili Albanci biva percipirano kao gubitak Srba - i obratno. „Rešenje“ bi trebalo tražiti u „plus sumi“, u kojoj svako ima interes da ponuđeno prihvati. Sada već upokojeni Ahtisarijev plan to očigledno nije bio: on je nudio Albancima sve, a Srbima apsolutno ništa. Najveći problem je što su zapadna, a pre svega neodgovorno data američka, obećanja Albancima suzila prostor za kreativni dijalog, kome objektivno ima mesta.

Koliko je značajno što Srbija sada nudi i neka predstavništva u inostranstvu Prištini?
To je racionalna ponuda, ali je trebalo da bude iznesena u završnici predstojećih pregovora i „upakovana“ kao spektakularno krupan ustupak srpske strane. Time što je data unapred i besplatno, više govori o liku i delu ponuđača nego o njoj samoj. Imati lumena poput sadašnjeg šefa srpske diplomatije na čelu institucije u Kneza Miloša 26 ravno je poveravanju Zavoda za transfuziju krvi grofu Drakuli.

Pa, jel’ ikako moguće da rešenje bude usvojeno u SB UN?
Naravno da je moguće, ali nije verovatno, sve dok SAD veruju da mogu igrati ulogu globalnog hegemona, za koga pravila igre ne važe. Kada ona obična, prizemna Amerika shvati da je to vodi putem tihog uništenja, doći će bolji dani, i za nju, i za ostali svet.

Pa, jesu li, posle šatl-diplomatije, mogući direktni pregovori i da li bi oni bili samo još jedna farsa, kao bečki ili pravi put ka rešenju?
Sve, apsolutno sve zavisi od spremnosti Vašingtona da Prištini pošalje signal da je kompromis, odnosno model sporazuma manji od pune nezavisnosti, jedino održivo rešenje. Te spremnosti trenutno nema, što šatl-diplomatiju čini bespredmetnom.

HIPOKRIZIJA

Srbija je najpre za rešenje statusa, što je i prihvaćeno. Znači li to da nikad na red neće doći standardi i da će biti dalje raseljavanje Srba i potpuno etnički čisto Kosovo?
U Vašingtonu i Brislu nema apsolutno nijedne ličnosti od uticaja kojoj je i najmanje stalo do nekakvih standarda. Navešće ih, doduše, kao ikebanu svojim neodrživim projektima, znajući da su kosovski Albanci neukrotivi i svakom nasilju skloni. Hipokrizija tzv. međunarodne zajednice je zaista monumentalna, kao što će vam reći maltene svaki bivši činovnik Unmika ili vojnik Kfora pod uslovom sopstvene anonimnosti.

KONFEDERACIJA - ZAMKA ZA BEOGRAD!

Brisel nam nezvanično nudi konfederaciju sa Kosmetom. Je li to samo zamka ili ono najbolje što je trenutno na stolu?
Naravno da je zamka. Konfederacija je vazda uvod u razlaz, kao što smo videli na primeru Solanine Srbije i Crne Gore od 2003. do 2006. godine. Srećom, nema iole uticajnih Srba spremnih da zagrizu u tu otrovom namazanu udicu.

NEMA KONTROLE NAD NASILJEM

Hoće li Kfor i Unmik dati „zeleno svetlo“ za nasilje na Kosmetu radi „iznalaženja rešenja“?
To više nije u njihovoj moći da kontrolišu. Pretnja nasiljem je vazda prisutna, ali samo i isključivo kao albanski damoklov mač nad glavama „međunarodne zajednice“, da o srpskim enklavama ne govorimo.
To će biti moguće kada iz Vašingtona u Prištinu stigne signal da neće biti jednostranog priznanja nezavisne „Kosove“ mimo i uprkos SB UN. Bojim se da se to neće desiti, već da će Bušova administracija krajem novembra hladno uhodati u još jednu stupicu sopstvene proizvodnje jer je sebe po tom pitanju saterala u ćošak iz koga nema izlaska bez gubitka kredibiliteta, ionako debelo okrnjenog u Iraku, Avganistanu, Iranu, Koreji... Odbijanje zvaničnog Beograda da navede posledice tog čina, u stilu „nadamo se da će ipak preovladati razum“, besmisleno je. On nesumnjivo predstoji. Treba zato jasno reći da će diplomatski odnosi sa zemljama koje pođu tim putem biti zamrznuti, ako ne i raskinuti, da prestaju svi pomaci Srbije ka evro-integracijama, da o onim „atlantskim“ ne govorimo, da nijedan dokument ilegalne vlasti u Prištini neće biti prihvatljiv srpskim carinicima, graničarima, policajcima... čime će ta ionako disfunkcionalna „država“ dodatno tonuti u glib sopstvene neodrživosti.

A rešenje bi moglo da se zasniva na konceptu dvojnog suvereniteta, uporedivog sa statusom Šveđana na Alandskim ostrvima, ili na modelu sporazuma Londona i Dablina o severnoirskom problemu. Kosovski čvor nije jedinstven i modeli rešenja već postoje. Jedini razlog što nisu u igri jeste iracionalni stav administracije SAD, nasleđen iz Klintonovog vremena, da u svim sporovima na prostoru bivše SFRJ svi imaju pravo... osim Srba.

Priča se i o nejedinstvu Evrope u tom slučaju. EU je uvek velike prepreke rešavala dobrom trgovinom među članicama, pa postoji li nešto zbog čega bi Kosmet bio izuzetak?
Reagovanje EU teško je predvideti, ali sigurno očekujem pobunu sumnjičavih skeptika među barem pet od 27 članova evropskog kluba. U Briselu je nametnuto jednoglasje po pitanju Ahtisarijevog plana, ali samo pod pretpostavkom da bude usvojen u SB UN. Međutim, svaki pokušaj zaobilaženja svetske organizacije, pod diktatom Vašingtona i uz podršku Londona kao ekspoziture SAD u EU, suočiće se sa ozbiljnim problemima u Madridu, Bratislavi, Bukureštu, Atini, Nikoziji... Ima, zaista, velikog prostora za kreativno delovanje srpske diplomatije, samo kada bi ona postojala!

Trojka nije zvanično odustala od principa Kontakt grupe da nema povratka na stanje pre 1999, da nema podele Kosmeta ili pripajanja drugoj državi. Međutim, Išinger je rekao da ništa nije nemoguće. Kako Srbija to da razume ?
Kao ponudu teritorijalne podele, ali to je danajski dar, koga se treba kloniti. Kako se ne može biti polu-trudan ili polu-nevin, ne može se biti ni polu-suveren. Svaki ulazak u debatu o podeli izbio bi Srbiji bitni adut iz ruke: nedeljivost i neprikosnovenost suvereniteta, Povelju UN, završni dokument iz Helsinkija, a da o Vestfalskom sistemu međunarodnih odnosa ne govorimo.