Tata, postao sam šef Službe

 U Ministarstvu spoljnih poslova postoji javnosti malo poznata Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID). Njeni službenici prikupljaju informacije koje su od značaja za utvrđivanje spoljne politike, ali i one koji se odnose na namere i prikrivene planove država ili pojedinaca protiv Srbije. Na čelo ove službe postavljen je ovih dana ukazom ministra Vuka Jeremića diplomata Goran Stojković - Karuzo. Kakav ministar, takav i šef SID-a!
Da nije bilo njegovog oca, takođe diplomate Stanoja Stojkovića, Karuzo se nikada ne bi ni zaposlio u Službi državne bezbednosti, a o prelasku u SSIP da i ne govorimo. Otac Stanoje je sedam dana štrajkovao glađu da bi sina doveo u diplomatiju.
 
Stupajući nedavno na mesto šefa SID srpske diplomatije, Goran Stojković - Karuzo učinio je nešto nezapamćeno u istoriji Ministarstva spoljnih poslova Srbije. Kada je po postavljenju na ovu značajnu funkciju dobio službeni "mercedes" s pratnjom, rešio je da se ispovedi pokojnom ocu Stanoju. Prema izvoru TABLOIDA, Karuzo je službenim automobilom uz pratnju policije s uključenim rotacionim svetlima krenuo na očev grob. Stigavši tamo, poklonio se njegovim senima i ispovedio okružen telohraniteljima: "Tata, vidiš da sam postigao u životu ono što ti nisi mogao!"
A da nije bilo tate, Karuzo nikada ne bi ni ušetao u diplomatiju.
 
Karuzov otac Stanoje Stojković nalazio se u diplomatskoj službi kada je tadašnja Prva politička uprava Savezne službe državne bezbednosti prebačena u tadašnji SSIP. Dugo je Stanoje službovao, a onda se obreo u Lionu. Kao otpravnik poslova nije odoleo čarima novca. O tome govori izveštaj inspekcije finansijske službe SSIP-a, koja je kod Stanoja u konzulatu našla pun kofer deviza. Kada su ga upitali čiji je novac, on nije znao da objasni njegovo poreklo. I dok je tata službovao, mali Karuzo je stasao. Diplomirao je istoriju, zatim je radio kao profesor u XIV beogradskoj gimnaziji, a onda mu je veliki tata našao uhlebljenje u tadašnjoj Saveznoj službi državne bezbednosti.

Kako je vreme prolazilo, Karuzo je pritiskao oca da ga prebaci u Savezni sekretarijat za inostrane poslove. No, to nimalo nije bilo lako. Rukovodioci iz SSIP-a znali su mnogo loših priča o Karuzu.
 
Prema izvorima TABLOIDA, jedan školski drug otvoreno je izneo primedbe Stanoju Stojkoviću na račun zapošljavanja njegovog sina u SSIP: "Ja sam u kadrovskoj komisiji SID-a, ali sam glasao protiv toga da tvoj sin bude primljen. Razlog tome je što si ga loše vaspitao".

To je pogodilo Karuzovog oca, pa je rešio da štrajkuje glađu sve dok mu sin ne bude primljen u SID! Zatvorio se u kancelariju i sedam dana gladovao. Kako je slučaj poprimao neželjene dimenzije, u SSIP-u su odlučili da Karuza ipak prime u SID. Napokon je Goran Stojković - Karuzo ušao u diplomatiju. Na grbači oca Stanoja gradio je svoju prohodnost i ka službovanju u inostranstvu. Jedan od odlazaka bio je i u Italiju, gde je službovao kao generalni konzul u uTrstu.
 
Tamo je Karuzo stvarao veze i s rimokatoličkom crkvom i s raznim biznismenima po Italiji. Kada je praćenjem sabran njegov nediplomatski učinak, Goran Stojković je razrešen dužnosti generalnog konzula Srbije i Crne Gore u Trstu, a na to mesto postavljen Vladimir Nikolić, dotadašnji direktor SID-a. Ova odluka je objavljena u Službenom listu SCG broj 52/2005 od 16. decembra 2005. godine. Karuzo je vraćen u Beograd i postavljen za direktora arhive SMIP-a.

Svoju diplomatsku karijeru Karuzo je gradio i paradiranjem. Imao je običaj da prisustvuje svim prijemima koji su pružali mogućnost za neku korist. Tako se oktobra 2006. godine obreo u Hardvard klubu gde se obeležavalo 125 godina američko-srpske univerzitetske saradnje. Pored ostalih, gost članova Harvardskog kluba i porodice Rod Mur, bio je i Goran Stojković, direktor arhive Ministarstva spoljnih poslova. Na tom skupu bila je pored njega i nezaobilazna Aleksandra Joksimović, prijateljica njegove žene. Karuzo je stvarao dobar spoljni imidž tako da neke njegove kolege pričaju da je veoma komunikativan i da se s njim može razgovarati o svemu. To je pokazao kao bivši član SPS-a I JUL-a, kao i sada kao član DS. Na pitanje da li znaju i nešto što ne spada u ono za šta se Karuzo prodaje, oni odgovaraju da "svako od nas ima crne mrlje".
 
Boravak u Italiji i ostvareni kontakti za vreme službovanja u Trstu kasnije su se pokazali kao dobar poslovni potez, posebno kada je svojoj supruzi Vesni otvorio butik "Isidoras" u Beogradu, u neposrednoj blizini prestižnog sastajališta kod "Pevca", gde je veoma važno biti viđen.
Zanimljivo je istaći da u butik Karuzove supruge Vesne danas stiže roba iz Italije, za koju se pretpostavlja da je sumnjivog kvaliteta i da su neki modeli uzeti od "šanera". Tako Vesna ima stalne dobavljače. U butiku "Isidoras" Vesnini česti posetioci su Tanja, supruga ministra Mlađana Dinkića, Verica Rakočević, modni kreator, Ružica Đinđić, supruga streljanog premijera i Aleksandra Joksimović, bivši zamenik ministra spoljnih poslova SRJ Gorana Svilanovića.
 
Tako su ženske priče u butiku "Isidoras", pored biznisa, prerasle i u vođenje kadrovske politike u Ministarstvu spoljnih poslova. Vesna, kao član LDP-a, je iskoristila priliku da uz pomoć Ružice Đinđić lansira svog muža u obaveštajnu elitu. Njoj je na ruku išlo i to što je novi šef srpske diplomatije postao Vuk Jeremić iz DS-a, pa se ukazala prilika da Karuzo počne sa šefovanjem u Ministarstvu spoljnih poslova. Upućeni tvrde da je zahvaljujući zalaganju gospođe Ružice Đinđić i postao šef SID-a.
 
Na čelu SID-a, inače značajne službe u okviru MIP-a, trebalo bi da bude ličnost poznata i priznata u javnosti, čovek koji se istakao sposobnošću i zaslugama koje su nesporne (po rečima njegovih kolega, Karuzo teško da je nešto ozbiljno učinio u ovoj službi) i kome nisu strani geostrategijski problemi i razmišljanja. Neko će reći da je to bavljenje politikom. Jeste, ali u smislu dobrog poznavanja politike i političkih odnosa. A SID je služba koja prati i ocenjuje rad naših diplomata u inostranstvu, prati njihove kontakte sa stranim diplomatama i službama i ocenjuje da li je eventualno neki naš diplomata ili diplomaski službenik zavrbovan od stranih službi, pa ga treba opozvati.
E, sada tu službu vodi jedan Karuzo. Teško nama, a blago našim diplomatama kada ih Karuzo nadzire.
 
"Greh iz mladosti"

Goran Stojković - Karuzo, kao neobuzdan mlad čovek i sin diplomate, živeo je na svoj način, bahato, provodeći se. Iako nije imao vozačku dozvolu, vozio je crveni "alfa romeo" 1600 GT. Tata mu je kupio, da se zna čiji je on sin. I tako je Karuzo još kao mlad čovek, vozeći suludom brzinom a bez dozvole, na uglu Zmaj Jovine i Vasine u Beogradu usmrtio pešaka, nedaleko od pešačkog prelaza. Od siline udara nesrećni čovek je odbačen čak na trolejbuske žice. Ostao je na mestu mrtav. I pored očevog uticaja, saobraćajna policija privela je Karuza istražnom sudiji Okružnog suda u Beogradu, koji mu je odredio pritvor. Tata je, naravno, potegao sve veze i nakon 27 dana provedenih u Okružnom zatvoru u Beogradu pušten je da se brani sa slobode.
 
U maratonskom sudskom procesu, a uz očevu intervenciju, Goran Stojković je proglašen krivim i osuđen na dve godine zatvora, uslovno na tri godine. Obični građani bi za ovo (ne)delo dobili najmanje tri godine robije i morali bi da je izdrže do poslednjeg dana. Ali nerma svako, kao Karuzo, uticajnog tatu.
  
(T)ko brani Kosovo u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije -  Ludorije Vuka Jeremića
 
Pošto je najavljeno da će Narodna skupština Republike Srbije ovog meseca razmatrati pitanje Kosova i Metohije i usvojiti odgovarajuću rezoluciju, osetio sam potrebu da obavestim javnost, dok je još vreme, o kadrovskim rešenjima po ovom pitanju u Ministarstvu spoljnih poslova
 
Mislim da razumete zbog čega nisam u mogućnosti da se potpišem. Kao potomak prognanika s Kosova, koji su umrli ne dočekavši da se vrate na svoja ognjišta, ne posedujem nikakvu nepokretnu imovinu niti dodatne izvore prihoda. Samo imam jaku moralnu obavezu prema svim prognanima i napaćenima s Kosova i onima koji i dalje tamo opstaju, da iz svog ugla i domena izrazim očaj i nemoć što moram da gledam kakva se neozbiljna i uvredljiva, da ne upotrebim teže reči, kadrovska politika vodi u pogledu Kosova i Metohije.
 
Zbog toga se obraćam našoj javnosti sa željom da zajednički dignemo glas da bi se prestalo s ovom farsom i da bi se ovi klovnovi zamenili ozbiljnim ljudima, koji će se iz istinskih uverenja boriti za očuvanje Kosova. Ako i izgubimo Kosovo, da to bude na dostojanstven način i da svima možemo da pogledamo u oči.
Napominjem da ni s jednom od navedenih osoba nisam ni u kakvom sukobu, čak se lično i ne poznajemo. Naveo sam konkretna imena da bi se u dokumentaciji Ministarstva mogla proveriti istinitost činjenica koje sam naveo.
 
Pre nekoliko dana, na veliko iznenađenje svih u Ministarstvu spoljnih poslova, na mesto pomoćnika ministra i šefa Sektora multilaterale, to jest, zvaničnom terminologijom rečeno, generalnog direktora Generalne direkcije za multilateralu, postavljen je Feodor Starčević, po nacionalnosti Hrvat. U nekim drugim okolnostima to ne bi bilo bitno, ali se u ovom slučaju radi o kosovskom pitanju koje je svetinja za sve Srbe.
Odmah da razjasnim neke pojmove. Sektor multilaterale bavi se svim pitanjima u vezi s međunarodnim organizacijama. U okviru njega postoje direkcije za pojedine organizacije. Između ostalog, imamo i Direkciju za UN, itd. Taj sektor je u ovom trenutku od izuzetnog značaja za Srbiju, jer prati zbivanja i iz svog domena sprovodi politiku prema međunarodnoj zajednici u vezi sa statusom KiM, pošto se to razmatra i rešava na multilateralnom planu.
 
Feodor Starčević, zvani Feđa, bavio se multilateralom u bivšoj Jugoslaviji tako uspešno, da je u međunarodnim organizacijama ova zemlja izbrisana s političke karte sveta kao da nije ni postojala. Nakon raspada zemlje i uvođenja drastičnih sankcija UN, Feđi nije padalo na pamet da deli sudbinu ljudi i zemlje za koju je navodno radio. Uz pomoć svog dugogodišnjeg prijatelja i mentora Budimira Lončara, dobio je izvanredno dobro plaćen posao u sistemu te iste organizacije koja nam je uvela sankcije (UN). Službovao je u Gruziji, Indiji i Butanu. U 2004. godini dobio je veliku penziju kod Ujedinjenih nacija i kao kadar bez kojeg Srbija ne može, vratio se i stavio na raspolaganje - da bi nam ponovo pomogao (biografija u prilogu).
U ovoj komplikovanoj međunarodnoj situaciji u kojoj se Srbija nalazi, "neko" je u Demokratskoj stranci odlučio da se ovaj nezamenljivi Hrvat povuče iz penzije i postavi na mesto prvog operativca u Ministarstvu spoljnih poslova, zaduženog pre svega za pitanje KiM na multilateralnom planu.
 
Pored toga, Feodor Starčević je na potpuno nelegalan način postavljen na mesto pomoćnika ministra. Prema Zakonu o državnim službenicima iz jula 2006. godine, pomoćnici ministara u Vladi Srbije biraju se na javnom konkursu, s mandatom od pet godina, ili godinu dana duže od ministra. Iz nekog razloga ova odluka se još uvek ne sprovodi u većini ministarstava, verovatno dok se ne završi kadrovska podela plena stranaka koje čine vladinu koaliciju. To što vlada krši zakone koje je sama inicirala, nema veze. Dok Vuk donosi odluke, ovce mogu samo da bleje (u sebi).
Zamenik Feđe Starčevića je kninski Srbin Jovan Mirilović, jedini takve vrste u užem rukovodstvu multilaterale. Mirilović je jedinstven u svakom pogledu, između ostalog, i po tome što je jedan od retkih beskičmenjaka koji hoda uspravno (zlobnici kažu da je to zbog toga što nema muda koja bi ga vukla prema zemlji). On je stalno išao napred, kroz sve burne događaje kroz koje je naša napaćena zemlja prolazila poslednjih decenija, uvek na usluzi i odan političkoj garnituri koja je bila na vlasti.
 
Kao što je navedeno, po organizacionoj strukturi, neposredno posle sektora dolazi Direkcija za UN, u čijoj nadležnosti je i Savet bezbednosti, gde treba da se donese konačna odluka u vezi s KiM. Na čelu ove direkcije do sada se nalazila takođe izuzetno interesantna ličnost. Sada je preuzela Direkciju za ljudska prava, tako da kosovski Srbi mogu mirno da spavaju, jer će sva njihova prava u potpunosti biti zaštićena. Ona se zove Sanja, a za navođenje njenog prezimena potrebno je dodatno objašnjenje.
Ovu nekada vatrenu Crnogorku direktno je 1996. godine, kao osobu od izuzetnog poverenja, u ondašnji MIP SR Jugoslavije poslao Milo Đukanović, da rukovodi Sektorom za štampu i kulturu, to jest da širi istinu u svetu o miroljubivoj politici S. Miloševića u uslovima neopravdanih i ničim izazvanih sankcija, što je ona vrlo predano radila. Iako je bila udata, Sanja je zadržala svoje devojačko prezime Miković, da bi naglasila svoje crnogorstvo. Kada je došlo do otvorenog sukoba između Miloševića i Đukanovića, Sanja je morala da napusti MIP.

Posle demokratskih promena 2000. godine Sanja, još uvek Miković, vraća se u Ministarstvo. Nakon kraćeg zadržavanja na manjim funkcijama, postaje šef Kabineta tadašnjeg ministra Vuka Draškovića. To praktično znači da su sve informacije, kojima je raspolagalo Ministarstvo i koje je dobijao ministar, prvo prolazile kroz njene ruke. Međutim, sve je promenljivo, pa i jaki nacionalni osećaji. Kada se 2006. Crna Gora odvojila od Srbije, Sanja nema želju da se iz Beograda vraća u neizvesnost Podgorice, pa svoje prezime hitno menja u muževljevo Rakić.
 
Kako se od prošlosti ipak ne može tako lako pobeći, u Ministarstvu se i dalje prepričavaju njeni histerični napadi što je na službena putovanja u inostranstvo morala da ide pod prezimenom Miković, jer je to bilo upisano u njenom još važećem diplomatskom pasošu.

Dakle, neposredna operativna linija po pitanju Kosova u multilaterali je sledeća: Feđa Starčević - Jovan Mirilović - Sanja (uzmite prezime koje god hoćete), ali najslađe dolazi na kraju. Umesto nekog od iskusnih diplomata, kojih ima dosta u Sektoru multilaterale, u kabinet F. Starčevića postavljena je upravo svršena pripravnica Milica Vujović, opet nekom čistom slučajnošću crnogorskog porekla. Pretpostavka je da Starčević nastoji da spoji ugodno s korisnim, jer njeno bogato jednogodišnje (pripravničko) diplomatsko iskustvo predstavlja garanciju da se pitanje KiM nalazi ne samo u dobrim rukama, već i šire. ( "Tko ne vjeruje, moće se osobno uvjeriti").
 
Naravno, iznad njih je ministar Vuk Jeremić i bez njegove saglasnosti oni ne bi mogli biti to što jesu. Pošto on misli da u Ministarstvu nema dovoljno kvalitetnih Srba da bi se bavili pitanjem Kosova, teret odgovornosti svalio je na Hrvata Starčevića, kloniranog Srbina Mirilovića i dve Crnogorke, Sanju i pripravnicu Milicu. Većina njih nije slučajno u ovoj kombinaciji (Jeremić, Starčević i Mirilović), a zajednička nit koja ih povezuje jeste da su svojevremeno boravili, radili ili se školovali u SAD.
Takođe, ovakav tretman pripravnica nije izmislio penzioner čika Feđa. On samo kopira praksu koju sprovodi Mali Vujica. Odlukom ministra sve pripravnice (jedna po jedna, molim) moraju da prođu dvonedeljnu obuku u Kabinetu ministra. To uključuje i putovanja s ministrom u inostranstvo. Zbog ograničenog broja mesta u službenim avionima, a da bi se napravilo mesto za pripravnicu, iz naše zvanične delegacije moraju da se izbace iskusnije diplomate, često šefovi pojedinih resora. Ona koja najviše zadovolji ministra, dobiće rešenje za stalni rad u kabinetu. Ova obuka se obavlja po programu PRC-a (Pripravničkog regrutnog centra, kako se u žargonu naziva Svečana diplomatska akademija).
Neko će da postavi pitanje ima li u MSP i pripravnika muškog roda. U tome i jeste caka jer je, istina za vreme prethodnog Vuka, u ovoj garnituri primljeno 16 pripravnica i samo tri pripravnika. Pošto za posao u MSP konkuriše više stotina osoba, možete zamisliti po kojoj su sponzorskoj liniji one bile primljene.
 
Bio je na ledu

Feodor Starčević bio je ministar savetnik u Londonu, gde je zamenio Branislava Brankovića koga su zvali ministar spoljnih poslova Socijalističke partije. U to vreme, krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, preko Londona su naše diplomate išle na dalekoistočna putovanja. Na primer, preko Londona je putovao Bora Jović - u Južnu Koreju, pa u Japan, na krunisanje novog japanskog cara.

Budimir Lončar, ministar inostranih poslova, 1990. godine došao je u London da bi pošao na dalekoistočnu turneju. Čim je stigao, Lončar je s Feodorom Starčevićem otišao u šetnju. U diplomatskom žargonu to znači poverljiv razgovor, bez svedoka. Da je Feodor nešto za sebe tražio od Lončara, govori i sledeći događaj na londonskom aerodromu "Getvik" kada je Lončar kretao.

Osoblje ambasade je ispratilo ministra inostranih poslova na aerodrom. Do poletanja aviona Lončar je sedeo u VIP odeljku, dok su drugi predstavnici ambasade iz Londona sedeli za drugim stolom. To je bio uobičajeni protokol. Jednog trenutka Lončar je pozvao neke službenike ambasade za svoj sto, a među njima je bio i ambasador Svetozar Rikanović. Par minuta kasnije pojavio se i Feodor i bez pitanja se utrpao za Lončarev sto. Kada je objavljeno da putnici treba da se ukrcaju, Lončar je kolima krenuo do aviona. Preostalo je jedino da se popne uz strme stepenice. Lončar se pozdravio s predstavnicima ambasade i počeo da se penje.
Tada se pojavio Feodor. Kada je video Lončara na stepenicama, potrčao je za njim, uhvatio ga za rukav sakoa i povikao: "Šta će biti sa mnom?". Lončar je samo odmahnuo rukom i ušao u avion. Sve je to bilo veoma komično.
 
Sanja voli kad ne boli

Sanja Miković bilo je udato prezime, a devojačko Mihaljević. Sanjin muž bio je predsednik opštine Budva. Ona je radila u Podgorici, kao pripravnik u sudu, sa sestrom Mila Đukanovića. Sanja nije završila sudijski staž jer je napustila posao. Zanimljivo je da je, kada je putovala u Bari (Italija) zbog dogovora o lečenju svog deteta, tamo uvek bio prisutan Milo Đukanović. Sanja je sada udata za sina akademika Rakića, koji je inače član Munove sekte. A Sanjina ambicija je da sa sadašnjeg mesta u Ministarstvu spoljnih poslova ode za ambasadora Srbije u Strazbur, to jest da na tom mestu zameni Slađanu Pricu.