Šta je to nacionalna intelektualna elita?

 Šta je to nacionalna intelektualna elita?

Pre bi se moglo reći da je nemamo, nego što bismo mogli da je definišemo!

Mnogo sam puta pisao, kako su intektualci svakog naroda – njihov gori deo, a kod nas da je najgori! Odista, ni u jednom kritičnom času naše istorije, naši intelektualci nisu bili predvodnici, oni koji su stali na čelo srbskog naroda, već su se vazda „šlepovali“ za ljudima iz naroda, koji su preuzeli i tu čast i taj teret na sebe, da bi potom, svojim slavnim imenom, koristili ono čemu nisu ni najmanje doprineli. Naprotiv!

Svejedno je što smo mi, u državnom pogledu, mlad narod, i što većina naših intelektualaca, u nekom bliskom kolenu, vuku seosko poreklo, oni svim sredstvima, pa izdajom svoga naroda, čine često mnogo toga da se tog „bagaža“ što pre reše! Među našim ntelektualcima, jedino oficiri bili su ti koji se nisu odricali tog porekla i tog oslonca u „prostom“ narodu! Moglo bi se čak reći, da je ta veza i taj oslonac, bio garant svih naših ratnih uspeha, koji umesto da doživi svoj vrhunac 1918, on je na žalost, zbog bolesnih ambicija, nedoučenog kralja Aleksandra, doživeo svoj krah. U stvari, od 1918, od tog amanetnog u zavetnog „ujedinjenja“ troimenog naroda, počinje dugi i temeljni krah Srbije, kom su naši intelektualci dobrano doprineli, uzmičući pred svima koji su bili jedinstveniji u svom nacionalnom i verskom osećanju. Sem vojvode Mišića i slavnog naučnika Mihaila Pupina, niko drugi od imena i značenja, nije se tom ujedinjenju usprotivio, zbog koga smo, kako je govorio Pupin, skinuli svoj pobednički oreol i stavili ga na glavu onima, koji su do poslednjeg dana, ratovali protiv naše srpske vojske. Na žalost, grdna većina su to ujedinjenje, koje je bilo čak i neustavno po važećem srbskom Ustavu, prihvatili kao svršen čin.

Veliki naučnik, i zaneseni političar, Ljuba Stojanović tada je govorio: „U Srbiji, pre rata (1914) zato što su svi bili Srbi, nije bilo nikakvog jedinstvenog srbskog fronta, već smo bili podeljeni u političke partije. Tako podeljeni, došli smo u novu državu, u nadi da će se tako podeliti i „novi državljani“. Ali, prevarili smo se. Sem nas Srba, niko to nije učinio. Tako u Srba ni sad nema tog jedinstvenog fronta, a nadam se, neće ga ni biti“!

Dakle, umesto da zvoni na uzbunu, što ćemo tako podeljeni , biti izigrani od nacionalno organizovanih „novih državljana“, jedan tako ugledni srbski intelektualac, smatra da ono što je zaloga naše propasti, treba da ostane, kako bi našim primerom i drugi pošli. Jedno razmišljanje dostojno Borisa Tadića, koji je Srbima podmetnuo Rezoluciju o sopstvenoj krivici za rat, u nadi da će to i drugi učiniti! Koja nedoraslost!

Sve do 1941, u toj novoj državi sve se činilo da se Srbi dodvore ostalima, kako bi ih privoleli na zajednički život, odričući se čak i sopstvenog imena i pobedničkih ratnih zastava, prihvatajući i deljenje srbskog korpusa u šest banovina, ali badava. Slobodan Jovanović je čak tvrdio da je srbska sudbina takva, da se žrtvuje za Jugoslaviju! Jedino vreme kad smo se počeli vraćati Srpstvu i Srbiji, bilo je za vreme generala Nedića, kad se, iako smo izgubili i slobodu i državu, u svemu težilo Srpstvu, čak i himnom: „Oj, Srbijo, mila mati! Uvek ću te tako zvati!“

Dolazak Tita nas je ponovo bacio u ambis. Odakle se nismo izvukli, jer su njegovi vaspitnici i njihovi potomci (sa zapadnjačkim „dizajnom“), nastavili sa našom propašću. Peti oktobar, koji je trebalo da bude naš feniks, mi, kao nikad u svojoj novijoj istoriji , nestajemo, goli i bosi, gladni i žedni, postajući bespomoćni proleteri kao nikad do sada,, opet izdeljeni po partijama, tako da se danas, ovde, u zemlji Srbiji, više i ne čuje da žive Srbi, već nekakva evropska i demokratska, multietnička zajednica, sa manjinskim većinama.

I opet smo srubljeni na tzv. jugoslovenski sindrom, samo pod drugim imenom, opet Srbi imaju da odstupaju od svega što je njihova tradicija i sveta prošlost, da ne bi svojim Srbovanjem, povredili pripadnike većinskih nacionalnih manjina, čije su matice, sem Rumuna, uvek bile i ostale naši protivnici! Šta više, ovaj stranački ološ, svi od reda, im se udvaraju, obećavajući im veće slobode i veća prava, nego što ih njihovi sunarodnici imaju u svojim matičnim državama, samo da glasaju za njih!

I gde je tu sad naša nacionalna i intelektualna elita?! Gde je ta nužnost zajedništva koju bi oni trebalo da propovedaju i ostvaruju, u svemu što je srbsko, što je naša krv, naše tlo, naše majčinsko mleko, sa čijim smo blagoslovom krenuli u život!? Gde?! U SANU, u Matici Srbskoj, Vukovoj Zadužbini, Univerzitetima, u SPC, u kojoj su važnije rasprave oko vladike Artemija, no očigledna propast zaluđenog srbskog naroda! Niko da digne glas, makar u vidu Memoranduma, za izbavljenje našeg srbskog naroda, da se konačno dohvati čvrstog, svog, tla pod nogama!

Ovaj ološ što vlada nama i našim iznuđenim glasovima, uspeo je da svojim rigorozumima, ućutka sve srpske nacionalne institucije, neke čak i da pozatvara. Svuda vlada neka virtuelna Evropa. A sad čak proklamovana i blagoslovena perspektiva – „2020“! Ostaje im samo još ono što misli nova popredsednica SPS-a, Vukomanovićeva, da približe i Srbe toj Evropi, u kojoj „ovi“, u i po svemu, već odavno žive, kao i toliki vlasnici! Ali, kako piše u Bibliji, „Lakše će kamila proći kroz iglene uši, no Srbi ući u Evropu!“ Pa, pravo i jeste, kad trpimo „ove“ što mogu jodš samo da nas odvedu na groblje ili u krematorijum.

I eto, vidiš draga moja Ćirilice, šta nas čeka, čemu imamo da se nadamo, i čemu, po „njima“ da težimo! Sem tebe, kao oličenje skupa pravih Srba, nema ko o tebi da brine i da te vraća u narod. Odista, ne zna se šta je teže, da li Srbe vratiti Srpstvu, ili tebe, Ćirilicu, među Srbe! Časno jeste, ali nemaština, proletarstvo u svakom pogledu, ne zna više ni za – čast.

Nekad je Mojsije od 12 plemena stvorio jedan narod, a „ovi“, na čelu sa onim zlotvorom, Dinkićem, pošto su celu jedinstvenu Srbiju razrovali i uprosjačili, sad stvaraju nekakve regione, što znači da hoće narod krvno da zavade, da bi jedni bolje živeli od drugih, i da jedinstvo nacije rasture.

Setite se, njegova (Dinkićeva) stranka, G-17, prva je počela sa – latinicom, kao svojim zvaničnim pismom! Drugim rečima, ako je Srbin onaj koji piše ćirilicom, a to jeste, onda svi oni koji se uhvate u kolo sa tim Mefistom (satanom), i njegovim G-17 alijas URS, i nisu Srbi! Dobro i ispravno, pre neki dan, reče Amfilohije: Prokleti bili!

 

Slobodan Turlakov

 

Pogledajte i ovaj članak Udruženja Ćirilica: NDH je zabranjivala ćirilicu u Hrvatskoj, a neke firme i forumi to danas rade u Srbiji... Džordž Kluni verovatno neće na svojim poklonima da piše na ćirilici, ali predsednik države koja drži do sebe, bi to trebao. Neki dekani naših fakulteta i dalje misle da ćirilica kod nas nije ugrožena, iako njihove internet stranice nemaju ćirilicu? Nadamo se da vreme radikalnih promena, bar što se tiče ćirilice u Srbiji, treba da dođe što pre. O našem mentalitetu prema ćirilici, više pogledajte u sledećem članku. ... Mantalitet bira azbuku