Prof. dr Jan Keler, Češka republika - kako su nas modernizovali

O autoru:

Prof. dr Jan Keler je sociolog i politikolog, profesor univerziteta u Ostravi, publicista, autor 20 knjiga.

Češka republika 1989. godine nije imala gotovo nikakve državne ili javne dugove. Njen ekonomski bilans bio je uravnotežen, iako je u nekim sektorima (npr.stanje železnice ili razvijenost finansijkog sektora) izrazito zaostajala za modernim zemljama zapadne Evrope.

Reforme, koje su bez ikakve rasprave bile nametnute, nisu proizilazile iz naših specifičnih potreba. Češka je početkom 90. godina 20. veka prihvatila program strukturalnih promena, koji su deset godina ranije formirale Svetska Banka i MMF, i to zarad rešavanja problema duboko zaduženih zemalja Afrike i Južne Amerike. Radi se o tzv. Programu strukturalne adaptacije (SAP – Structure adaptation program).

Prvi zahtev ovog programa bio je izrazito orijentisanje ekonomije na izvoz. U slučaju zaostalih siromašnih zemalja smatralo se da će izvoz plodova, minerala, jedne ili dve industrijske vrste robe na čiju proizvodnju će se orijentisati, doprineti otplaćivanju njihovih dugova.

Posledice takve politike za Češku bile su drugačije. Zemlja koja je imala potencijal da se istakne u čitavom nizu privrednih grana, promenila se u montažnu radionicu automobila za potrebe velikih inostranih kompanija. Automobilska industrija postala je najveći poslodavac i ekonomija zemlje postala je zavisna od svetske potražnje automobila. Češki radnici montiraju automobilske delove za velike nemačke i koreanske firme, dakle rade isključivo za potrebe stranih nalogodavaca, pa naučno-tehnički razvoj u zemlji biva prigušen. Oko 40% celokupnog izvoza ide u Nemačku, prema tome Češka republika je u vremenima krize i konjunkture potpuno zavisna od stanja na nemačkom tržištu. Sledeći zahtev Programa strukturalne adaptacije bio je privatizacija, po mogućstvu svih državnih kompanija. U siromašnim zemljama se ovaj zahtev doticao samo nekolicine preduzeća koje nisu bile u privatnom vlastništvu. U Češkoj je tzv. velika privatizacija značila da su maltene sve kompanije bile daleko ispod cene prodate inostranim interesentima. Pred njihovu prodaju učinjena je (opet prema uputstvu SAP) devalvacija monete, tako da su mnogi stranci dobili u ruke preduzeća praktično za džabe. Ostatak je učinila razprostranjena korupcija onih koji su privatizaciju vodili. Česi su tako izgubili čak i proslavljene pivare i svetski poznate brendove piva. U ruke stranaca prešla je i proizvodnja krečnjaka, veliki deo tekstilne industrije i već pominjana proizvodnja automobila. Rezultat je da je danas 80% privrednog kapaciteta u rukama stranaca. Isto važi i za banke, prema tome češke finansijske institucije postale su samo filijale velikih inostranih banaka. Nakon toga došlo je do velikog sniženja poreza za firme, što njihovim vlasnicima omogućuje da svake godine u svoje zemlje prenesu milijarde kruna, koje posle vidno nedostaju u državnoj kasi.

Sledeći deo nametnute reforme bio je ukidanje bilo kakve zaštite domaćih preduzeća. Male češke firme su tako dobile slobodu da ravnopravno konkurišu najvećim multinacionalnim gigantima, svaka češka radnjica mogla je slobodno da se takmiči sa najvećim svetskim trgovinskim lancima. Ukidanje zaštite domaćih proizvođača dovelo je do likvidacije čeških poljoprivrednika, te je zemlja prvi put u istoriji izgubila samodovoljnost u ishrani stanovništva. Izumrla je i nekada nadaleko čuvena proizvodnja šećera i nekoliko drugih grana prehrambene industrije. Češka danas uvozi krompir, šargarepu i jabuke, ali za to mora da zaradi montiranjem automobila. Iz istog razloga ugašena je proizvodnja obuće, odeće i tradicionalna proizvodnja stakla.

Poslednji, ali ne i zanemarljiv deo SAP, tiče se ograničenja toka novca koji je usmeren ka javnom sektoru (školstvo, zdravstvo, socijalna briga, kultura). Siromašnim zemljama je ova „terapija“ prepisana kako bi za ušteđeni novac mogle da otplaćuju makar kamate svojih astronomskih dugovanja. U slučaju Češke se neko vreme činilo da ove mere neće biti neophodne, jer država početkom 90. nije imala nikakve dugove. Ali, desila se neverovatna stvar. Iako Česi pre dvadeset godina nisu imali nikakve dugove, iako su u toku tih dvadeset godina u nekoliko talasa privatizacije prodali gotovo sav državni imetak, iako su bez opiranja prihvatili sve preporuke stranih eksperata za restrukturalizaciju ekonomije, zemlja je danas duboko zadužena i njen državni dug, ali i zaduženje domaćinstava, iz godine u godinu rapidno raste.

Tako je najzad nastao razlog za tvrdo kresanje javnog sektora, upravo kako se preporučuje siromašnim zemljama. Trenutno je, dakle, u toku sledeća faza reforme. Njen cilj je na minimum svesti sistem socijalne zaštite, redukovati javni sektor i njegove preostale delove predati u ruke privatnih fondova. Nekada razvijeno školstvo, relativno dobro zdravstvo i penzijski sistem bi trebalo da budu korak po korak lišeni uticaja države i da se promene u nova polja za reprodukciju nadnacionalnog finansijskog kapitala.

Takvi postupci se argumentuju uštedom i navodnim razbacivenjem socijalne države. Ovi argumenti su potpuno lažni. Socijalni sistem u Češkoj troši samo 18 % bruto domaćeg proizvoda, što je u Evropi (sa prosekom 26%) svrstava među najekonomičnije.

Prazna kasa Češke republike i siromaštvo njenog javnog sektora sigurno nisu posledica samo svetske ekonomske krize, koja je nastala u Sjedinjenim Američkim Državama i zbog koje Česi, zajedno sa ostalim narodima, ispaštaju . Posledica je velikog sniženja poreza preduzećima i najbogatijim slojevima stanovništva. Češke vlade su same uspostavile takav poreski sistem koji velikim stranim kompanijama i šaci najbogatijih svake godine donosi ogroman profit. Dotok novca u državnu kasu je time smanjen u tolikoj meri, da bi za očuvanje ostataka funkcionalnosti javnog sektora, bar na današnjem nivou, država svake godine morala da dostigne tempo razvoja u visini 11%! To, naravno, nije realno, prema tome propadanje javnog sektora, koje je bilo unapred dobro isplanirano, je neizbežno. To će otvoriti prostor za privatizaciju poslednje oblasti ekonomije i za početak trgovine ljudskim strahovima od bolesti, starosti u siromaštvu, ili željom roditelja da svojim potomcima priušte kvalitetno obrazovanje. Modernizacija Češke republike će tako biti završena.