Brega, car Guče

Prvi „Kalašnjikov“ posle dvočasovnog urnebesa zapalio je masu obožavalaca, na drugi „juriiiiiš„ - stadion je eksplodirao, činilo se da će sve odleteti u vazduh.

Stari sarajevski šmeker, u subotu uveče, za dva sata žestoke svirke - pokorio je Guču. Iz trubačke prestonice otišao je pravo u Španiju, na zakazani koncert, kao - krunisani kralj trube, koju, inače, uopšte ne svira! Pred možda i 30.000 ljudi, svoj prvi gučanski koncert Goran Bregović i momci iz „Orkestra za svadbe i sahrane“ završili su u subotu oko jedan po ponoći duplim „Kalašnjikovom“, na nebu iznad grada bio je vatromet, na stadionu u vazduhu šezdeset ili sedamdeset hiljada ruku, gorele su baklje, Guča je bila u transu. Prvi „Kalašnjikov“ posle dvočasovnog urnebesa zapalio je masu Breginih obožavalaca, na drugi „juriiiiiš„ - stadion je eksplodirao, činilo se da će cela Guča odleteti u vazduh!

Brega i jeste, u petak po podne, čim je stigao u Guču, najavio pravi ponoćni urnebes.

- Ovde sam u najboljem mogućem društvu. Ja ovde, ovom podneblju, pripadam. Sviraću vam ono što volim da sviram kada pijem - izjavio je.

U 11 sati uveče, Brega se pred prepunim stadionom pojavio sa čašom viskija s ledom u ruci, otpio je dobar gutljaj, a onda je, uz poruku da tu pesmu naročito obožava da peva kada pije, iz zvučnika krenuo urnebes:

- Rasle tikve na bunjištu, rasle tikve na bunjištu, more bre, more bre, ajd odatle bre...
Posle tikvi, prepoznatljivi Bregin etno zvuk za čas se prelio u staru sarajevsku „Na zadnjem sedištu moga auta“, i već je čitav stadion pevao. Francuzi, koji su dva sata pre koncerta zauzeli prve redove, uz metalnu ogradu, stajali su kao opčinjeni, piljili u Bregu kao u boga, odskakali od zemlje u ritmu njegovih nota...

Bregović se u petak na koncertu pojavio obučen u belo, njegovi momci iz orkestra u opancima, obučeni redom u srbijanske, bosanske, makedonske nošnje... Novi Bregin pevač Alen Ademović, zbog koga su curice iz prvih redova sve vreme vrištale, slale mu stotine poljubaca, na veliku binu izneo je bubanj na kome je, kao i na bubnjevima svih orkestara koji sviraju u Guči, pisalo kratko šta su Brega i njegovi, navodno, osvojili u Guči - prvi bariton, i prvu trubu 2001. godine... A u Guči su - prvi put, mada...

- Moja muzika je odavde. Ja sam lokalni kompozitor, a lepo je videti da u svetu postoji toliko zanimanja za moju muziku - izjavio je Brega pred koncert.
Satima pred željno čekani Bregin gučanski debi, u petak još u osam uveče, polovina stadiona u Guči, ona do bine, bila je krcata. Francuzi i Slovenci, Nemci zauzeli prve redove, uhvatili se čvrsto za metalnu ogradu na mestima sa kojih će Bregu najbolje videti, i redom zaspali... Probudili su se tek kad je iz zvučnika grunulo „rasle tikve na bunjištu“, a neki su čvrsto spavali sve dok Brega nije zapevao „ne računaj na mene“, i dok plastične flaše i čaše pune piva nisu poletele uvis, dok pola stadiona nije bilo okupano...

Brega je malo pevao, pa se onda prihvatao one čaše viskija s ledom, a kada je uz trube, lagano i setno iz grla Alena Ademovića, koji je preksinoć u Guči pevao kao Brega pre 30 godina, krenulo „meni je uvjek trebao neko samo da te zaboravim“, utihnuo je stadion na tren, zanjihao se u dobrom starom ritmu, neki Srbi u prvim redovima su plakali, Francuzi u čudu gledali oko sebe... Nikada toliko emocija stadion u Guči, na kome se decenijama i slavi i peva i plače, i veseli i tuguje, nije video...
Samo koji sekund kasnije, sve je, kao da se maločas nije plakalo, ponovo eksplodiralo uz Goranovu etno varijantu čuvene - „napile se ulice jer na tebe mislim curice“...

Onda su ponovo trubači izvukli iz limenih instrumenta note od kojih se stezalo grlo i plakalo, ponovo je trideset hiljada ljudi utihlo, ponovo su suze išle niz obraze - „a ja sam sanjao tvoja kolena, tvoje poljupce“...
Pevao je ceo stadion, uživao je Goran na pozornici, trube njegovih momaka dirale su nebesa, čačkale dušu... U prvim redovima, jedna pored druge vijorile su se zastave Srbije i Slovačke, malo iza na velikim srpskim trobojakam pisalo je Brčko i Barajevo, „Orkestar za svadbe i sahrane“ u pola jedan žario je i palio sa „Đurđevdanom“, u ritmu nota odskakala je ispred pozornice Jo iz Južne Koreje, koja je u Guču doputovala iz Seula preko Istanbula... Samo da vidi Bregu...

Onda je bio kraj... Ili se samo tako učinilo...
- Još, još, bis, bis... Brego, vrati se... Gorane, mi te volimo... - orilo se iz hiljada grla.
Brega se vratio, svoje trubače i pevačice, dva Bugarke, zakitio sa po sto evra, a onda je tek nastao urnebes... Sve je okolo letelo u nebo...
- Jeremija pali topa, zatresla se sva Evropa...
- I ovu naročito volim da pevam kada pijem - pričao je Brega, otpijajući viski iz one čaše...

- Služio sam stari kadar, artiljerija...
- Ni meni se, ljudi, ne ide na spavanje, ali, ovo je sve što sam spremio za vas, nemojte da mi umrete, skupi smo za sahrane, mnogo jeftiniji za svadbe - pozdravio se Brega s publikom, onda je zapraštao dupli kalašnjikov, nad gradom vatromet...
Guča, do preksinoć, takav spektakl nije videla!