Lepotica na čelu ulice

Da li na osnovu arhitekture treba suditi o vremenu i ljudima, ili na osnovu naroda treba izvesti stav o arhitekturi? Arhitektura je zasigurno odraz raznih činilaca i uticaja koji se dešavaju u društvu. Shodno tome, ona teži da zadivi, uplaši, izazove strahopoštovanje, uznemiri ili da zaseni svojim izgledom.

Svaki grad ima svoju arhitektonsku istoriju, uspone i padove, smene stilova, dinastija i vladavina - arhitektura, kao svedok svega toga, sa svojim stanovnicima daje dušu samom gradu. Tako je svaka građevina, opet, priča za sebe i ima svoju prošlost, bilo jednostavnu i kratku ili dugu i složenu, ali nikada običnu. Ljudske sudbine i sudbine ovih zdanja neraskidivo su povezane i isprepletane, i samim tim stvaraju najzanimljivije priče.
U 19. veku, u vreme kada je Beograd bio glavni grad koji su sačinjavale pretežno prizemne i neke jednospratne građevine, i kada su tek počinjali da naviru uticaji sa Zapada i da se pobuđuje svest o mogućnosti stvaranja nacionalnog stila u arhitekturi, podignuta je kafana „Albanija” (sredina 19. veka), inače omiljeno stecište starih Beograđana. Uprkos njenom ne tako sjajnom izgledu, kako spolja, tako i iznutra (posebno iznutra), razni gosti su svraćali i nisu se obazirali na tu činjenicu. I naš poznati komediograf Branislav Nušić voleo je tu da svrati, čini se, pre svega, zbog društva i raznolikih priča koje je mogao da čuje. Jednom prilikom (1929) zapisao je: „Postoji i danas, kao trag starog Beograda i postojaće, kako izgleda, vekovima, kafana ‘Albanija’, ruglo, ali eldorado svih zakupaca te kafane. Ne postoji kafana koju posećuje tako raznolika i mešovita publika.” Ispred kafane stajao je gvozdeni stub s časovnikom na tri strane, koji je ostao na tom mestu godinama, da bi potom bio zamenjen digitalnim na pročelju fasade. Verovatno da niko nije ni pomišljao, a posebno ne Nušić, da će vrlo brzo nakon ovih njegovih reči, tačnije 1938. godine, u praskozorje Drugog svetskog rata, neugledna kafanica biti srušena zarad oslobađanja prostora za podizanje višespratnice od 45 metara. Jedino što im je ostalo zajedničko jeste naziv - „Albanija”. Kako je najpre kafana dobila to ime, a potom i sam oblakoder, do danas je ostalo nerazjašnjeno. Obe građevine koje su imale čast da ga nose, međusobno se veoma razlikuju - izgledom i upotrebom. Na osnovu dokumentacije i fotografija sačuvanih u Istorijskom arhivu Beograda, u mogućnosti smo da saznamo detaljniji izgled omalene kafane. Između ostalog, u komisijskom izveštaju iz 1936. godine, piše sledeće: „(...) Zgrade u kojima su kafane ‘Albanija’ i ‘Mala Kasina’ imaju podrum, prizemlje i jedan sprat... Stanje zgrade u kojoj je kafana ‘Albanija’ je sledeće: ulaz u podrum je iz dvorišta preko drvenih dotrajalih stepenica, a kroz otvor bez vrata; stepenice su pokrivene drvenim kapkom koji je horizontalno položen. Visine ulaza u podrum i većeg dela podruma su nepropisne - manje od normalnog čovečjeg rasta (...) Levi noseći zid u prvom, ulaznom, delu podruma je u neobrađenom, lomljenom kamenu sa blatom. Sasvim je deformisan: na celokupnoj visini od 1,5 m dobio je ispupčenja od 44 cm prema podrumu; na tome ispupčenju veza zida ne postoji i kamenovi se mogu lako rukom izvaditi (...) Kujna je teskobna, niska, mračna i nesigurna protiv požara; nije dovoljno osvetljena, jer se na jednom prozoru nalazi ćevabdžijski roštilj. Kujna se ventilira kroz jednu rupu u drvenoj tavanici u sobu na prvom spratu (...) Pod je pokriven jednom ljigavom masom, verovatno od blata organskih otpadaka i raznih tečnosti koje se ovde prosipaju, jer sudovi sa jelom kao i sa životnim namirnicama stavljaju se na pod bez ikakve zaštite od zagađivanja (...) Prostori na spratu su u jednom očajnom zapuštenom stanju. Jedna soba, u kojoj su smeštena četiri kreveta, nalazi se u najvećem neredu, prljava i nečista, da se čovek zaista mora upitati da li ta prostorija služi za stanovanje ljudi (...) Celokupan utisak koji se dobija prilikom obilaska ovih zgrada strahovit je (...) prepravkom se ne mogu dovesti u ispravno stanje, nego ih treba neizostavno i što pre srušiti, jer ovakve kakve su, predstavljaju opasnost za stanovnike i mnogobrojne posetioce.”

Čija je zgrada?

Na osnovu svega rečenog, sasvim je jasno zašto je kafana „Albanija” vrlo brzo nakon detaljnog uvida inspekcije zatvorena a potom i srušena. Međutim, sve ovo naišlo je na negodovanja stanovnika glavnog grada, posebno kada su uvideli koliko je građevina koja se podiže drugačija od prethodne. U knjizi „Beograd kroz vekove” (1971), M. Paunović detaljno je opisao razne poteškoće i zanimljivosti koje su pratile pripreme, kao i početke gradnje, pri čemu je sve dodatno bilo usporeno i otežano sumnjama i nevericama Beograđana. Naime, prilikom postavljanja temelja zgrade, kada je iskop dostigao dubinu od 12 m, naišlo se na tresetno zemljište sa ostacima raznih fosilnih ostataka, među kojima su nađeni i delovi mamutovog skeleta. U štampi je objašnjeno da je mamut, u stvari, uginuo na obalama nekadašnjeg Panonskog mora. Na Terazijama je, takođe, sve do početka gradnje bilo močvarno tlo, pa je prilikom kopanja temelja jednom prilikom na površinu izbila voda. Tako je jednog jutra, uprkos svim merama bezbednosti, kao i isušivanju zemljišta, gradilište osvanulo pokriveno vodom. Uzrok je bio pucanje glavne vodovodne cevi. Međutim, ovaj događaj nesumnjivo je bio više nego nadahnjujuć za laike i „slučajne” prolaznike, tako da su ubrzo počele da kolaju najrazličitije fantastične priče koje su u međuvremenu celi tok gradnje obojile tajanstvenim velom. Nakon što je dostignuta puna visina zgrade (11 spratova, 45 m visina), nivo zemljišta počeo je sasvim lagano i prirodno da se spušta pod teretom, pa su ljudi grozničavo iščekivali rušenje „Albanije”, što se na kraju, naravno, nije dogodilo.
Mnogi bi pomislili da je ovo otprilike cela priča, u najkraćim crtama, koja je nama ostala poznata zahvaljujući sačuvanim novinskim i arhivskim izvorima. Međutim, malo ko zna, osim stručnih osoba koje su bile u neposrednom dodiru s drugom stranom priče, da je podizanje „Albanije”, u stvari, bilo složeno i prilično zamršeno od samog početka do kraja. Druga strana medalje, poznata arhitektama i građevinskim inženjerima, a potom ispraćena u štampi, među kritičarima i istoričarima arhitekture, tiče se raspisivanja konkursa za palatu, zatim izbora najuspelijih radova, a potom i celog toka pretvaranja teorijskog i vizuelnog na hartiji, odnosno idejnog projekta, u stvarnost. Četiri imena su neizostavna kada se govori o palati „Albanija”: inženjer Đorđe Lazarević, arhitekta Miladin Prljević i dvojica zagrebačkih arhitekata, koji su tek diplomirali, Branko Bon i Milan Grakalić. Treba napomenuti da je konkurencija bila veoma jaka: na konkursu je učestvovalo 84 arhitekte iz bivše Jugoslavije. Cela zamisao potekla je od Hipotekarne banke Trgovačkog fonda u Beogradu, koja je početkom 1938. godine raspisala konkurs za izradu idejne skice za novu zgradu na uglu ulica Kolarčeve i Knez-Mihailove. Konkursna događanja bila su pomno praćena u dnevnoj štampi, tako da „Politika” iz iste godine piše: „...Žiri je bio u pravu kada je konstatovao da nijedan od nacrta ne zadovoljava i da ne može biti primljen bez znatnijih izmena (...) Žiri za zgradu ‘Albanije’ iako nije pogrešio u oceni, on je učinio drugu pogrešku što je ukinuo prvu nagradu (...).” Osim druge nagrade, koja je dodeljena hrvatskim arhitektama Hinku Baueru i Marjanu Haberleu, dodeljena je i treća nagrada, kao i četiri otkupa od po 5000 dinara, pet otkupa od po 3000 dinara i dva otkupa od po 2500 dinara. Autori pod šifrom 6747, kojima je prvobitno pripala druga nagrada u iznosu od 12.000 dinara, bili su hrvatske arhitekte, već ranije pomenuti Branko Bon i Milan Grakalić. Ali, ubrzo je utvrđeno da njih dvojica nisu mogli da učestvuju na konkursu s obzirom na to da su završili Umjetničku akademiju u Zagrebu, koja je stekla rang fakulteta tek naredne, 1939. godine. Nakon što je i ova neregularnost ispravljena, Bon i Grakalić stekli su zakonsko pravo da učestvuju u izradi projekta. Budući da se investitorima projekta najviše dopalo upravo njihovo rešenje, dogovoreno je da oni urade izvesne prerade idejnog projekta. Pošto tada još nisu bili ovlašćene arhitekte, njihov zastupnik kod građevinskih vlasti bio je beogradski arhitekta Miladin Prljević. Tada je u prostorijama banke dogovoreno da se sva trojica ubuduće ravnopravno navode kao autori palate „Albanija”. I, od tog trenutka kreće zaplet koji ni do današnjih dana nije razjašnjen.

Priča pretekla u 21. vek

Gradnja „Albanije” započela je 16. jula 1938, a završena 20. oktobra 1939. godine. Ime autora ostalo je sporno. Postavlja se pitanje zašto je to tako ako se na osnovu svega gore rečenog zna kako je tekao čitav postupak. Međutim, Hipotekarna banka Trgovačkog fonda prilikom preuzimanja projektne dokumentacije saopštila je mladim arhitektama da namerava da odustane od gradnje. Kao glavni razlog navedena je kritična situacija u Evropi i mogućnost ulaska u rat i same Jugoslavije. Ono što je, pak, znatno verovatnije dovelo do razlaza dve strane, jeste nemogućnost dogovora oko honorara. Zagrebačke arhitekte napustile su Beograd, a izgradnja je tek onda mogla slobodno da krene, tako da je palata vrlo brzo bila i završena. O ovome Bon i Grakalić ništa nisu znali pošto je s njima nakon poslednjeg susreta prekinuta svaka veza. Od 1940. godine kreću žučne rasprave preko novina. Nepravda koja je učinjena mladim arhitektama nije bila, kako su oni smatrali, primarno u podizanju građevine, iako je rečeno da se gradnja obustavlja, već u pogrešnom navođenju autora idejnog projekta - arhitekte Miladina Prljevića. Arhitekta Branko Bon preminuo je pre šest godina (2001), u 89. godini, i nikada nije prežalio nepravdu koja mu je, kako je on tvrdio, bila naneta zbog nepriznavanja njegovog autorstva palate „Albanija”. Danas, pak, nakon uvida u postojeću dokumentaciju i zbog nemogućnosti objektivnog sagledavanja cele zavrzlame, prvenstveno zbog nedovoljno jasne i nepotpune dokumentacije, istoriografi se priklanjaju najpravičnijem mogućem rešenju - na isto mesto postavljaju Prljevića, Lazarevića, Bona i Grakalića.

Velelepna „Albanija” je 1939. godine, kada je izgrađena, bila najviša višespratnica na Balkanu, urađena od armiranog betona. Fasada je bila obložena zelenim italijanskim mermerom - „čipolinom” (ital. cipollino - vrsta šarenog mermera), a samo delimično serpentinom. Posle rata njena oplata je u potpunosti izmenjena, pošto su mermerne ploče posle nekoliko godina počele da se odvajaju od podloge. Tako je fasada zamenjena novom, ali ne prvobitnim mermerom, već nekom vrstom njegove imitacije. Godine 1944, u savezničkom bombardovanju Beograda, na palatu je bačena bomba teška pola tone jer se u njoj tada nalazio glavni štab organizacije „TOT”. Podzemlje je pretvoreno u protivavionsko sklonište za visoke nemačke funkcionere. Tom prilikom u skloništu su izginuli svi Nemci. Svako bi pomislio da je ovolika bomba u stanju da razori ne jednu već tri takve zgrade, ali i nakon eksplodiranja u unutrašnjosti, građevina nije bila srušena - u potpunosti je bio uništen jedan fasadni stub, ali armiranobetonska konstrukcija je izdržala.

Palata „Albanija” označava međuratnu modernističku arhitekturu Beograda koja i dalje pleni skladnim masama i zanimljivim ugaonim rešenjem sa dva bočna krila. Vizuelno, ona, pak, ima neke arhitektonske slabosti koje se tiču međusobnog rasporeda odnosa krila i kule, koja deluje pomalo zdepasto. Poznato je da je ovaj visinski nedostatak imao u vidu i sam arhitekta Bon, koji je razmatrao mogućnost nadogradnje još četiri sprata na kuli, što je bilo planirano devedesetih godina dvadesetog veka. Međutim, od ovog pokušaja ostao je samo projekat, s obzirom na to da je izbijanje novog rata opet poremetilo planove nesrećnog arhitekte. Činjenica je da je visina palate „Albanija” danas znatno manje upečatljiva prema okolnim zgradama nego što je to bio slučaj pre šezdeset godina. Uprkos tome, ona je i dalje dostojna divljenja i poštovanja. Godine 1984. palata je proglašena za spomenik kulture. Teško bi bilo danas zamisliti početak Knez-Mihailove ulice, a kraj Terazija, bez tog graničnika stožera visokog 45 metara.