Obeštećenje prognanika ili novo potkopavanje nacije?

Krajem decembra prošle godine, iz kancelarije zahumsko-hercegovačkog episkopa, saopšteno je da će početkom januara 2011. godine, nakon skoro dve decenije, Mostar ponovo postati sedište te eparhije. Kako je naglašeno: „povratak episkopa u dvovjekovno eparhijsko sjedište ima višestruki smisao i značaj za Mostar i cijelu regiju“, te predstavlja čin „podrške i ohrabrenja Srbima povratnicima u obnovi života u ratom rasijanom i porušenom Mostaru, ali i narodima drugih vjeroispovijesti koji u svojoj raznolikosti vijekovima žive rame uz rame u gradu na Neretvi“.
 

U obaveštenju takođe stoji: „Episkopi treba da budu stalno uz svoj narod.“ No, nažalost, danas naš narod gotovo da i ne živi u Mostaru i Zapadnoj Hercegovini. Od 1941. godine do sredine 90-ih, odatle je proteran ili je tamo poklan. Jame ispunjene našim mučenicima tihi su svedoci da je zahumska zemlja nekada bila nastanjena i pravoslavnim Srbima.
 

Da smo biološki vitalan narod, kakav smo bili početkom 20. veka, ne bi imao dilemu oko toga da li prognani Srbi treba da se vraćaju u Mostar, Tuzlu, Sarajevo, Dubrovnik. Ono što je naše istorijski, mogli bi postepeno da povratimo na demografskom planu. Ovako, plašim se da bi povratak bio kontraproduktivan. Bili bi neznatna manjina u muslimansko-hrvatskom moru, čija bi budućnost zavisila samo od regionalno-evropske političke klime. I uz to bi mlađim generacijama Srba pretila asimilacija (pogotovo u Hrvatskoj) ili identitetska relativizacija (u BiH). Srbi u RS neće ponovo oboleti od jugoslovenskog virusa, ali oni malobrojni koji su ostali u Sarajevu često ga i dalje nose u sebi. Tražeći model opstanka, to bi, pre ili kasnije, bila i sudbina mlađih Srba povratnika u urbane sredine.
 

Otuda, ako je vraćanje sedišta episkopije iz Trebinja u Mostar simbolički poziv Srbima da se masovnije vraćaju, onda to nije dobar potez. A bode oči i evrounijatska retorika koja provejava saopštenjem o kome govorimo. Da li je posao SPC da se bavi svojim vernicima ili regionalnim problemima? Je`l misija srpske crkve da unapređuje versko-nacionalnu raznovrsnost „grada na Neretvi“ ili da brine o dobrobiti svog naroda?
 

Srbski prognanici – a ne izbeglice kako ih pogrešno zovemo – treba da se vraćaju samo tamo gde ponovo mogu da postanu većina ili bar da predstavljaju veliku manjinu (sa uporištima u kojima preovlađuju). Dobar je potez što su se Srbi vratili u Drvar, Bosansko Grahovo ili Glamoč, ali, kada se radi o Mostaru ili Tuzli, treba da sačekaju eventualnu promenu vojno-političkih činilaca na terenu. Moramo da pamtimo šta je naše, i da čekamo pogodne prilike za rešavanje srbskog pitanja. Opet, makar i podstaknuti lepim željama, ne smemo da postupamo sebi na štetu. Kamoli, da smemo da podlegnemo evroatlantskoj manipulaciji.
 

Iz kancelarije vladike Grigorija poručuju: „Obnavljanje starog sjedišta početak je novog razdoblja u istoriji Eparhije i važan korak u normalizovanju života na njenoj teritoriji, ali i u Republici Srbskoj i Bosni i Hercegovini.“ Pozdravljam taj čin ako će on doprineti nacionalnom i ličnom boljitku malobrojnih preostalih Srba u Mostaru, a nije mu namera da u duhu, od strane Amerike i njenih lokalnih pulena proklamovanog bosansko-hercegovačkog „bratstva i jedinstva“, trasira put za normalizaciju prilika u BiH u skladu sa evroatlantskim standardima. A to bi podrazumevalo kako centralizaciju BiH, tako i novo etničko prekomponovanje prostora o kome govorimo, na način da se razbije etnička homogenost proizašla iz rata 1992-95. Tako bi bio stvoren nekakav bosanski „melting pot“ i osnov za dominaciju većinskih muslimana.
 

Srbski sledbenici evroatlantske ideologije, kako oni u Srbiji tako i van nje, hteli to ili ne, onim što čine tome doprinose. Između ostalog i time što zagovaraju po nas štetan koncept rešavanja pitanja prognanika vraćanjem na staro. I to kako u vezi sa oživljavanjem jugoslovenstva tako i teritorijalno-nacionalnim rasporedom. Da je to i moguće, u okolnostima kada su naši demografski trendovi i dalje gori u pređenu sa muslimanskom populacijom, to za nas ne bi bilo povoljno rešenje. Kojim slučajem da nije bilo ratova tokom 90-ih, mi bi u miru izgubili mnoge teritorije. Kako u tekstu „Etničke mape BiH 2009, Distrikta Brčko 2009 i promena u BiH 1971-2011“ piše Goran V. Nikolić, od 1991. do 2011. godine Srbi bi „skoro izvesno postali manjina u Kotor Varoši, Ključu, Ilijašu, verovatno u Modriči i Čajniču“. A udeo muslimana u populaciji BiH iznosiobi „oko 51,5%, dok bi Srbi smanjili svoj udeo na oko 29%“. Ukratko, uz sve negativne strane koje je to imalo, za nas je homogenizovanje na prostoru RS bilo spasonosno.
 

Nameće se paralela sa Jermenima. Istočni deo Turske predstavlja tzv. istorijsku Jermeniju, gde su pripadnici spomenutog hrišćanskog naroda sve do početka 18. veka činili gro stanovništva. No, već u narednih sto godina Turci i Kurdi, odnosno muslimani, stekli su većinu u kojoj su tek opstajale pojedine oaze u kojima je jermensko-hrišćansko stanovništvo imalo brojčanu premoć.Do početka 20. veka nastavio se takav, po Jermene negativan trend. A kada su Turci procenili da je za to nastupio pogodan trenutak, usled rečenog, nad Jermenima je bilo lako izvršiti genocid. Spasili su se jedino Jermeni nastanjeni na istoku nacionalnog državno-etničkog područja iz vremena pre turske invazije.
 

Te teritorije, na kojima danas postoji Republika Jermenija, Rusi su 1828. godine oslobodili od Persijanaca i Turaka. Tada je i tu udeo hrišćana spao na svega 40%. Međutim, Rusija, Turska i Iran, dogovorile su se da granice budu otvorene kako bi hrišćansko stanovništvo koje ne želi da ostane u sastavu islamskih država moglo da se preseli u Rusiju, a muslimani iz njoj pripojenih zemalja, u Persiju ili Tursku. Tako je veliki broj Jermena dospeo na današnju teritoriju jermenske države, a nju je napustio nemali broj Azerbejdžanaca. Time je proces vekovnog potiskivanja Jermena sa njihove istorijske zemlje, bar na jednom njenom delu, zaustavljen, odnosno započeo je obrnut proces. Jermensko stanovništvo, zahvaljujući podršci Rusije, počelo je negde da se homogenizuje. Uz sav objektivan bol Jermena izazvan činjenicom da su izgubili mnoge istorijske zemlje, bar je izbegnuto da imaju sudbinu izolovanih ostrva u moru tuđina, kojima preti dalja marginalizacija ili čak nestanak usled pogroma. Štaviše, stvoreni su, u pogledu etničke kompaktnosti i koncentracije, preduslovi za obnovu jermenske državnosti.
 

Pouka koju mi možemo da izvučemo iz toga je da je čak i od iskrenih, a kamoli po Srbe planski smišljeno nepovoljnih, uzaludnih pokušaja da se ispravi „kriva Drina“, mnogo pametnije postepeno a pragmatično raditi u prilog otklanjanja nepravdi nanetih srbskim prognanicima, kao i zaštite naših nacionalno-državnih interesa. Tako je radila Grčka koja je posle Prvog svetskog rata doživela težak poraz u ratu sa Turcima predvođenim Kemal-pašom Ataturkom. Bez obzira što su Grci proterani sa zapada Male Azije (gde su bili većina), oni su sistematski naseljeni u Trakiji i Egejskoj Makedoniji, te su radikalno izmenili etnički karakter tih ranije dominantno turskih ili slovenskih krajeva. Tako je gubitak bar delimično kompenzovan a grčka država stabilizovana.
 

Srbi su tokom 20. veka mnogo izgubili, ali je i naš narod izvojevao jedan veliki dobitak. Nacionalno-odlučnom politikom stvorena je i populacijski konsolidovana Republika Srbska. Više spontano nego planski, doseljavanjem srbskih prognanika, učvršćen je i srbski karakter Vojvodine. Da je bilo više pameti bilo bi povećano i srbsko prisustvo u nekim drugim krajevima. No, nad prosutim mlekom ne vredi plakati. Treba da se trudimo da ne napravimo novu štetu, odnosno da kolko-toliko popunimo poluprazno lonče. Odličan potez u tom pravcu, sredinom decembra 2010. godine, povukli su predstavnici prognanih Srba iz Krajine i Hrvatske.
 

Oni su pokrenuli prikupljanje potpisa širom Srbije, Srpske, Crne Gore, kao i u dijaspori, sa ciljem da se od relevantnih evropskih institucija zatraži blokiranje pristupanje Hrvatske EU, dok se ne reše imovinska i druga otvorena pitanja. Ta zemlja je nad Srbima sprovela masovno etničko čišćenje sa elementima genocida, te je nenormalno da joj se dopusti da uđe u Uniju, usta čijih zvaničnika su puna humanističkih fraza, dok bar ne obešteti žrtve politike koju je vodila. Tako bi srbski prognanici bar dobili materijalnu i moralnu kompenzaciju, i mogućnost da nastave mnogo dostojanstvenije da žive u krajevima u kojima su se naselili.
 

Srbi su – svako ko u to sumnja neka pogleda popise stanovništva koji se odnose na period od 1900. do 2000. godine – najveće žrtve ratova 20 veka. Došlo je vreme da bar deo štete naplatimo. Bez regulisanja pitanja srbskih prognanika Hrvatska ne može, što strasno želi, u EU. Nažalost, naše marionetske vladajuće strukture ne koriste priliku da izdejstvuju da glavni regionalni razbojnik plati bar deo onoga što je oteo. Ako oduzeti životi ne mogu da se nadomeste, bar kuće i stanovi mogu. No, predsednik Tadić i njemu slični političari spremni su da relativizuju hrvatsku odgovornost, te da rešenje problema traže putem nekakve međunarodne donatorske konferencije. Njen cilj bi bilo osnivanje tzv. Fonda za zbrinjavanje, pre svega srbskih prognanika (jer problem ostalih je već rešen), odnosno stambeno obezbeđivanje onih koji reše da se vrate u Hrvatsku ili podrška njihovom punom integrisanju u Srbiji, RS i Crnoj Gori.
 

Sve to uistinu mora da se uradi. Ali u skladu sa našim vitalnim nacionalnim interesima, i na račun onoga ko je za zličin počinio. Zašto bi Srbija prosjačila za račun Hrvatske? Ta zemlja mora da plati svoje dugove, a na nama je da je pritisnemo, sada kada su za to sazrele okolnosti, a ne da joj pomažemo da se izvuče. Uostalom, zar je realno očekivati da će, suočene sa ekonomskom krizom, SAD i zemlje EU, za potrebe obeštećenja srbskih prognanika dati 5-6 milijardi dolara, koliko se procenjuje da je vrednost njihove uzurpirane ili razrušene imovine (i potraživanja koja proizlaze iz neostvarenog prava na otkup stanova)? Svakako da nije. Putem donatorske konferencije Srbima bi bila bačena samo prašina u oči, te bi pitanje prognanika bilo definitivno po nas nepovoljno zatvoreno.
 

To ne smemo da dopustimo, kao ni da bude narušeno i ono malo stečene homogensoti srbskog prostora. Naprotiv, moramo da se borimo da ono što nam je ostalo, kako demografski tako i u svakom drugom pogledu, bude konsolidovano, a onda će se, pre ili kasnije, ukazati prilika da povratimo makar neke okupirane teritorije. S druge strane, ako nastavimo da sledimo pogubnu logiku koja nam je prizvala nesreću, izgubićemo i ono što nam je preostalo. Naši neprijatelji to i žele, a na nama je da odlučimo da li ćemo da im dopustimo da paklene planove i dalje sprovode preko njihovih poverenika među nama. Na delovanje Vašingtona, Ankare, Londona, ne možemo bitno da utičemo, ali možeo na izbor onih koji bi trebalo da štite, a sada potkopavaju, naše interese. A kada tu počnemo da menjamo stvari, onda će i čitav „naš“ evroatlantski lobi, bio on u nedrima crkve ili medijima, izgubiti veliki deo vode kojom se zaliva, a našim regionalnim i globalnim neprijateljima postaće mnogo teže da rade protiv nas.


Dragomir Anđelković,