Sva deca se smeju jednako...

Umeće čoveka da se raduje životu i smeh su u borbi protiv bolesti potrebni podjednako kao i medicinska pomoć. U životu bolesne dece oni su posebno važni. Za vreme novogodišnjih dana u moskovskoj dečjoj psiho-neurološkoj bolnici br. 18, u kojoj se leče deca s dijagnozom „dečja cerebralna paraliza“ (DCP) otvoren je stvaralački studio s malom binom – za muzičke i plesne večeri.
 

Diskoteka u bolnici, u kojoj se mnogi teško kreću sami, sa štapovima ili na točkovima – to treba videti! Međutim, sva deca – i zdrava, i bolesna – isto se smeju i raduju. Iako ponekad mogu da igraju samo rukama. Pre samo pola veka dijagnoza DCP je bila jednaka presudi. Ova deca uopšte nisu lečena – to se smatralo beskorisnim trudom. Dok se ovog posla nije prihvatila profesor Ksenija Semjonova, koja je uspela da dokaže da postoji mogućnost da se deci pomogne u ovoj nesreći i da se u bukvalnom smislu podignu na noge mnogi koji su bili u kolicima. Glavni lekar bolnice Tatjana Batiševa je u razgovoru s dopisnikom „Glasa Rusije“ istakla:
 

Neuroplastika mozga deteta je jedinstvena. I ne zna se šta će ovo dete biti kad poraste. Ono može biti vrlo talentovani umetnik. Ono može neobično da oseća muziku, jer Gospod, ako nešto uzme, da nešto drugo. Nije slučajno što se ova deca nazivaju „decom-anđelima“ To nije slučajno. Deca su naša savest. Ona su nam data da naše društvo i mi ne bismo sami počeli da se krećemo na četiri noge i da se ne pretvorimo u životinje. Mi za njih treba sve da učinimo.
 

Moskovska bolnica za decu obolelu od DCP je jedinstvena, tvrdi Tatjana Batiševa. – I to zbog nekoliko razloga. Jedan od njih je uzrast pacijenata – od nekoliko dana do 18 godina. Lečenje je besplatno. U mnogim zemljama u svetu takvom decom se bave do 3 godine, to je efikasno, a kasnije je preskupo. Osim toga, obično slični centri akcenat stavljaju na jednu metodu, koja im se čini najefikasnijom. Ovde se koriste sve metode za rehabilitaciono lečenje, koje su danas poznate. I medikamentozne i nemedikamentozne. To su i sve moguće varijante medicinske fiskulture, fizioterapija, balneoterapija, iglorefleksoterapija, laser... „Po tome smo jedinstveni,“ uverena je Tatjana Batiševa. Upravo zbog kompleksnog, multidisciplinarnog pristupa rešavanju problema.
 

Moskovska bolnica kao centar za lečenje dece, koja boluju od DCP sarađuje s mnogim kolegama u različitim zemljama sveta. Postoji i specijalno odelenje, čiji saradnici prate svetske novitete u ovoj oblasti – i naučne, i praktične. Na primer, poslednje što smo kupili jeste nemački aparat za smanjenje spazma, napetosti mišića. A senzorska soba, koju deca obožavaju predstavlja engleski pronalazak, koji učestvuje na sve organe čula – pipanja, mirisa, vida, sluha, dodira. Ovde se oseća miris četinara, tiho se čuje muzika, cvrkuću ptičice, žubore fontane i svetlucaju sijalice i girlande. Deca se igraju na vodenim krevetima i jastucima, u bazenu s loptama, dodiruju predmete rezličitog stepena mekoće i tvrdoće... Šestogodišnja Kristina ljuljajući se na krevtu, razmišlja:
 

Sviđa mi se krevet, zato što su ovde jastuci, a tamo je voda. I ribe menjaju boju. Vatrice se okreću. I ptičice pevaju. I evo, ove trake...
 

Pre nekoliko godina lekari su sumnjali da će Kristina moći slobodno da hoda. Danas devojčica već može čak i da trči i da se sama penje uz stepence, kaže njena mama.
 

Sad više radimo s logopedom i psihologom. Za godinu i 5 meseci prvi put smo ovde. A devojčica sad ima šest i po godina. I zaista je vrlo važno da se s ovakvim dijagnozama rad započne što pre. Kod one dece koja se zaista pridržavaju uputstava ima dobrih rezultata. Ovde je sve odlično organizovano u smislu rehabilitacije.
 

Posebno su efikasna prava kosmonautska odela. Ona već 20 godina pomažu da se podignu na noge naizgled beznadežni bolesnici. Radi se o tome što ljudi više ne znaju da hodaju ako se dugo vremena nalaze u kosmosu. I za kosmonaute su smišljena specijalna odela, koja pomažu da se telo u prostoru zauzme pravilan položaj, dodaju mišićnu snagu tamo gde je to neophodno. A deci još pomažu da se bore s patološkim pozama, koje su tipične za DCP.
 

Sličnost između kosmonauta i dece koja ne mogu da hodaju pre skoro četvrt veka prva je primetila profesor Ksenija Semjonova. Ona je odlučila da izvrši eksperimente s pravim kosmičkim odelima u bolnici. Sad se ovakvi kombinezoni koriste u celoj Rusiji i u bivšim sovjetskim republikama. Ima ih i u Americi, u Evropi i Australiji. „Oni se prepravljaju, ali je glavno da sačuvaju principijelnu osnovu, zahvaljujući njima na hiljade dece počinje da hoda i da govori. A to je najveća sreća. Ne sme se dete ostaviti da bude samo sa svojom bolešću. Jer ono nije krivo što se to desilo i zato svi mi zajedno moramo da mu pomognemo u integrisanju u društvo,“ ubeđena je Ksenija Semjonova.