65 sednica Generalne skupštine OUN. Neostvarena nadanja...

Bez obzira na to što 65 sednica Generalne skupštine OUN zvanično još nije zatvorena, sa završetkom 2010. godine okončan je osnovni deo sednice, na kojoj se razmatraju glavna pitanja i donose ključne odluke. Do okončanja sednice uoči nove, šezdeset šeste (u septembru ove godine) moguće je da će se održati još jedno-dva zasedanja, ali ona ni na koji način neće uticati na svetsku politiku. S tim u vezi potrebno je sumirati neke rezultate 65 sednice glavnog organa glavne međunaodne organizacije.
 

S jedne strane, Generalna skupština OUN (GS) razmotrila je niz važnih pitanja, pored ostalog, usvojene su rezolucije u vezi sa zdravljem svetskog stanovništva i spoljne politike; o ulozi OUN u globalnom upravljanju; o sprečavanju terorista da se dočepaju radioaktivnih izvora i niz drugih. Međutim, bez obzira na značaj naziva tih rezolucija, njihov sadržaj nipošto nije toliko značajan. Uglavnom sve one sadrže samo apele i deklaracije o namerama. Uz to, ne treba zaboravljati ni to, da rezolucije GS nemaju pravno obavezujuću snagu. S tim u vezi treba istaći da je data sednica postala sednica neispunjenih nadanja u preporod Generalne skupštine kao glavnog organa međunarodne zajednice, sposobnog za rešavanje krucijalnih međunarodnih problema. Takve nade bile su izgledne nakon što je Libija predložila da se u dnevni red 65 sednice GS OUN stave nove tačke, među kojima i: „Kompenzacija za štetu pričinjenu kolonijalizmom“, „Provera kako se ostvaruju obaveze u odnosu na nuklearno opružje“, „Istraga o upadu u Irak“, „Istraga ratova koji su se dogodili od vremena stvaranja OUN“; „Istraga atentata koji su se dogodili od vremena stvaranja OUN“. Svako od ovih pitanja je od principijelnog karaktera za dalju sudbinu OUN – hoće li ta organizacija i zaista ostati svetska u smislu izražavanja interesa svih članova međunarodne zajednice, ili će se definitivno pretvoriti u poslušnu pudlicu silnika ovoga sveta, što je danas sve uočljivija tendencija. Međutim, očekivanjima nije bilo suđeno i da se ostvare...
 

Zaista, pitanje o kompenzaciji za kolonijalizam tiče sevećine članova OUN. Narodi tih zemalja bili su podvrgnuti najokrutnijim i neljudskim oblicima postupaka, njihove zemlje su pljačkane i razarane. Ne možemo a da ne vidimo da je stvaranje sadašnje zapadne civilizacije bilo utemeljeno upravo na nezakonitoj eksploataciji prirodnih resursa tih zemalja i ropskom radu ljudi. Međutim, i nakon odlaska kolonijalista sistem porobljavanja, pre svega ekonomskog, i dalje je opastao. Upravo je neokolonijalizam osnovni problem savremenog nepravičnog svetskog urađenja. Treba reći da je niz bivših kolonizatora izrazilo svoje izvinjnje. Italija se zvanično izvinila Libiji i čak pristala da isplati kompenzaciju njenom narodu. Japan se izvinio Kini i Koreji. Ali je to, naravno, premalo. Izvinjenja malo vrede ako iza njih ne uslede pravične kompenzacije. I što je još važnije, ako se ne uspostavi pravičan međunarodni poredak. A upravo je to i predviđeo nacrt rezolucije Generalne skupštine OUN po ovoj tački dnevnog reda.
 

Takođe je bilo predloženo da se razmotre razlozi i posledice upada u Irak. Prezentovani nacrt rezolucije predviđao je da se taj akt okvalifikuje kao nezakonit i da se predaju pravosuđu sve ličnosti čijom krivicom je došlo do upada i podele zemlje. Takođe je predloženo da se formira međunarodna islednička grupe za istragu razloga upada u Irak, masovnih ubistava i kažnjavanja iračkih ratnih zarobljenika, pred ostalih i predsednika zemlje Sadama Husejna. Osim toga, nacrt rezolucije predviđao je da se zaustavi učešće država takozvane „kolicije“ u vezi sa nepostojanjem pravnih osnova za takvo njihovo učešće. Generalni komitet Generalne skupštine odlučio je da ne preporuči uključivanje te tačke u dnavni red Generalne skupštine OUN.
 

Preambula Povelje OUN ukazuje na motive i osnov stvaranja Organizacije. Međunarodni sud OUN je svojevremeno odlučio, da se ti motivi i osnovi moraju uzimati u obzir prilikom tumačenja svih odrednica Povelje. Preambula Povelje OUN kao glavni cilj OUN označava „Izbavljenje budućih pokolenja od ratnih nedaća“. Međutim, Organizacija ujedinjenih nacija nije ostvarila svoj cilj. Stalni ratovi, koji su odneli milione ljudskih života, ostaju bez kažnjavanja krivaca, pa čak i bez istrage o razlozima za njihovo započinjanje. Nacrt rezolucije GS OUN posebno navodi ratove u Koreji, Grenadi, Panami, Somaliji, Vijetnamu, bivšoj Jugoslaviji, Iraku i Avganistanu. Nacrt rezolucije naročito je ukazivao na to, da odustajanje od takve istrage protivureči obavezama država – članica OUN i obavezama same Organizacije.
 

Najzad, nacrt rezolucije o istrazi ubistava rukovodilaca i drugih istaknutih državnika i političara i nacionalnih lidera zemalja – članica OUN predviđao je stvaranje komisije za istragu ubistava Patrisa Lumumbe, Morisa Bišopa, Martina Lutera Kinga, lidera Organizacije za oslobođenje Palestine i niza drugih. Uostalom, taj spisk bi se mogao učiniti još impresivnijim ako bi se pridodali: predsednik Burkina Faso T.Sankara, premijeri Indije Indira i Radživ Gandi, predsednik SAD Džon Kenedi, rukovodioci Šri Lanke, Konga, Gvineje Bisao, Liberije, Nigerije i mnogih drugih zemalja.
 

Interesnatno je da je u nekim slučajevima OUN stvarala isladničke komisije, na primer, za istragu ubistva premijera Pakistana B.Buto i premijera Libana R.Haririja. U odnosu na ovog poslednjeg osnovan je čak i Specijalni međunarodni sud. Ali probirljivost takvih istraga samo naglašava problem. Zašto se OUN opredelila da od svih ubijenih lidera, uz očiglednu za sve, pa katkada i demonstrativnu neadekvatnost istraga – pre svega nacionalnih! - pozabavi samo tim dvema ličnostima?
 

Generalna skupština OUN odlučila je da ne razmatra ni jedno od prezentovanih pitanja. Da ironije bude još veća, Generalna skupština OUN nije odbacila samo te tačke dnevnog reda, već čak i predlog o „Jačanju i proširenju funkcija i ovlašćenja Generalne skupštine“. Nacrt rezolucije po tom pitanju predviđao je, pored ostalog, pravo Generalne skupštine da razmatra sva pitanja u okvirima Povelje OUN. Sada je to pravo značajno ograničeno: GS može da razmatra samo ona pitanja koja se ne nalaze na razmatranju Saveta bezbednosti, nezavisno od toga da li on i zaista razmatra ta pitanja i koliko ih efikasno razmatra. Osim toga, neka pitanja nalaze se na dnevnom redu Saveta bezbdnosti godinama i decenijama bez bilo kakvog razmatranja, pored ostalog i zato, da ih ne bi mogli razmatrati bilo koji drugi organi OUN, pa i u prvom radu Generalna skupština OUN. Nacrt rezolucije po tom pitanju predviđao je takođe da se obaveznost rezolucije Generalne skupštine odnosi na sve organe OUN, uključujući i Savet bezbednosti.
 

Dakle, odbacivši sva navedena pitanja, Generalna skupština OUN ne samo da ih je odbacila u suštini, nego je čak odbila i da ih rezmatra. Taj korak je samoubistven za Organizaciju. Bilo bi naivno računati da bi razmatranje predloženih tačaka dnevnog reda moglo odmah i radikalno da promeni situaciju. Međutim, najtužnijim nam se čini odbijanje da se čak i razmatraju ta pitanja. To je moralni poraz OUN, i to poraz bez borbe. Odustavši da čak i razmatra najvažnija pitanja, zemlje – članice OUN su pokazale da one, izgleda, već i ne tretiraju OUN kao glavnu organizaciju ni za održavanje mira, čak ni kao međunarodnu arenu za razmatranje problema. U tom smislu 2010. godina je postala godina realnog, ali i neostvarenog pokušaja moralnog preporoda OUN kao autoritetne i, zaista, međunarodne organizacije jednakih nacija.

Aleksandar Mezjajev,