Kuba na pragu nove ekonomske politike

Građani Kube 1. januara su dočekali godišnjicu revolucije, koja je u Latinskoj Americi predstavljala prvi korak na putu transformisanja društva na principima socijalne previčnosti. Pod uticajem Kube na Latinoameričkom kontinentu pojačano je odbacivanje diktata SAD i ojačan pokret za prelazak na samostalni put razvoja.
 

Ako danas govorimo o radikalnim socijalnim promenama u Venecueli i Ekvadoru, o politici odbrane nacionalnih interesa u Brazilu i Argentini, nizu drugih zemalja, istovremeno shvatamo da su ti i drugi pomaci u svesti ljudi i, što je još značajnije, činjenju Latinoamerikanaca teško bili mogući bez primera Kube, koja je izvojevala pobedu u borbi protiv ekspanzionizma SAD.
 

Dostignuća Kube poznata su širom sveta. Ostrvo Slobode u pogledu socijalnog osiguranja pretiče većinu svojih suseda na kontinentu. OUN je svojevremno priznala iskustvo Kubanaca u likvidaciji nepismenosti kao uzor za sve zemlje u razvoju. Kubanski sistem zdravstva po mnogim pokazateljima ravan je, a katkada i prevazilazi ono što je u toj oblasti stvoreno u SAD. Sem toga, desetine miliona Amerikanaca i dan – danas, bez obzira na sve napore Baraka Obame, lišeno je dostupa zdravstvenoj zaštiti. A na Kubi se svi građani leče kvalitetno i besplatno.
 

Blokada i kriza

Istina, govoriti o „prosperitetu“ kubanskih građana za sada nije moguće. Jedan od osnovnih razloga za takvo stanje krije se u politici Sjedinjenih država. Pre pola veka, 19. oktobra 1960. godine, vlada SAD je uvela Kubi trgovinski embargo, kome je bilo suđeno da postane najduža ekonomska blokada u istoriji čovečanstva.
 

Pa ipak, izolovavši na pola stoleća omanje ostrvo od najvećih ekonomija planete, SAD su na paradoksalan način dokazale onu istu tezu koju su uvek želele da demantuju. Ispostavlja se da se i u „globalnom“ svetu može živeti u skoro totalnoj izolaciji od jezgra savremenog svetskog sistema.

Jedno vreme bilo je uobičajeno smatrati da Kuba u uslovima blokade opstaje isključio zahvaljujući pomoći Sovjetskog Saveza. Međutim, evo proteklo je već skoro dvadeset godine od kako SSSR ne postoji, a Kuba i dalje živi. S jedne strane, pojavili su se novi partneri, pre svega Kina i Venecuela. S druge strane – neprijatelji Havane očigledno su potcenili mogućnosti kubanskih vlasti u mobilizaciji unutrašnjih resursa, podjednako kao i stepen odanosti velike većine Kubanaca svojim liderima.
 

U svakom slučaju, računica devetorice američkih predsednika koji su smenjivali jedan drugog da će se režim Fidela Kastra raspasti zbog ekonomskih neprilika, nije se opravdala. A nameti u toj politici su postepeno povećavani. Najpre se vladajući u SAD u trenutku dolaska na vlast Fidela Kastra 1959. godine predsednik Dvajt Ajzenhauer „pobrinuo“ da obustavi američki turizam i uvede embargo na uvoz kubanskog šećera. Potom je predsednik Džon Kenedi, uvidevši da Kubance nije uplašio zastoj njihove ekonomije zbog nemogućnosti da u SAD kupuju rezervne delove za mašine američke proizvodnje, prešao na upade kubanskih „dobrovoljaca“ i potpunu pomorsku blokadu. Od 1963. do 1977. godine važila je zabrana putovanja građanima SAD na Kubu. Za vreme Džimija Kartera zabrana je ukinuta i pojavile su se nade u dijalog, ali su one ubrzo zaboravljene – novi predsednik Ronald Regan je obnovio 1981. godine staru zabranu, koja je uz izvesne izuzetke, opstala i do dana današnjeg.
 

Treba reći da embargo i zabrane na putovanja nisu naročito popularni u javnom mnenju SAD, naročito onom njegovom liberalnom delu. Zato nedavna odluka predsednika Baraka Obame da produži na još godinu dana sankcije teško da će povećati njegov rejting u redovima njegovog sopstvenog liberalnog elektorata, koji se prethodno poradovao ukidanju zabrane na telefonske razgovore i na putovanja rodbini, koja je ostala na ostrvu Slobode.
 

Svetska finansijsko-ekonomska kriza, zajedno sa prirodnim kataklizmama, još je više iskomplikovala stanje na Kubi. Ako je u pređašnjim godinama BDP iznosio 5 – 7 procenata, u 2010. godini on je izneo tek nešto više od 2 procenta. Smanjen je za jedan nivo i priliv od izvoza, pošto je cena nikla (osnovni kubanski izvozni proizvod) pala za preko dva puta, a smanjen je i izvoz cigara i ruma. Nastali su problemi i u sferi turizma: turisti dolaze, ali para na ostrvu troše manje nego ranije.
 

Plan reformi

Razume se, 2 procenta – to nije onaj rast sa kojim bi se moglo računati na ozbiljno poboljšanje blagostanja naroda. Zato su vladajuća Komunistička partija Kube i vlada zacrtali ozbiljne mere u pravcu modernizacije ekonomije, uključujući i niz promena u socijalno-imovinskim odnosima. Na svenarodnu diskusiju iznet je Nacrt pravaca socijalne i ekonomske politike.
 

Prgram vlade, između ostalog, predviđa smanjenje preko 500 hiljada činovnika izuzetno rogobatnog državnog aparata. Paralelno se predviđa da se izdaju dozvole za otvaranje malih privatnih preduzeća u 187 grana. Jedna od mera, usmerenih u pravcu ozdravljenja ekonomije, biće i smanjenje supstitucija državnim preduzećima i odustajanje od dela socijalnog paketa.
 

Predviđa se uključivanje u obradu do sada nekorišćenog zemljišta, likvidacija preduzeća koja posluju sa gubicima, smanjenje prevelikog broja zaposlenih u državnim ustanovama, povećanje produktvnosti i discipline rada, diversifikacija izvoza. Istovremeno vlasti nameravaju da stimulišu razvoj preduzeća sa mešovitim kapitalom (ali sa kontrolnim paketom akcija u rukama države), kooperativa, ličnih poljoprivrednih gazdinstava, stimulisanje individualne radne delatnosti. Predviđe se i odobravanje kredita nedržavnom sektoru.
 

Kako ističe predsednik Kube Raul Kastro, došlo je vreme da se „obnovi kubanski ekonomki model“. Sa svoje strane, lider kubanske revolucije Fidel Kastro je krajem avgusta u intervjuu američkom časopisu The Atlantic govorio o tome, da država u „kubanskom modelu“ igra „izuzetno veliku ulogu u ekonomskom životu zemlje“.
 

I zaista, država na Kubi kontroliše preko 90 procenata ekonomije, ali ta kontrola nije uvek dovoljno efikasna. Zato su potrebne promene. Međutim, promene ne znače i odustajanje od socijalističkog izbora.
 

Američki levičarski publicista Stiven Govans piše da se „na Kubi... značajan deo socijalističkog modela mora žrtvovati zarad opstanka“. Međutim, teško da se dominacija svudprisutne birokratije može smatrati delom „socijalističkog modela“. Trebalo bi govoriti o nečem drugom: svojevremeno je, ponavljajući ne baš najbolje iskustvo socijalističke izgradnje u SSSR, na Kubi sprovedena totalna nacionalizacija, koja se usled niskog nivoa organske izgradnje kapitala pretočila u podržavljenje svega i svačega.
 

Svenarodno razmatranje Nacrta pravaca socijalne i akonomske politike biće okončano krajem februara 2011. godine. Primedbe i predlozi učesnika diskusija biće sumirani i prezentovani na razmatranje delegata VI kongresa Komunističke partije Kube, koji će se održati u drugoj polovini aprila iduće godine.
 

Danas se dosta govori o tome, da se „komunisti – ortodoksi“ mogu suprostaviti reformama braće Kstro. Radi se o izvesnom delu činovnika, mada će se u taj otpor najverovatnije uključiti i drugi. Međutim, ima nade da neće ti ljudi određivati sudbinu socijalno-ekonomskih reformi na Kubi.
 

Reforme, usmerene u pravcu spasavanja socijalizma

A u to da su reforme potrebne, ne treba sumnjati. Marijela Kastro, kćerka predsednika Kube, izjavila je krajem jula u intervjuu nemačkom časopisu Der Spiegel: „Naš narod se drži kubanskog modela socijalizma, ali je sada neophodno poboljšati taj model. Mi smo prilično samokritični da bi smo to i shvatili, a takođe i to, da je našem narodu potrebno više fleksibinosti i slobode. Kako se to može uraditi – sada se o tome diskutuje u nizu komiteta. To je spor proces, ali pomaka ima“.
 

Po njenim rečima, Kuba je još uvek „siromašna zemlja. Većina Kubanaca odlazi iz zemlje samo zato, što se nada da će se obresti u boljim uslovima u ekonomskom smislu. Zato su nam i potrebne promene. Mi moramo da uvodimo primamljivije za mlade ljude principe, kako bi im ekonomski bilo povoljnije da ostanu, nego da odu. Nama su potrebni ekonomski rast i povećanje kvaliteta života za sve“.
 

A šta o svemu misli Raul Kastro lično? Ekonomske reforme, koje je najavilo rukovodstvo Kube, nisu usmerene u pravcu ukidanja socijalizma, već imaju za cilj da učvrste postojeći sistem. To je Raul Kastro izjavio 19. decembra na plenarnom zasedanju parlamenta u Havani. U svom govoru u parlamentu, Raul Kastro je pozvao Kubance da podrže proklamovane promene.
 

Reforme, koje počinju na Kubi, zaista podsećaju na „novu ekonomsku politiku“ u Sovjetskoj Rusiji 20-ih godina XX veka. Nama ostaje samo da poželimo, da kubanski reformatori uspeju u započetom poslu.

Vladimir Nesterov,