Šta je bilo pre velike eksplozije

Naš kosmos je samo jedna etapa beskrajnog svemira i beskrajnih velikih eksplozija. Tako smatraju astrofizičari Rodžer Penrouz iz SAD i Vage Gurzadjan iz Jermenije, diplomac moskovske škole fizike. Njihov zajednički rad ima šanse da dođe do fundamentalnih otkrića, ako se potvrde nalazi.
 

Većina kosmologa se slaže da je do velike eksplozije došlo pre 13,7 milijardi godina, posle čega je počeo da se razvija Kosmos koji je u početku bio samo jedna tačka. Ali Penrouz i Gurzadjan tvrde da je eksplozija bila početak samo za takozvani aeon – period do sledeće velike eksplozije. U toku svakog aeona Kosmos se širi. Zatim crne rupe koje postaju sve masivnije gutaju sve više zvezda i galaksija. Na kraju kosmički mehur ostaje bez svega i zatvara se, ali njegova energija ostaje. Od nje i počinje velika eksplozija i novi aeon. Takvi ciklusi se nastavljaju beskonačno, iako u svakom od njih vreme počinje iz početka.
 

Fizičari su došli do ovih zaključaka na osnovu podataka sa sonde Vilkinsona, koju je lansirala NASA. Ovaj aparat izučava slabe radiosignale, koji su  ravnomerno popunili Kosmos 300 hiljada godina posle velike eksplozije. Ako predstavimo intenzitet radiosignala u stepenima, kao temperaturu, na različitim tačkama neba on će biti različit. Prema tome sonda sastavlja kartu u uslovnim bojama. Penrouz i Gurzadjan su videli na njoj nešto nalik na koncentrične krugove, koje su nazvali posledicom grandioznih događaja u ranijim kosmosima. Prema njihovom mišljenju to su tragovi gravitacionih talasa od sudara crnih rupa u ranijim aeonima – nalik su na krugove na vodi, govori Vage Gurzadjan:

Hipoteza velike eksplozije je postala realna 1965. godine, kada je bio pronađen signal reliktnog izlučivanja. Sada se odvija sledeća etapa u procesu istraživanja kosmosa. A naime, da li mogu da se u reliktnom izlučivanju nađu tragovi, koji sadrže informaciju udaljeniju od nas. Na primer, može se saznati o tome, šta je bilo pre velike eksplozije. Takva istraživanja su još na početnom stadijumu. Naš rad se odnosi na to, naime, može li se shvatiti principijelna mogućnost dobijanja informacija o fazama koje su prethodile velikoj eksploziji.
 

Uskoro posle objavljivanja radova dvojice fizičara pojavilo se još jedno tumačenje karte. Britanac Stiven Fini je našao na njoj dokaze postojanja više kosmosa nalik na naš. Možemo ih zamisliti kao mehurove koji su u stalnom rastu. Kada se dodiruju, dolazi do kolosalnog izbacivanja energije. Fini je pretpostavio da je naš kosmos dodirnuo najmanje 4 puta susedne, i ostavio na karti krugle tragove. Ako je hipoteza o mnogim kosmičkim prostranstvima istinita, onda se kroz te tragove može baciti pogled u susedne svetove.
 

Ali skeptici sa ironijom kažu da ako se želi može se na toj karti videti i inicijali jednog od najpoznatijih astrofizičara današnjice Stivena Hokinga. Zato upozoravaju od brzih zaključaka pri obradi informacija sa sonde Vilkinsona.