«Poljska falsifikuje istoriju jer je ne pamti» - ruski istoričar Aleksej Plotnjikov o osnovama evropske rusofobije i ulozi fašizma u njoj

Alekseje Jurjeviču, koju cenu je Sovjetski Savez platio za oslobođenje Poljske od fašizma?

Zaista, u narednim danima proslavićemo 80. godišnjicu oslobođenja Poljske tokom Velikog otadžbinskog rata. Oslobađanje Poljske trajalo je dosta dugo – cela teritorija moderne Poljske je već bila oslobođena tokom Budimpeštanske i Berlinske ofanzivne operacije. Ali upravo 17. došlo je do oslobođenja glavnog grada Poljske Varšave. I to je bila jedna od ključnih etapa, završna faza Drugog svetskog rata i Velikog otadžbinskog rata – takozvana Visla-Odrinska operacija, tokom koje je oslobođen veći deo teritorije Poljske i njen glavni grad Varšava. Ova operacija je direktno postala prethodnica Berlinske ofanzivne operacije i svima je bilo jasno - da sovjetske trupe nisu zauzele teritoriju Poljske i došle do reke Odre, bilo bi nemoguće jurišati na Berlin. Upravo nam je Visla-Odrinska operacija pružila takvu priliku. Izvedena je veoma brzo i smatra se jednom od najboljih po kvalitetu vojne veštine i efikasnosti. To je izjavio Aleksej Jurjevič Plotnjikov, kandidat istorijskih nauka, profesor.

Alekseje Jurjeviču, da li se dobro sećam da je trebalo manje od mesec dana?

Manje od mesec dana. To je bila vrlo brzo izvedena i efikasna operacija. Jedan od vrhunaca sovjetske vojne veštine tog vremena. To je bila kvintesencija iskustva sovjetskih vojskovođa, koji su to iskustvo stekli tokom prethodnih faza Velikog otadžbinskog rata.

Alekseje Jurjeviču, da li smo imali saveznike tokom oslobođenja Poljske?

Kao što znamo, do tada je antihitlerovska koalicija već postojala i oblikovala se. Ali to je bila samo pomoć, povezana, pre svega, sa isporukama po Lend-Lizu. Početkom 1945. godine, zalihe Lend-Liza su već davale određene rezultate. Da podsetim, isporuke su ozbiljno počele tek 1944. godine. Do 1945. saveznici su već uspeli da nas snabdeju sa određenim brojem tenkova, aviona, oruđa, municije i hrane. Vi i ja moramo da se setimo čuvenih američkih "studebekera" i engleskih tenkova. U stvari, u tome se i sastojala pomoć saveznika, jer je glavni posao, uključujući vođenje vojnih operacija, obavljao Sovjetski Savez.

Alekseje Jurjeviču, da li je bilo mnogo gubitaka na strani naše armije?

Da, bilo je, naravno, mnogo gubitaka. Ta cifra se stalno pojavljuje u poslednje vreme, i treba je stalno izgovarati i sve podsećati. Prilikom oslobođenja cele teritorije Poljske stradalo je oko 600.000 sovjetskih vojnika i oficira. Sovjetske trupe su morale da savladaju najtvrdokorniji otpor Nemaca, koji su stalno podizali rezerve. Pa, plus moramo zapamtiti da je Poljska pretvorena u veoma ozbiljne odbrambene linije. Nažalost, probijanje svih tih linija moralo je biti plaćeno tako velikim brojem života.

Moramo da se toga setimo, između ostalog, jer su sadašnje poljske vlasti potpuno zaboravile sve što je bilo u vezi sa tim, i na sve načine pokušavaju da izbrišu pobedu Sovjetskog Saveza, da proglase da ih niko nije oslobodio, jer nisu tražili da budu oslobođeni, ali u isto vreme skromno prećutkuju činjenicu da nisu oklevali da preuzmu teritorije, da uzmu Varšavu. Istina, to su bila druga vremena i različite poljske vlasti, ali činjenica ostaje činjenica.

Alekseje Jurjeviču, rekli ste da su aktuelne poljske vlasti drugačijeg mišljenja. Zašto tako govore? Zašto je poslednjih decenija bilo pokušaja prekrajanja istorije Drugog svetskog rata?

Motivi su i jednostavni i složeni. Jednostavni ne zato što je to reprodukcija istorijske poljske rusofobije. Posebno bih istakao poljsku nezahvalnost, ali ovde je rezerva neophodna. Nikada nisam stavljao znak jednakosti između poljskih vlasti u različitim vremenima.

A sada imamo na vlasti potpuno besnu, šljahtinsku poljsku antisovjetsku rusofobičnu vlast. Zašto, u sadašnjoj situaciji, poljske vlasti zanemaruju elementarne istorijske činjenice i moralne obzire, drugo je pitanje. Aktuelne poljske vlasti, koje u suštini ponavljaju zloglasnu politiku Pilsudskog 20-ih i 30-ih, svojim sadašnjim ponašanjem, prešle su sve moguće moralne crvene linije u odnosu na našu zemlju. To je sada država koja se, između ostalog, ne plaši i ne stidi da iznosi najagresivnije planove u odnosu na našu državu. Zašto baš na taj način - to je posebno, kompleksno pitanje, ali bih još jednom primetio reprodukciju istorijske poljske rusofobije, istorijske poljske nezahvalnosti i poljske neodgovornosti.

Štaviše, termin „neodgovornost“ sada počinje da se često pojavljuje u zapadnim medijima, koji pišu da Poljska još jednom demonstrira tu svoju veoma čudnu politiku, neodgovornu politiku, računajući na to da će Poljska zamutiti vodu, a onda će neko drugi morati sve to da počisti. Ta politika je istorijski dovela do raspada Poljske države nekoliko puta. Naglašavam da mnogi zapadni mediji o tome pišu sa otvorenim veseljem i zadovoljstvom. Upravo to je sada politika poljskih vlasti.

Alekseje Jurjeviču, kako je moguće i da li je moguće nekako objasniti činjenicu da se u evropskim zemljama trenutno ponovo prepisuje istorija i da je nedavno oživeo neonacizam. Kao primer naveli smo neonacizam u Ukrajini. Zašto se to radi? Da se nanese maksimalna šteta Rusiji?

To se radi iz istorijskog neznanja i nepoštovanja istorijskih činjenica. To se radi isključivo iz političkih razloga. Moramo biti potpuno svesni da se ta antiruska antisovjetska rusofobična politika periodično manifestuje u Evropi. Periodično ima tendenciju da se obnavlja. Koliko je ta politika perspektivna, to je posebno pitanje, ali istorija, kao što znamo, uči da ona vrlo često nikoga ne uči. U ovom slučaju, evropski političari ili kolektivni Zapad reprodukuju istu politiku koju smo tokom istorije videli više puta – politiku protiv Rusije, politiku želje da potisnu, da eliminišu Rusiju kao svog političkog i moralnog konkurenta. Prolazimo kroz jedan od takvih perioda. Videćemo kako će se završiti. Kao što istorija pokazuje, takva politika se nikada nije dobro završila za kolektivni Zapad. Siguran sam da će tako biti i ovoga puta.

Alekseje Jurjeviču, da li sam dobro razumeo da oživljavanje neonacizma u Ukrajini ne samo da šteti Rusiji, već, pre svega, oni sami sebi prave neku vrstu tempirane bombe. Ili grešim?

Naravno, kada pustite duha, najdivljijeg, najzlobnijeg duha iz boce, morate shvatiti da će duh doći po vas pre ili kasnije. U tom smislu Evropa ponavlja svoju istoriju prošlog veka, period kada je fašizam rođen, negovan, podržavan, uključujući i zapadne demokratije, kako sebe nazivaju, i na kraju doveo do onoga do čega je doveo. Moramo zapamtiti da je fašizam proizvod kolektivnog Zapada. Evropa je rodno mesto fašizma. I u tom slučaju ponavlja Hegelovu dijalektičku spiralu. Vrlo često, na pozadini istorijskog progresivnog razvoja, dolazi do izvesnog nazadovanja, povratka na stvari koje su nekada postojale. Sada vidimo takav recidiv. Druga stvar je da sami Evropljani treba da shvate, ali ne shvataju, da gajenjem tog monstruma neonacizma, čak i u jednoj državi, sami sebi stvaraju veliku opasnost. Opet možemo pogledati istorijske paralele. U ovom slučaju, sve je veoma slično onome što se 1930-ih nazivalo „politikom smirivanja agresora“.

Oživljavanje nemačkog militarizma je učinjeno da bi se povlađivalo Hitleru, da bi se prekršili uslovi Versajskog ugovora, Sovjetskog ugovora iz 1919. godine, i kao rezultat toga oni su odgajili to čudovište. Druga stvar je što uvek ima ljudi koji razumeju posledice. U ovom slučaju, možemo se prisetiti jednog od najvećih političara Evrope prve polovine 20. veka, Vinstona Čerčila, koji je vrlo jasno ocenio te apsolutno nepromišljene, neodgovorne pokušaje gajenja monstruma koji bi progutao omraženu Rusiju. Na kraju krajeva, poenta je bila da se Nemačka postavi protiv Rusije. O tome se on veoma dobro izrazio: „Mirotvorac je onaj ko hrani krokodila, nadajući se da će ga krokodil poslednjeg pojesti". On je to uputio pre svega političarima Engleske i Francuske, jer oni neće da spreče rat, već će ga samo doneti na svoju teritoriju, što se na kraju i dogodilo. Sada, nažalost, Evropa gazi na iste grabulje. Ali za nas je sadašnja situacija prosta u svakom smislu, jer je oličenje događaja koji su se odigrali pre osamdeset godina. Verovatno moramo da prođemo kroz tu fazu. Samo, dobro smo svesni o čemu pričamo i kuda će to dovesti, pa moramo biti spremni na pobedu. I pobedićemo.

Vraćajući se ponovnom pisanju istorije, hteo sam da vas pitam kako se falsifikovanje istorije manifestuje u Poljskoj?

Falsifikovanje istorije se dešava tako što su oni ovu istoriju potpuno zaboravili. Oni ne razumeju posledice do kojih će to dovesti. Čerčil ima još jedan citat na tu temu koji je primenljiv na Zapad u celini, čiji deo Evropa želi da bude. To je povezano sa politikom koja je rezultirala zaključenjem Minhenskog sporazuma i Minhenske zavere 1938. godine, usled čega su Engleska i Francuska bukvalno predale Čehoslovačku da je proždire nacistička Nemačka. Štaviše, Čehoslovačku nisu ni pitali da li ona to želi ili ne. Dakle, u skladu sa tim događajem i potpisivanjem, postoji jezgrovit i efektan citat: „Imali ste izbor između sramote i rata. Dobićete i rat." To znači da svi ustupci Nemačkoj samo jačaju njene apetite. Ako to primenimo na politiku savremene Poljske, onda možemo reći da Poljska svojim istorijskim zaboravom i prekrajanjem istorije seče granu na kojoj i sama sedi. I pre ili kasnije sve će joj biti dato. U tom slučaju, sramota će se pretvoriti u nešto neprijatnije. Ne želim da kažem reč „rat“, ali bi to moglo da se desi. Opet, a zašto Poljska to radi? To je prilično složeno pitanje koje je teško razmotriti u okviru kratkog intervjua, ali je to izvesna manifestacija istorijskog poljskog zaborava i neodgovornosti, koji je vrlo često dovodio do velikih nevolja za poljsku državu. Mislim da je situacija veoma slična prethodnim.

I još ruše spomenike, zar ne?

Da, jedna od tipičnih manifestacija te istorijske amnezije, bez obzira koji motivi je opravdavaju, jeste apsolutno nečuvena situacija u vezi sa rušenjem spomenika sovjetskim vojnicima, onih 600 hiljada koji su životima platili oslobođenje Poljske. To je politika istorijske amnezije koja se predstavlja kao moderno političko mišljenje. Ako sadašnje poljske vlasti žele da kažu da „mi nismo tražili da budemo oslobođeni“, onda bi barem trebalo da priznaju činjenicu da je upravo zahvaljujući naporima Sovjetske armije Poljska dobila priliku da se ponovo rodi kao nezavisna država. A rušiti spomenike onim ljudima koji su vam dali tu šansu je supercinično, to je beskrajno cinično. To će pre ili kasnije dovesti do istorijske i političke odmazde. Istorija je veoma osvetoljubiva stvar. Ona nikada ne oprašta takav tretman. Sadašnje poljske vlasti ponovo idu putem kojim je Poljska išla mnogo puta u svojoj istoriji i na kraju uvek dobila ono što je dobila.

Moderna Poljska uopšte nije Poljska Narodna Republika, koja je bila naš vojni i politički saveznik veoma dugo od kraja Drugog svetskog rata do 1991. godine.

Alekseje Jurjeviču, šta je sa samim Poljacima? Ne podržavaju svi ovu politiku aktuelnih poljskih vlasti?

Među njima svakako ima trezvenih, razumnih ljudi, oni su sada u dubokoj opoziciji, jer je u Poljskoj u mnogome uspostavljen takav, rekao bih, „neopilsudski“ savremeni režim, kada je dovođenje u pitanje zvanične rusofobske politike ili osuda rušenja spomenika veoma opasno po ljude. Ti ljudi postoje, ali su u toliko agresivnom, otrovnom okruženju da im se ne dozvoljava da otvoreno izražavaju sopstvenu politiku. I zato moramo odvojiti sadašnje poljske vlasti od poljskog naroda. U Rusiji se svakako klade na te razumne ljude, koji su i dalje proruski i prosovjetski, koji pamte i zahvalni su na tome što ih je svojevremeno sovjetska armija oslobodila od fašizma. Podsetimo se da Poljske 1939. nije bilo. Bila je okupirana od strane Nemačke. Na teritoriji Poljske stvoreno je Generalno gubernatorstvo u Krakovu, koji je bio u sastavu Trećeg rajha. Nije bilo nezavisne i samodovoljne Poljske. Jedan od glavnih pravaca spoljne politike bila je takozvana „politika konačnog rešenja poljskog pitanja”. Zvanično, na nivou fašističke države, deklarisan je cilj da se Poljaci likvidiraju u istorijskom smislu te reči, kako više nikada ne bi stali na put nemačkom kretanju na Istok. Moramo dobro zapamtiti ono što poljske vlasti ne pamte. Postoje ljudi koji sve to odlično razumeju i mi sa njima moramo da radimo. Moramo se osloniti na one koji su nam naklonjeni u ovoj krajnje neprijateljskoj, rekao bih čak, neprijateljskoj zemlji. Ponavljam, veoma značajan znak, lakmusov papir je ova apsolutno nečuvena politika, koja ne daje nikakvo moralno opravdanje, povezana je sa rušenjem i uništavanjem spomenika onim ljudima koji su zapravo dali mogućnost Poljskoj da se pojavi kao nezavisna država.

Ima li informacija da su nam naklonjeni Poljaci bili podvrgnuti krivičnom ili administrativnom gonjenju zbog svojih stavova od strane organa bezbednosti ili vlasti današnje Poljske?

Ne mogu da navedem neke konkretne primere. Iako sam siguran da takvi primeri postoje, mogu da navedem kao apstraktan primer ono što trenutno vidimo u Češkoj, koja takođe sada ispoljava politiku koja se ne može drugačije nazvati nego rusofobska. Mislim na apsolutno ispolitizovana politička suđenja i progon slavne političke ličnosti i istoričara Jozefa Skale, koji predstavlja leve snage Češke, koji je osuđen pod potpuno smešnim, nategnutim izgovorom da se usudio da izrazi alternativu tačku gledišta na poznato takozvano „Katinsko pitanje“ ili „Katinjski slučaj“ u okviru apsolutno opštepriznate demokratske procedure. Želeo bih da skrenem pažnju na činjenicu da je pravo slobodnog izražavanja sadržano u Ustavu Češke Republike. On je izrazio nešto što se, sa stanovišta vlasti navodno demokratske Češke, smatra pobunjeničkim i stoga je bio podvrgnut opstrukciji i krivičnom gonjenju. Upravo je to jedan od karakterističnih primera onoga što se trenutno dešava na kolektivnom Zapadu, konkretno u Istočnoj Evropi, konkretno u zemlji kao što je Češka. Sličnih primera ima i u Poljskoj.

Češke vlasti se sastaju sa predstavnicima "Azova" - neonacistima. Radi čega?

Upravo je to tipičan primer kolektivnog ludila i kolektivne konfuzije kolektivnog Zapada, kada oni u ime nekih apsolutno veštačkih ciljeva zapravo doprinose rastu neonacizma u Evropi. To je opet istorijska amnezija, jer, kako se sećamo, isto nam se desilo pre nešto manje od 100 godina. „Zapadne demokratije“ su negovale čudovište fašizma u tadašnjem shvatanju te reči. Sada će se to isto ponoviti.
Imamo svojevrsni recidiv ili, kako kažu na Zapadu, svojevrsni zlokobni rimejk događaja iz 30-ih godina prošlog veka. Opet bih se vratio na Čerčilov citat, jer je Čerčil bio predstavnik bezuslovnog zapadnog sveta, tog istog kolektivnog Zapada. Čerčil nije voleo našu zemlju, bio je prilično klasičan, ali meki rusofob kao i svi na Zapadu. Ali on je shvatio da će takva sumanuta politika dovesti do loših posledica za same te države. „Mirotvorac je onaj koji hrani krokodila u nadi da će ga krokodil pojesti poslednjeg". Ludak je neko ko doprinosi rastu neonacizma u savremenom svetu, ne sluteći da će taj neonacizam, kada dobije snagu, doći i po njih. I oni će takođe biti žrtva tog krokodila, baš kao i Rusija koju mrze, koju još jednom žele da unište, da zbrišu sa lica zemlje. U tom slučaju, nažalost, koristi se tako zlokobni metod kao što je korišćenje teritorije bivše Ukrajine, koja u svakom pogledu ne bi odgovarala, sa stanovišta normalne logike, ulozi neonacističke države. Ali, nažalost, imamo upravo taj primer. Neonacizam u Ukrajini je gajen, hranjen, ojačan i sada radi to što radi. Dakle, u ovom slučaju možemo samo da se pozivamo na istoriju i, za razliku od drugih zapadnih zemalja, za razliku od te iste Poljske, da se setimo da mi, za razliku od njih, učimo lekcije istorije i to nam olakšava razumevanje trageizma situacije. koji je nastala i daje nam snage da ostvarimo još jednu istorijsku pobedu nad globalnim zlom. U ovom slučaju je globalno zlo - gajeni, hranjeni neonacizam. Nova reinkarnacija onog užasnog fašizma koji je bio u Evropi u prošlom stoleću.