Ranko Gojković: Srbi i Rusi su braća po Promisli Gospodnjoj

 
– Ko se ozbiljno i dobronamerno bavi izučavanjem vekovnih istorijskih veza Srba i Rusa, ne može da u tim bratskim vezama ne vidi ulogu Božije Promisli. Ne može biti slučajnost da je naš duhovni otac – Sveti Sava – izabravši inočki put, na Svetu Goru otišao baš sa ruskim monasima i postao monah u ruskom manastiru. Kao što nije slučajno ni da se «Srbska Aja Sofija» – Hram Svetog Save – završava uz obilnu pomoć ruske države. Tako da srbsko rusofilstvo zapravo i potiče iz Svetosavlja, ocenjuje Ranko Gojković, jedan od donosilaca Povelje Srbsko-ruskog bratstva.

Gojković je urednik «portala Sabornik srbsko-ruski» (www.sabornik.rs ), predsednik organizacije «Rusko sabranje u Srbiji», generalni sekretar «Svesrbskog slovenskog pokreta», predsednik Upravnog Odbora «Pravoslavne Fondacije», pravoslavni publicista i prevodilac sa ruskog jezika. Dobitnik je ruske nacionalne premije “Imperatorska kultura” koju Udruženje književnika Rusije dodeljuje jednom godišnje ruskim ili inostranim autorima. Premija se dodeljuje kulturnim i naučnim delatnicima koji su uneli neprocenjivi doprinos preporodu ruske kulture, kako u Rusiji, tako i u inostranstvu.

I njega, kao i druge naše donosioce, pitamo šta je srbsko-rusko bratstvo danas i koji je njegov značaj? Kako, kojom brzinom i u kojim sferama da ga razvijamo? Sve to sa polazne tačke da je Rusija danas nesumnjivi vojno-politički lider savremenog sveta, jedan od predvodnika BRIKS-a i svetske većine. I, polazeći od toga da je srpsko-rusko bratstvo naš prioritet, da ga je utemeljio Sveti Sava, na duhovno-moralnim vrednostima. Ono ima saborni karakter i veliki značaj za region, Evropu i svet. To je između ostalog, zapisano i u Povelji srbsko-ruskog bratstva.

Gojković svoj pogled na predložene teme izlaže ovako:

«Istorija Pećke ikone Majke Božije takođe nije slučajna! Ona je prevalila dugačak put od Jerusalima, preko Konstantinopolja, pa Novgoroda i Hersona, gde je bila svedok krštenja Vladimirovog, da bi je Sveti Sava dobio na dar 1219. godine od Konstantinopoljskog Patrijarha kada je dobio Tomos za Srbsku Arhiepiskopiju. Dakle, dva najvažnija događaja u istoriji naših naroda – Vladimirovo krštenje Rusije i misija Svetog Save – odigrali su se pod omoforom Pećke ikone Majke Božije (to ime dobija sa izgradnjom Pećke Patrijaršije).

Ovde nećemo obrazlagati zadivljujuće paralele Kosovske i Kulikovske bitke i druge istorijske paralele, samo napominjemo da naši narodi nikada u svojoj hrišćanskoj istoriji nisu vojevali na strani zla, nego na strani dobra. Nekoliko vekova Rusija je bila jedina slobodna pravoslavna država na planeti, svi ostali pravoslavni narodi bili su pod tuđim jarmom. Uloga Rusije u oslobođenju tih naroda, pa tako i Srba, prosto je grandiozna. Rusija se uvek zalagala za jaku srbsku nacionalnu državu i radila na jačanju jedinstva pravoslavnih naroda. Rusija 1831. godine vrši pritisak na Fanar pa Srbi ponovo mogu sami da biraju svoje episkope, pod njenim pokroviteljstvom srbska državnost ide od autonomije do pune obnove nezavisnosti. I danas Rusija predstavlja glavnog garanta i zaštitnika kako Republike Srpske, tako i opstanka Kosova i Metohije u okrilju srbske državnosti.

Od Svetog Save pa do današnjih dana nije bilo ni jednog istorijskog momentuma kada su geopolitički interesi Rusa i Srba bili suprotstavljeni. Bilo je samo političkih idiota na jednoj ili na drugoj strani. Čak i u vreme blokovske podele sveta, svakako da u okrilju Varšavskog pakta ne bi bilo mogućno takvo razaranje srbskog nacionalnog bića kakvo je činjeno u prozapadnoj brozomoriji. Tako da je i danas zagovaranje evroatlanskog puta i svrstavanje u antiruski milje, mogućno samo u glavama prodanih duša anglosaksonskih špijuna ili političkih idiota.

Ne treba puno pameti da bi se videlo da civilizacija koja promoviše onakvu pesmu Evrovizije i onakvu skaradnost kakvu smo videli na otvaranju i zatvaranju Olimpijade u Parizu, gura čitavo čovečanstvo u ambis. Međutim, nametana lažna „politička korektnost“ pokušava da sve relativizuje. Kako biti politički korektan prema prema „kultu smrti“ koji se nameće, prema reviziji istorije, prema srljanju u, kako bi rekao Dučić, «patološki brak krvnika sa žrtvom»?

Dakle, svaka naša podrška Zapadu i svrstavanje sa neprijateljima Rusije predstavlja udarac na istorijski srbski kod. Pravoslavlje (pravilno slavljenje vere) je ušlo u duhovnu plot srbskog i ruskog čoveka. Koordinantni sistem pravoslavnog Srbina i Rusa zasnovan je na moralnim imperativima ljubavi i milosrđa, saosećanja i negrabljivosti, naspram sebičnih pojmova koji su ušli u koorddinantni sistem zapadnog pogleda na svet, kao što su koristoljublje, zadovoljstvo, lagodnost…

Srbski narod je u poslednjoj deceniji dvadesetog veka prošao mnoga iskušenja i osetio puni satanizam zapadnog sveta. Danas su ruska država i ruski narod podvrgnuti apsolutno istom satanističkom medijskom linču kao i Srbi krajem prošlog veka.

Posle Drugog svetskog rata one koji su mrzeli druge narode, nazivali su nacistima, one koji su mrzeli druge rase, nazivali su rasistima, a poslednjih nekoliko decenija na Zapadu one koji mrze Ruse i Srbe nazivaju borcima za demokratiju. Jednostavno, ne samo taj fakat, nego i čitava naša istorija uči nas i upućuje na negovanje srbsko-ruskog bratstva.

Zbog toga je svaki nacionalno odgovoran i čestit Srbin dužan da radi na jačanju kako međusobne sloge i jedinstva, tako i jedinstva sa Rusijom. To jedinstvo mora biti jedinstvo u Istini, a ne u laži, kao što nas uči i sveti blagoverni knez Aleksandar Nevski, da «nije Bog u sili, nego u Istini!» Na to nas upućuju i zavetna 4 slova «S» na srbskom grbu. Međutim, uvek moramo imati na umu da ta zavetna «četiri S» kao simboli srpske sloge, ne stoje na nekom pustom mestu, nego da se nalaze oko Krsta Hristovog.»

D. M.