Vladimir Kršljanin: Srbsko-rusko bratstvo je naš imperativ

Srbi i Rusi su u duhovnom, kulturnom, genetskom i istorijskom smislu izuzetno bliski narodi. Njihova bliskost je odolela najtežim istorijskim iskušenjima i sačuvala se do danas. Zbog te njihove bliskosti, a to znači i sličnosti, i odnos Zapada prema njima je isti – izrazito negativan. Od vremena velike šizme i krstaškog osvajanja Konstantinopolja, pa sve do danas, glavne mete zapadnog rata protiv pravoslavlja ostaju Srbi i Rusi. Upravo ta činjenica je uticala da uprkos bliskosti, Srbi i Rusi nikada nisu ostvarili državno jedinstvo. To je uvek svojim uticajem na jedne i/ili druge, sprečavao Zapad.

Bliskost Srba i Rusa je već bitno uticala na oblikovanje Novog sveta. Poslednja decenija HH veka bila je kobna za oba naroda. Razbijene su i Istorijska Rusija (SSSR) i Istorijska Srbija (Jugoslavija). Rusko rukovodstvo je prihvatilo raspad zemlje duž republičkih granica, a srbsko nije. Ipak, tragično su prošli i jedni i drugi. Tzv. „tranzicija“, tj. nametanje zapadnog kolonijalnog modela odnelo je 15 miliona ljudskih života u Rusiji 1990-ih i pola miliona u Srbiji 2000-ih, odnosno, „tranzicija“ se pokazala fatalnijom od ratova. Međutim, herojski otpor Srba razbijanju zemlje i „tranziciji“, a naročito reakcija Zapada, koja je kulminirala NATO agresijom 1999. i organizovanjem prevrata 2000. godine, te „suđenjem“ državnom i vojnom vrhu i ubistvom Slobodana Miloševića, bitno su uticali na otrežnjenje Rusije (i Kine), jačanje njenog suvereniteta, promenu odnosa prema Zapadu i epohalni vojno-politički uspon.

Prema tome, jedan od bitnih faktora, koji utiču na budućnost srbsko-ruskih odnosa je osećaj duga Rusije prema Srbiji, jer su godine srbskog otpora pomogle Rusiji da bitno ojača i spremno dočeka odlučujući sukob sa Zapadom.

Koji su ostali faktori, odnosno zašto su i Srbija i Rusija upućene na najtešnje moguće savezništvo, a možda i državno jedinstvo u budućnosti?

U slučaju Srbije, odgovor je očigledniji. Srbski narod je podeljen u više država, a pojedini njegovi delovi su ili u kolonijalnom položaju (Crna Gora i Makedonija) ili su faktički okupirani od strane NATO (Republika Srbska, Kosovo i Metohija). Srbija otrgnute i okupirane delove ne može da vrati u svoje okrilje bez pomoći Rusije. A Rusija je 24. marta ove godine, na 25. godišnjicu NATO agresije objavila da regulisanja odnosa sa Zapadom u budućnosti ne može biti bez rešavanja srbskog pitanja. Osim toga, Srbija ne može ni sama da u potpunosti obnovi svoj suverenitet bez ukidanja ekonomske zavisnosti od Zapada (EU), što je moguće samo osloncem na Rusiju (i Kinu).

Opstanak Rusije ne zavisi direktno od Srbije, ali je spasavanje Srbije, kao najbliže – bratske nacije neophodno za kredibilitet Rusije kao supersile, a njoj je taj status – uslov opstanka. Pored toga, iz istog razloga – zbog svog kredibiliteta, Rusija mora povratiti uticaj na preostala dva krupna dela pravoslavnog sveta – Ukrajinu i Balkan. A povratak uticaja na Balkanu, jasno je, ide preko Srbije.

Dakle, stvaranje efektivnog savezništva i možda državnog jedinstva između dve zemlje je za njih suviše važno da bi moglo biti prepušteno spontanim procesima, i kao što se u Rusiji često, a pogrešno kaže, odluci same Srbije (jer Rusija se ne meša u unutrašnje stvari drugih, a pogotovo prijateljskih zemalja). A Srbija zasad ne može sama doneti takvu odluku iz dva bitna razloga: 1) još nije u dovoljnoj meri obnovila svoj suverenitet – ni politički, ni ekonomski, ni bezbednosni; 2) većina njene nomenklature je prozapadno orijentisana (čak 70% – po ozbiljnim procenama, dok je 80% običnih građana proruski opredeljeno).

Velika zavisnost Srbije od Zapada nastala je kombinacijom višedecenijske (u gotovo čitavom HH veku) otvorenosti za delovanje zapadne propagande i efekata „obojene revolucije“, odnosno prevrata 2000. godine, kada je izvršena nasilna i ubrzana smena nomenklature i preuzimanje svih finansijskih, ekonomskih i bezbednosnih poluga od strane Zapada. Period marionetske vlasti je trajao 12 godina. Sadašnje vlasti su uspostavljanjem strateškog partnerstva sa Rusijom i Kinom uspostavile suverenitet, ali ne u potpunosti, jer su poluge zapadnog uticaja ostale gotovo nedirnute.

Neophodne su sistematske promene nomenklature i promene u sferama finansija, ekonomije i bezbednosti, što zahteva odgovarajuće političke odluke, tesnu saradnju dve zemlje i neophodnu pomoć Rusije u planiranju i ostvarivanju navedenih ciljeva.

Sukob najpre Srbije, a zatim Rusije sa „kolektivnim Zapadom“ možemo i moramo posmatrati kao dve faze istog rata. U prvoj fazi, Srbija je ostala neporažena, a u drugoj, Rusija će pobediti.

Imajući u vidu značaj i dužinu istorijskih veza Srba i Rusa, kao i zajedničke duhovno-moralne vrednosti, možemo smatrati da je srbsko-rusko bratstvo izvor moralne snage novog – pravednijeg sveta, ali i naš imperativ.


Izvor: srbratstvo.ru / POLITIKA