Govorili srpski da se bolje razumeju

26.05.2024. god.

Vijetnam se u to vreme zvao Anam, pa su Anamiti, kao laka pešadija, tiraljeri, činili deo savezničkih snaga

Kao deo francuskih kolonijalnih snaga, Vijetnamci su se zajedno sa Srbima borili na Solunskom frontu. Vijetnam se u to vreme zvao Anam, pa su Anamiti, kao laka pešadija, tiraljeri, činili deo savezničkih snaga koji su probijali austrougarsko-nemačko-bugarski bedem od 1916. do 1918. godine. Na te dane ostala su pribeležena sećanja vojnika iz francuske bolnice, u Sidi-Abdalahu kraj Bizerte.

Ulazeći u jedan od pedeset paviljona, pričao je Aleksandar Tadić, i sam smešten u bolnici, admiral Geprat naišao je na bolničara Anamita, koji u beloj uniformi stade mirno i pozdravi ga: „Pa kako je, Anamite?”, upita ga, a ovaj odgovori: „Tombro, mon amiral.” Ne razumevši, Geprat ponovi pitanje i dobi isti odgovor: „Tombro, tombro”, na šta se obrati upravniku bolnice u pratnji, pukovniku Mihelu, rečima da je iznenađen da bolničar Anamit govori srpski. „Da, gospodine admirale, svi Anamiti bez izuzetka sporazumevaju se sa bolničarima Francuzima isključivo na srpskom jeziku. I jedni i drugi znaju samo ograničen broj srpskih reči, ali ipak dovoljno da se mogu lepo razumeti.”

„Pa dobro, jeste li razmišljali o tome kako je došlo do toga da se oni sporazumevaju na trećem jeziku, potpuno stranom i za jedne i za druge?”, upita admirala Mihelu, na šta mu pukovnik slegavši ramenima odgovori da im „izgleda srpski jezik pruža bolje mogućnosti da nađu zajednički jezik. Geprat nije odustajao. „Naprotiv”, to je i za nas i za Anamite vrlo, vrlo težak jezik, ali treba da znate da je ovde reč o naročitoj simpatiji, naklonosti, poštovanju, koje obe strane gaje prema Srbima”, pribeleženo je u knjizi „Golgota i Vaskrs Srbije 1916–1918” sećanje vojnika Aleksandra Tadića, koji je prepričao još jedan događaj iz francuske mornaričke bolnice.

U Sidi-Abdalahu negovani su pretežno srpski vojnici, ali je tu istovremeno bilo i sabiralište savezničkih ratnika sa Solunskog fronta, kao i onih koji su pretrpeli brodolome od podmorničkih akcija u Sredozemnom moru. Tako je bolnici uvek pored Srba bilo i Tunišana, Alžiraca, Marokanaca, Senegalaca, Sudanaca, Anamita, Indusa i drugih. Jednog jesenjeg dana 1918, pripoveda Tadić, torpedovan je u Sredozemlju francuski brod „Santa Ana”, koji je od Tonkinškog zaliva do Soluna prikupljao ratnike sa bolovanja i odsustva sa Solunskog fronta. Na brodu ih je bilo 900, od kojih je spaseno blizu 800 i upućeno na lečenje u bolnicu Sidi-Abdalah. Posle nekoliko dana lečenja i odmora, topao sunčan dan brodolomci su koristili da prošetaju ogromnim bolničkim parkom zasađenim palmama i maslinama. Po klupama i travi posedali bi vojnici raznih boja kože, različitih narodnosti i zanimanja, a vreme prekraćivali i igranjem tombole.

„Pred svakim od njih su bile dve ili više tabli sa gomilicama šarenog pasulja. Vikači brojeva smenjivali su se posle svake odigrane partije, valjda iz predostrožnosti od mogućih zloupotreba. Zavlačeći šaku u kesu, oni bi izvlačili brojeve i glasno ih objavljivali: „dvadeset tri”, „sedamdeset”, „osam” i tako redom, a iz gomile bi, povremeno, neko doviknuo: „Mućni, mućni!”, sve dok prvi dobitnik ne bi poskočio s mesta i uzviknuo: „Dosta! Ima pari!” Svi ti vojnici, bez obzira na to da li su bili bele, žute, mrke ili crne rase, bez obzira na to da li su pripadali afričkim, azijskim ili evropskim narodima, pri igranju tombole sporazumevali su se samo srpskim jezikom, zapisao je Aleksandar Tadić.

Darko Nikolić:

Tačan broj poginulih anamita na Solunskom frontu nije poznat, ali, od francuskog Instituta za uporednu strategiju saznao sam tokom istraživanja za nastavak knjige „Gvozdeni puk“ da je oko 43.000 Vijetnamaca imalo status borca u Prvom svetskom ratu, a da ih je stradalo 1.123. To je oko 2,6 odsto.

Imajući u vidu da su oko 2.000 vojnika iz Anama, odnosno Vijetnama, bili saborci naših predaka koji su ispred Soluna glasno maštali o slobodi – ako ih je i tamo 2,6 odsto stradalo, logika kaže da je mrtvih onda bilo 52. Međutim, ne treba tek tako uzimati zdravo za gotovo ovu računicu, jer su na Zapadnom frontu mnogi Vijetnamci služili u brojnim drugim rodovima vojske, a „veoma često“, kako kažu u pomenutom Institutu, u neborbenim jedinicama (sanitet, vozači, inžinjerija…), a u Solun su stigli samo borci iz Anama.

Dakle, može biti da ih je za slobodu Srbije poginulo i više od 52, pomislio sam kada sam istraživao ovu priču i onda pogledao podatke sa Zejtinlika. Svi znamo koliko je to groblje bitno za nas, naravno, ali – da li ste znali da je tamo više sahranjenih vojnika Francuske (8.089) nego Kraljevine Srbije (oko 7.500)? A među onim francuskim grobovima je „… 398 grobova tiraljera anamita i Madagaskaraca…“

Izvor: Politika / Darko Nikolić - vidovdan.org (F)