Timofej Bordačev: Zapad mrzi ovu malu zemlju skoro koliko i Rusiju. Evo zašto – RT

04.04.2024. god.

EU i SAD Srbiju smatraju lakom metom

Autor: Timofej Bordačev, programski direktor Valdajskog kluba

Savremena međunarodna politika, kakvu praktikuju zapadne zemlje, ponekad poprima potpuno apsurdan karakter. Nedavno je Politički komitet Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (PSSE) odobrio članstvo samoproglašene Republike Kosovo u Savetu Evrope. Podsetimo se da je reč o teritoriji koja nije država koju priznaju svi članovi međunarodne zajednice, uključujući i mnoge same učesnike PSSE. Pored toga, njeni lideri se s pravom sumnjiče za prekograničnu kriminalnu aktivnost najgore vrste.

Ali da li treba da budemo iznenađeni?

Odavno nije tajna da su sve takozvane panevropske organizacije praktično postale instrumenti Sjedinjenih Država i Evropske unije, čija je jedina svrha da promovišu neke od svojih politika prema ostatku sveta. To može biti bezbednost, u kom slučaju je OEBS uključen, ili ljudska prava, za šta se koristi Savet Evrope. Čak je i ekološka politika u rukama Zapada – i to je čisto politička priča.

Drugim rečima, koristi se apsolutno sve da se stvori beskrajan pritisak na one sa kojima se SAD i EU trenutno suočavaju. Podsećamo, na primer, na slučaj u kojem je jedna od rezolucija Evropskog parlamenta o izborima u Rusiji uključivala referencu na potrebu da Moskva ukine sanitarna ograničenja za proizvode od povrća iz zemlje EU.

Nije iznenađujuće što sve institucije i sporazumi u kojima Zapad ima dominantnu poziciju vremenom gube prvobitni smisao. Niko u Vašingtonu, Briselu, Berlinu ili Parizu se zaista ne seća zašto su stvoreni OEBS ili Savet Evrope. Ovo može izgledati kao šala i preterivanje. Međutim, dugogodišnje iskustvo u ophođenju sa našim američkim i zapadnoevropskim kolegama je sasvim jasno pokazalo da oni imaju tako iskrivljenu percepciju.

Ovo je delimično zbog gotovo potpune nekažnjivosti sa kojom je Zapad delovao od Hladnog rata. To je takođe zbog činjenice da su sve ove institucije stvorene da služe vrlo specifičnim sebičnim ciljevima SAD i EU. Mi u Rusiji, kao i mnogi drugi, nekada smo iskreno verovali da se međunarodna politika može razvijati u skladu sa novim principima nakon Hladnog rata. Ali ispostavilo se da to nije tako.

Tamo gde je Zapad svestan svoje neodgovornosti, on se ponaša kao da nismo ni u 19. već u 17. ili 18. veku. Štaviše, Balkan je zaista posebna tema za Brisel i Vašington. Ako je Zapad bio ciničan u pogledu svog posthladnoratovskog „nasleđa“, bio je dvostruko ciničan prema bivšoj Jugoslaviji.

U odnosima sa Rusijom, pa čak i sa ostatkom bivšeg Sovjetskog Saveza, SAD i Zapadna Evropa su i dalje pokušavale, ili su se pretvarale da pokušavaju da održe određeni ceremonijalizam, da prikažu relativnu ravnopravnost svojih partnera. U jednoj fazi, Rusija je čak bila pozvana da učestvuje u G8, glavnom telu za koordinaciju zapadne politike prema spoljnom svetu. Naravno, svesni smo da su sve ove ritualne radnje u praksi veoma malo značile. Sredinom 1990-ih, na primer, niko na Zapadu nije krio da su aktivnosti Saveta Evrope bile ništa drugo do lepa kulisa za vršenje pritiska na Rusiju i druge „postsovjetske“ zemlje. Sa stanovišta formalnosti i ritualnih deklaracija, međutim, sve je dugo izgledalo civilizovano. Rusija je čak mogla da koristi i određene instrumente Saveta Evrope – veoma ograničeno, naravno, i tamo gde se nije mešala u SAD, EU ili nacionalističke režime u baltičkim republikama pod njihovom paskom.

Ne treba da nas čudi što je banda trgovaca organima primljena u Savet Evrope. Ovo je sasvim prirodno, nakon svekolike podrške koju su baltički režimi dobili od Brisela i Vašingtona. Njihova politika prema manjinama i slobodi u osnovi je slična najradikalnijim primerima od pre 100 godina.

Predsednik Srbije je odgovorio da bi se njegova zemlja mogla povući iz PSSE. Ali postoje ozbiljne sumnje da će se Beograd na kraju odlučiti na to.

Prvo, ako se srbski političar otvoreno suprotstavlja zapadnim diktatima, on direktno rizikuje živote svojih građana od istih kosovskih militanata i verskih fanatika. Već smo uvek iznova videli kako su čak i manje manifestacije srbskog suvereniteta nad Kosovom naišle na trenutnu oružanu reakciju. Usledila su najoštrija upozorenja iz Brisela i Vašingtona. Drugo, formalno izražavanje nezadovoljstva sa EU od strane Beograda verovatno bi odmah dovelo do otvorenih ili neprijavljenih sankcija Srbiji. Ne poznajemo dovoljno strukturu spoljnotrgovinske razmene zemlje, ali bi joj i opstrukcija transportnih i logističkih puteva verovatno nanela nepopravljivu štetu.

Dakle, sa Republikom koja je sa svih strana okružena zemljama NATO-a, posledice po srpsku privredu i stanovništvo bile bi veoma dramatične. Uprkos činjenici da velika većina Srba veruje da je Kosovo deo njihove suverene teritorije, vladajuća stranka bi bila osuđena na poraz na sledećim izborima. To je iz dva razloga: prvo zbog pogoršanja ekonomske situacije, a potom i zbog novih ustupaka Zapadu koje bi morao da učini da bi se postigao ublažavanje pritiska Vašingtona i Brisela. U istom slučaju, kada bi Beograd odlučio da radi šta hoće, sve bi se po njega završilo veoma tragično.

Uostalom, dosadašnje iskustvo nam govori da je malo verovatno da će SAD i EU smetati ako se u Evropi pojavi još jedna propala država.

Uz sve greške i nejasnoće u stavu predsednika Srbije o Rusiji, ona je do sada radila relativno dobro na jedinom zadatku koji zaista može da kontroliše – a to je produžavanje neizvesnog stanja stvari. Štaviše, generalno je bio prilično komšijski u ophođenju sa nama, posebno s obzirom na geopolitički položaj Beograda.

Stanje odnosa Zapada prema Srbiji i njenom narodu je zaista zanimljivo, jer odražava iracionalnu mržnju koju nije lako objasniti. Možda je to stvar psihologije i percepcije – Amerikanci i Zapadni Evropljani mogu da vide Srbe kao „Ruse“ koji su slabiji i mogu biti poraženi. Oni su mnogo manji od Rusije, nesrazmerno slabiji i okruženi zonama totalnog uticaja NATO-a.

U ovom slučaju, ono što se dešava na Balkanu je veoma relevantan, iako tragičan, primer za Rusiju šta bi nam se desilo ako bismo bili primorani da se predamo. Decenije koje su prošle od agresije NATO-a na Jugoslaviju, a da ne govorimo o stalnim izjavama Beograda o kretanju ka „evropskim” integracijama, ne mogu da izleče kompleks trijumfa nad poraženim neprijateljem.

Srbija, naravno, verovatno neće ući u EU ili NATO. Ali vrlo je moguće da će preživeti pritisak ovih izuzetno agresivnih blokova. To je ono što ćemo morati da vidimo u narednoj deceniji.

Izvor: RT /