Dmitrij Trenin: Vreme je da Rusija da nuklearni podsetnik Zapadu

24.03.2024. god.

Vašington vodi proksi rat u pokušaju da nanese „strateški poraz“ Moskvi i potreban je oštriji odgovor na to

Strateška stabilnost se obično shvata kao odsustvo podsticaja za nuklearnu silu da izvrši prvi masovni udar. Obično se posmatra prvenstveno u vojno-tehničkom smislu. Razlozi zbog kojih se može razmišljati o napadu se obično ne uzimaju u obzir.

Ova ideja se pojavila sredinom prošlog veka, kada je SSSR postigao vojno-strateški paritet sa SAD i kada je hladni rat između njih ušao u „zrelu“ fazu ograničene konfrontacije i izvesne predvidljivosti. Rešenje problema strateške stabilnosti tada se videlo u stalnom održavanju kontakata između političkog vrha dve supersile. Što je dovelo do kontrole naoružanja i transparentnosti u uređenju svojih arsenala.

Međutim, prva četvrtina 21. veka završava se u uslovima koji su veoma različiti od relativne međunarodne političke stabilnosti iz 1970-ih. Svetski poredak orijentisan na SAD, uspostavljen nakon završetka Hladnog rata, ozbiljno je osporen i njegovi temelji su vidljivo poljuljani. Globalna hegemonija Vašingtona i pozicija kolektivnog Zapada u celini slabi, dok ekonomska, vojna, naučna i tehnološka moć i politički značaj nezapadnih zemalja – pre svega Kine, ali i Indije – rastu. To dovodi do pogoršanja odnosa između SAD i drugih centara moći.

Dve najveće nuklearne sile, Rusija i SAD, nalaze se u poludirektnom oružanom sukobu. Ova konfrontacija se u Rusiji zvanično smatra egzistencijalnom pretnjom. Ova situacija je postala moguća kao rezultat neuspeha strateškog odvraćanja (u njegovoj geopolitičkoj dimenziji) u oblasti gde su prisutni vitalni interesi Rusije. Treba napomenuti da je glavni uzrok sukoba svesno zanemarivanje Vašingtona – već tri decenije – jasno i eksplicitno izraženih bezbednosnih interesa Moskve.

Štaviše, u ukrajinskom sukobu, američko vojno i političko rukovodstvo ne samo da je artikulisalo, već je i javno izrazilo misiju korišćenja svog zastupnika da nanese strateški vojni poraz Rusiji, uprkos njenom nuklearnom statusu.

Reč je o složenom poduhvatu u kome su kolektivni ekonomski, politički, vojni, vojno-tehnički, obaveštajni i informacioni kapaciteti Zapada integrisani sa delovanjem ukrajinskih oružanih snaga u direktnoj borbi protiv ruske vojske. Drugim rečima, SAD pokušavaju da pobede Rusiju ne samo bez upotrebe nuklearnog oružja, već čak i bez formalnog upuštanja u neprijateljstva.

U tom kontekstu, izjava pet nuklearnih sila od 3. januara 2022. da „ne treba voditi nuklearni rat” i da „ne može biti pobednika” deluje kao relikt prošlosti. Proksi rat između nuklearnih sila je već u toku; štaviše, u toku ovog sukoba uklanjaju se sve više ograničenja, kako u pogledu korišćenih sistema naoružanja i učešća zapadnih trupa, tako i geografskih granica poprišta rata. Moguće je pretvarati se da se održava određena 'strateška stabilnost', ali samo ako, poput SAD, igrač postavi zadatak da neprijatelju nanese strateški poraz od strane države klijenta i očekuje da se neprijatelj ne usuđuje da upotrebi nuklearno oružje.

Dakle, koncept strateške stabilnosti u svom izvornom obliku – stvaranje i održavanje vojno-tehničkih uslova za sprečavanje iznenadnog masovnog nuklearnog udara – samo delimično zadržava svoje značenje u sadašnjim uslovima.

Jačanje nuklearnog odvraćanja moglo bi da bude rešenje za pravi problem obnavljanja strateške stabilnosti, koji je ozbiljno narušen trenutnim i eskalirajućim sukobom. Za početak, vredi ponovo razmisliti o konceptu odvraćanja i, u tom procesu, promeniti njegovo ime.

Na primer, umesto o pasivnom, trebalo bi da govorimo o aktivnom obliku. Protivnik ne treba da ostane u stanju udobnosti, verujući da rat koji vodi uz pomoć druge zemlje neće ni na koji način uticati na njega. Drugim rečima, neophodno je vratiti strah u umove i srca neprijateljskih vođa. Korisna vrsta straha, vredi naglasiti.

Takođe se mora priznati da su granice čisto verbalne intervencije iscrpljene u ovoj fazi ukrajinskog sukoba. Kanali komunikacije sve do vrha moraju ostati otvoreni 24 sata, ali najvažnije poruke u ovoj fazi moraju biti poslate kroz konkretne korake: promene doktrine; vojne vežbe za njihovo testiranje; podvodne i vazdušne patrole duž obala verovatnog neprijatelja; upozorenja o pripremama za nuklearna ispitivanja i samim testovima; nametanje zona zabrane letova nad delom Crnog mora i tako dalje. Smisao ovih akcija nije samo da se demonstrira odlučnost i spremnost da se koriste raspoložive sposobnosti za zaštitu vitalnih interesa Rusije, već – što je najvažnije – da se neprijatelj zaustavi i podstakne na ozbiljan dijalog.

Mere eskalacije se ovde ne završavaju. Vojno-tehnički koraci mogu biti praćeni stvarnim aktima o kojima su već data upozorenja: na primer, napadi na vazdušne baze i centre snabdevanja na teritoriji zemalja NATO-a i tako dalje. Nema potrebe ići dalje. Jednostavno treba da shvatimo, i pomognemo neprijatelju da shvati, da strateška stabilnost u pravom, a ne uskom, tehničkom smislu te reči nije kompatibilna sa oružanim sukobom između nuklearnih sila, čak i ako se (za sada) vodi indirektno.

Malo je verovatno da će neprijatelj lako i odmah prihvatiti ovakvo stanje. U najmanju ruku, moraće da shvate da je to naš stav i da izvuku odgovarajuće zaključke.

Vreme je da počnemo da revidiramo konceptualni aparat koji koristimo u pitanjima strategije bezbednosti. Govorimo o međunarodnoj bezbednosti, strateškoj stabilnosti, odvraćanju, kontroli naoružanja, nuklearnom neširenju i tako dalje. Ovi koncepti su se pojavili tokom razvoja zapadne – uglavnom američke – političke misli i našli su neposrednu praktičnu primenu u spoljnoj politici SAD. Oni su zasnovani na postojećoj stvarnosti, ali prilagođeni ciljevima američke spoljne politike. Pokušali smo da ih prilagodimo našim potrebama, ali sa različitim uspehom.

Vreme je da krenemo dalje i razvijemo sopstvene koncepte koji odražavaju poziciju Rusije u svetu, kao i njene potrebe.

Autor: Dmitrij Trenin, profesor istraživač na Višoj ekonomskoj školi i vodeći naučni saradnik na Institutu za svetsku ekonomiju i međunarodne odnose. Takođe je član Ruskog saveta za međunarodne poslove (RIAC).

Izvor: Rossiя v globalьnoй politike