Srbski generali o tome šta nam je potrebno u vojnoj saradnji sa Rusijom — Bratstvo

General prof. dr Mitar Kovač

Jedno vreme je postojalo zatišje u kontaktima, u vreme jakog pritiska Zapada da se raskidaju odnosi bilo kakve tešnje saradnje, posebno u domenu vojno-tehničke saradnje sa Ruskom Federacijom. Na žalost, saradnja je i bila ugušena, posebno u pogledu vojnih vežbi, ali i drugoga. Prednost je otišla na stranu NATO i njegovih članica, pa je čak i ukinut moratorijum na vojne vežbe sa SAD. To nepoštovanje odluke Vlade nije dobar put u smislu saradnje sa okruženjem i velikim silama ako govorimo da je Srbija neutralna država. Sastanak koji je bio u januaru mogao je biti početak odmrzavanja i intenziviranja vojno-tehnološke saradnje sa Rusijom. Ako smo nastavili vojne vežbe sa članicama NATO, trebalo je da nastavimo i sa članicama ODKB i posebno Ruskom Federacijom.

Javnost je prepoznala i problem da je kancelarija NATO smeštena u Ministarstvo odbrane. Ona treba da se izmesti van vladinih institucija i da se smanji. A istovremeno treba da otvorimo kancelariju pri ODKB.

Dalje, od Rusije nam trebaju najviše složeni borbeni sistemi za ratno vazduhoplovstvo i protiv-vazdušnu odbranu. Dve godine se govori da smo uspostavili tešnju saradnju sa Francuskom radi nabavke „Rafala“  kao višenamenskog borbenog aviona. Francuska je zemlja koja je bila agresivna prema nama, bombardovala Srbiju i Republiku Srpsku i koja je zajedno sa Nemačkom dala plan za „normalizaciju odnosa Srbije i Kosova“. Sigurno je da o njoj ne možemo govoriti kao o prijateljskoj zemlji i o državi od koje treba nabavljati tako složeni borbeni sistem. Jer, sutra, da nam stvarno zatrebaju ti avioni, ona nam ne bi dala ni rezervne delove ni bojna sredstva. Strateška saradnja u domenu nabavke vojnih aviona mora da bude sa Rusijom zbog niza prednosti: od izgrađene infrastrukture za tu logistiku, preko toga da prema nama nikad nije bila neprijateljska, a postoje i znanja i veštine koji naši piloti već imaju te bi se lakše dodatno obučili za nove modernije avione. Spominje se da ako ne kupimo od Francuske zbog visoke cene, kupićemo od nekog drugog, ali se bojim da to ne bude kao kada smo kupili FK3 sistem umesto S400, te da se nađe neki vazduhoplov koji nije toliko dobar koliko ima Ruska Federacija. Naime, FK3 je nastao na bazi S300. Možda se ponudi neki vazduhoplov nastao na bazi razvoja ruske avijacije, ali ne tako dobar. A nama je od Rusije potrebno da se obnovi ratno vazduhoplovstvo, prema dinamici kada se steknu uslovi i sve bi se obavilo po manjim cenama od onih za Rafal. Zatim nam trebaju PVO sistemi velikog i srednjeg dometa, elektronski sistemi za ometanje, saradnja u proizvodnji bespilotnih letilica kako za osmatranje tako i za borbena dejstva, i neki delovi saradnje oko borbenih sistema u kopnenoj vojsci – artiljerijskih raketnih sistema, tenkova i slično.

Politika je uvek okvir za vojno-tehnološku saradnju. Kod nas se desio problem upravo jer je politička komponenta zatajila pod pritiskom Evrope i NATO. Uslov saradnje je da mi otvorimo vrata, jer je Rusija sve vreme i pre i tokom krize u Ukrajini uvek bila otvorena i predusretljiva za sve predloge koje Srbija ima za vojnu saradnju. S druge strane, Republika Srbska svojom dinamičnom saradnjom sa Rusijom može posredno pomoći oko tog problema. Republika Srbska je predvodnik srbskih zemalja u smislu iskrene i otvorene saradnje sa Rusijom. Crna Gora je na žalost odavno poklekla , ušla u NATO, potpuno je kontrolisana i negira potrebu bilo koje saradnje, a kamo li u vojnoj oblasti. RS je potpuno pouzdana u toj saradnji i to je dobar znak za ceo srbski narod. Pored evropskih partnera koji su skloni da podrže izvesnu autonomnost i nezavisnost RS u okviru BiH, kao što je Mađarska, RS ipak ne bi mogla da opstane u svojim stremljenjima da nije Ruske Federacije i njenog međunarodnog angažovanja kroz različite institucije da RS postepeno vrati nadležnosti koje ima u skladu sa Dejtonskim sporazumom. Vezivanje RS za Rusiju je prirodno, a omeđeno je i saradnjom Dodika i Putina, čiji se dobar lični odnos prenosi na saradnju kolektiviteta. Mislim da i Rusija smatra da nema pouzdanijeg saveznika na srbskom prostoru od Republike Srpske.

Zapad smatra da ta saradnja uvodi BiH u krizu. Jer, RS se suprotstavlja unitarizaciji, ali to suprotstavljanje ne bi značilo toliko da nema otvorene podrške Rusije. Podrška Rusije doprinosi bezbednosti Republike Srpske i ostvarenju njenih strateških interesa.


General prof. dr Božidar Forca

Prvo, u zvaničnom vokabularu Ministarstva odbrane (sajt MO) koristi se sintagma „Međunarodna vojna saradnja“, koja ima za cilj saradnju sa oružanim snagama država sveta, posebno u okviru Partnerstva za mir, regionalnih inicijativa, učešće naših pripadnika u multinacionalnim operacijama (mirovnim misijama) i usaglašavanja i zaključivanja sporazuma o saradnji u oblasti odbrane. U tom smislu, aktivnosti MVS su i oblasti vojno-ekonomske saradnje, vojno-medicinske saradnje, obuka, vežbe, školovanje i usavršavanje pripadnika MO i Vojske.

Vojno-tehnička saradnja (VTS), takođe, egzistira u vokabularu. Tako na primer, 2016. godine je formirana Međuvladina komisija za vojno-tehničku saradnju Rusija-Srbija, kopredsedavajući su bili tadašnji ministar odbrane Srbije Zoran Đorđević i prvi zamenik direktora Federalne službe za VT saradnju RF Andrej Bajcov.

Tada su za Srbiju (MO) od značaja bila pitanja: prezentovanje mogućnosti ruskih kompanija u obloasti specijalnih jedinica i remont i modernizacija oklopnih borbenih vozila.

Andrej Bajcov je istakao neke aktivnosti: nastavak započetih aktivnosti vezanih za opremanje Vojske Srbije; unapređenje kapaciteta za održavanje vazduhoplovnih platformi formiranjem Servisnog centra za helikoptere u Srbiji; unapređenje sistema PVO ruskog porekla u Srbiji, kao i unapređenje saradnje preduzeća odbrambene industrije.

Dakle, kako sama reč kaže, Vojnotehnička saradnja je deo MVS, fokusirana na materijalnu komponentu Vojske (razvoj, opremanje, kupovina, remont i drugo što se odnosi na naoružanje i vojnu opremu – NVO).

A šta je nama od Rusije najpotrebnije i najhitnije da dobijemo u okviru te saradnje?  Uh, pitanje za MILION RUBALJA! (Šala, naravno)

Poznato je da je pre nekoliko godina upravo VTS Rusije i Srbije bila na zavidnoj visini. Svakako, na to nisu dobronamerno gledale zapadne zemlje. Podsetimo se, Vojska Srbije je dobila avione MiG29 (neki su rekli „krntije“, ali…), PVO sistem PANCIR, tenkove T72, borbena vozila pešadije, helikoptere…

Sukob (rat) u Ukrajini je potpuno promenio situaciju. Prvo, ni ono što smo platili nije moglo da stigne u Srbiju. Drugo, naša politika je „ustuknula“ pred zapadnim „packama“, do te mere da je VTS, ali i druga saradnja iz domena MVS sa Rusijom gotovo obustavljena.

Nedvosmisleno je da Rusija ima NVO koji su među najkvalitetnijima na svetu. Takođe, nedvosmisleno je da su savremena sredstva SKUPA. Dakle, Srbija nije u poziciji da za svoju Vojsku dobije VRH ruskog NVO. Ali, moglo bi nešto „nižeg nivoa“.

Šta je interesantno za Srbiju? Prvo, ono što se odnosi na oružje i opremu vojnika (dakle MASA) to Srbija ima. Srbiji trebaju sofisticirani složeni borbeni sistemi:

• Za izviđanje i pozicioniranje
• Sistemi za vizuelizaciju bojišta
• Sistemi za protivelektronska dejstva
• NVO za sve vrste specijalnih jedinica
• Dronovi i sistemi za protivdronovsku borbu
• Radari
• Raketni sistemi za (zemaljska artiljerija i PVO) – DUGI ŠTAP
• Protivoklopne rakete (već smo nabavili deo od Rusije)

Da je sreće, u boljim odnosima, primat bi bio na razvoju saradnje odbrambenih industrija i podizanju kapaciteta naše odbrambene industrije (tehnologije, remont, zajednički razovj…). Ali, to je sada, a i za duže vreme – nemoguće.

Ključni faktor ograničenja VTS sa Rusijom jeste politka, a tek onda pare i neki drugi manje važni momenti. Rusi su „teški“ u pregovorima!

Prvo, u Ustavu Srbije, član 1, gde se definiše Srbija kao država, stoji da se razvijamo na principima i vrednostima EU (Ne smem da komentarišem Ustav). Drugo, kao jedan od 7 nacionalnih interesa utvrđene su „evropske integracije i članstvo u EU“ . ( Uf, uf…). Taj nacionalni interes je u direktnoj suprotstavljenosti sa prvim navedenim – „očuvanje suverenosti i teritorijalne celovitosti Republike Srbije“,  jer nam otimaju Kosovo i Metohiju. Ali, koga je za to briga – strane investicije!

Interesantno: Iako nas optužuju za vezanost za Rusiju, niti u jednom nacionalnom interesu Srbije ne pominje se Rusija!

Treće, u novonastalim uslovima u Evropi nakon početka rata u Ukrajini, Amerika je stavila EU pod potpunu kontrolu i kako nedavno napisa Džon  Miršajmer: „Vašington naređuje kako će EU da maršira“. Tako, ostvaren je treći cilj NATO (Kako kaže Lord Ismaj, prvi Generalni sekretar NATO, 1952-1957) – isterati Rusiju iz Evrope!

Srbija nije uvela sankcije Rusiji, to je fakat. Taj fakat mora da ima svoju cenu. Srbija cinculira. Dokle, videćemo.

Naša politika kad je Kosovo i Metohija u pitanju, ponaša se po onome što je Makron rekao Vučiću –situacija je takva, neće se menjati stav Zapada i uzimaj maksimalno što možeš. (Ovo su reči predsednika Vučića). To što može (?) jeste Zajednica srbskih opština na Kosovu (i Metohiji). Dakle, naša politika cinculira ne bi li dobila to Makronovo maksimalno! Zato su našoj politici bitniji Amerikanci, nego EU.

Koliko se bezbednosni izazovi Republike Srpske i njena veoma intenzivirana saradnja sa Rusijom mogu posmatrati kao impuls Beogradu da i on obnovi bar deo saradnje koju je Srbija suspendovala zbog situacije u Ukrajini?

Srbija i Republika Srbska nisu u istoj poziciji, to je evidentno. Ali je činjenica da su i jedna i druga „trn u oku“ kolektivnog Zapada. Bosna i Hercegovina je država koja ne funkcioniše. To nije samo naš stav, takvo je i mišljenje Zapada. I dok se mi (Srbi) „uzdamo“ u očuvanje Dejtonske BiH, dotle Zapad ide na unitarizaciju te države. Dodikovu politiku, formalno, potpomaže činjenica da znaju SAD i saveznici da Šmit nije legitimno postavljen za Visokog predstavnika u BiH (nije ga predložio – postavio Savet bezbednosti UN). Drugo, i ostali „partijski lideri“ u BiH rade po svome i slušaju „svoje“.

U navedenom smislu posmatrano, Srbija (Beograd, kako rekoste) ne može da prati poteze Dodika i postupa isto, pa ni slično. Beograd je prisiljen da CINCULIRA. Ko kaže da se preko Dodika ne ostvaruju i neki interesi Srbije u Rusiji? Ali, to ne bi bilo dobro da se javno ističe! Dokle će srbska politika da cinculira? Do rešenja sukoba u i oko Ukrajine, ako dotle ostanu na vlasti. Hoćemo li izdržati dotle? DAĆE BOG!


General dr Luka Kastratović

Sa vojnim snagama Ruske Federacije imamo tradicionalnu saradnju. Nabavljali smo od njih avione i raketne sisteme – Strela 1 i Strela2. Naši piloti su išli na obučavanje za Mig 21 i Mig 29. Imali smo veoma razvijenu saradnju.

Sad se borimo da vodimo neutralnu politiku. Saradnja nije u potpunosti prekinuta. Sve zavisi od toga šta je nama potrebno, pre svega od sredstava protvvazdušne odbrane i rezervnih delova za ono što smo kupovali ranije.

Vidimo da se provode planovi i rat Zapada protiv Istoka. Mi imamo otvorena vrata za saradnju i to može samo doprineti jačanju naše vojske, bez obzira što smo članica Partnerstva za mir i što provodimo vežbe sa članicama NATO i sarađujemo sa Gardom Ohaja.

Nama je potrebno da imamo saradnju radi neprekidnog snabdevanja rezervnim delovima za opremu koja je ruskog porekla i da neprekidno budemo na vezi ukoliko bude potrebno da ojačamo protivvazdušnu odbranu u skladu sa odlukom politike.

Održavanje veza sa Rusijom u oblasti vojne saradnje nije prekinuto, a koliki je intenzitet – to je relativno. Ambasador Rusije u Beogradu razgovara sa našim zvaničnicima, a ministarstvo Odbrane ima stalni kontakt, imamo vojnog izaslanika u Moskvi i ta saradnja funkcioniše po pravilima koja su prisutna u svim zemljama sveta. Vojno izaslanstvo radi kao da nije bilo nikakvih problema.

Izvor: Diana Milošević / srbratsvo.ru