Svetska šampionka Ivana Vuleta u Beogradu

Povodom uspeha srpske atletske reprezentacije na Svetskom prvenstvu u Budimpešti, danas je upriličena Konferencija za medije na kojoj su prisustvovali svi učesnici. Predstavnicima sedme sile obratio se predsednik saveza, Veselin Jevrosimović, naša zlatna kraljica, Ivana Vuleta, njen trener Goran Obradović i savezni selektor Edin Zuković.

Najsvetliji trenutak celog prvenstva svakako je bila ZLATNA medalja Ivane Vulete u skoku udalj. Ivana se svojim izvanrednim skokom i novim nacionalnim rekordom od 7.14 m, popela na pobedničko postolje donoseći neizmernu radost i ponos svim građanima Srbije.

Poseban ponos takođe dolazi od Angeline Topić, najmlađe učesnice našeg tima. Njen izvanredan uspeh i sedmo mesto u skoku uvis predstavljaju inspiraciju za sve mlade talente u Srbiji. Angelina je dokazala da se trud, rad i upornost isplate, te da starosne granice nisu prepreka za velike sportske podvige.

Uz to, Armin Sinančević zauzeo je deveto mesto u finalu bacanja kugle.

– Ovo je istorijski uspeh Srpskog atletskog saveza uopšte. Istorijska medalja koju smo toliko dugo čekali, najviše ona. Svi smo ponosni na ovo što se desilo u Budimpešti. Takođe, želeo bih da čestitam svim atletičarima koji su takmičili i na Svetskom prvenstvu i na Evropskom u Jerusalimu za juniore, gde smo imali 12 finala i četiri osvojene medalje – rekao je predsednik saveza, Veselin Jevrosimović.

Savezni selektor, osvrnuo se na celokupnu sezonu ove godine:

– Kako kaže naš narod, u šta ulažete to ćete i dobiti. Mi smo pre 10-ak godina  sedeli, razmišljali, znali smo da će ova generacija koja sada osvaja medalje morati da dobije svoje naslednike, radili smo, selektirali i došli smo do nečeg što je bilo vrlo važno, a to je ulaganje u trenere, struku, u one koji će ispratiti sportiste do ovoga. Izrazio bih veliku zahvalnost trenerima, roditeljima, klubovima koji stvarno ulažu u svoju decu, zajedno dolazimo do izuzetno dobrih rezultata, nije lako biti atletičar u Srbiji, nije lako voditi Atletski klub i Atletski savez, kada ima zajedništva i istog cilja, možemo da uradimo mnogo. Dodao bih pored medalja i zlatnu medalju Aldina Ćatovića na EYOF u Mariboru, bronzu Mine Stankovića u hodanju, ali bih rekao da smo imali rekordan broj učesnika (18), takođe i u Jerusalimu (18) i to 12 finala ,uspeli smo da povežemo generacije, da generacije koje idu ka svojem zenitu, imamo naslednike i koji će ih naslediti i koji će osvajati medalje.

– Takođe bih dodao i još jednu stvar koja je važna, da mi posle 2022. godine, kada je reprezentacija ostvarila istorijske rezultate, pet medalja na Mediteranskim igrama, četiri medalje seniorske, mislili smo da će biti teško ponoviti to, da će biti teško uraditi još bolje, nešto što će podići na veći nivo, evo sada sedimo ovde i pričamo o nečemu još boljem, nismo nikad imali Svetsko zlato, imamo četiri medalje sa Juniorskog, što nikad nismo imali, imamo dva prvaka Evrope, devojke koje već imaju seniorske medalje… Atletika grabi krupnim koracima napred, nama treba podrška, zato pozivam partnere da prepoznaju ovaj uspeh i pridruže se savezu na putu do Pariza 2024, a potom i na putu do  Los Anđelesu 2028. godine.

Ovaj uspeh ne bi bio moguć bez podrške timova trenera, medicinskog osoblja, porodice, saveza, sponzora, grada, države i svih onih koji su radili naporno iza scene kako bi omogućili atletičarima da pokažu svoj pun potencijal na terenu. Svi zajedno, predstavljajući Srbiju na međunarodnoj sportskoj sceni, ostavili su neizbrisiv trag i inspiraciju za buduće generacije sportista.

Goran Obradović, trener Ivane Vulete:

–  Prvo bih hteo da kažem da sam izuzetno ponosan na 13-godišnju saradnju s Ivanom koja je iznedrila 15 medalja, da nam je tada neko ponudio i dve medalje, potpisali bismo pakt sa samim đavolom da vidimo te dve medalje, stigli smo do te 15. koja je i najsjajnija. Ono na šta sam još ponosan jeste i konstantnost koju ima Ivana i ono što je najvažnije u sportu, jeste da sportista za svako takmičenje bude spreman da skoči koliko vredi, okolnosti su te da ne zavisi samo do sportiste i pripreme, zavisi i od konkurencije koja se nađe na borilištu, vama je važno da budete spremni uvek i da čekate momenat. Ivana je sačekala svoj najveći momenat u Budimpešti i to nije slučajno. Budimpešta je drugo mesto gde smo trenirali i skakali svih ovih godina, dok nije bila dvorana 2012. godine i Beogradu 2016. sve vreme smo bili u Budimpešti i Bekeščabi, to su desetine godina. Znamo da Ivana voli da skače na domaćem terenu, u Beogradu je osvojila Evropsku i Svetsku medalju, znali smo da je Budimpešta domaći teren.

– Pripreme u Turskoj smo odradili na sjajan način, svi su nas pitali, ja sam rekao da je sve na svojim mestima. Ja sam prvi put suzu pustio nakon svih ovih godina.

Ovaj nezaboravan trenutak će ostati urezan u srpsku sportsku istoriju kao simbol snage, truda i upornosti.

Potom se za sam kraj obratila i Ivana Vuleta, srpska heroina i aktuelna svetska prvakinja u skoku udalj.

– Ja se nisam na kraju zahvalila na podršci tog dana i tokom tog vikenda i tokom cele ove godine, nije bilo prilike, a i čekala sam da malo uživam u ovome što smo uradili da bih nešto rekla. Ono što smatram da je bitno, jeste da ono što radim na stazi i ono što postižem, sa najmlađima i mlađima koji dolaze, da dam primer i da ih ohrabrim i da nijedan san nije dovoljno velik i da ne postoji stvar koju ne mogu da iznesu i da ne postoji nešto što ne može da se desi nešto u šta veruju. To je moja dužnost, ja sam doživela, mnogo je loših dana u godini nego što je dobrih, ali kad se jedna desi, anulira sve loše i nekako, ne prestajem da ponavljam koliko je važno da svako ostanete skoncentrisan na svoj posao, da svako radi svoj deo posla, da sportista treba da bude sportista i da treba da se skoncetriše i da sve ono što radi, da radi na najbolji mogući način.

Ja sam na medalju ponosna, jer je stigla u pravom trenutku, način na koji sam je osvojila, doživela, mislim da bi bilo besmisleno da sam je osvojila pre šest ili sedam godina, nebitno. Jednostavno na takav način, pričam o mojim godinama, mislim da su moje godine, moja prednost i jednostavno to iskustvo koje imam ne može da se meri ni sa čim i to će do kraja moje karijere biti moje najveće oružje. Eto, ja sam s ovim zaokružila jednu priču, za dalje jedina stvar koja ostaje jeste taj Pariz i on je upitan samo ako ne budem zdrava, a u Pariz ići ću s istim ambicijama, jer to je jedina medalja koja ostaje da upotpuni kolekciju i eto, moj poslednji pozdrav. Hvala za sve ovo i bilo je prelepo

(SAS