Strah od inflacije

Od Nove godine do kraja jula inflacija je u Srbiji porasla 4,8 procenata. Samo u prošlom mesecu 0,6 odsto. Malo ili mnogo – pitanje je sad. Pogotovo u odnosu na ono što je za ovu godinu predvidela Narodna banka Srbije, koja je sebi, ali i ostalim akterima ekonomske politike zemlje, postavila ciljnu stopu inflacije u intervalu od četiri do osam procenata. Uz neformalno obećanje guvernera Radovana Jelašića da će se NBS truditi da pogodi donji deo inflatorne „stative”. Prošlo je sedam meseci 2007. Čini se da je guverner blizu cilja, ali da li će ga i domašiti – ostaje da se vidi. Za izabrani model targetirane ili ciljane inflacije, za koju se opredelila naša centralna banka, promašaj je i kada se prebaci, ali i podbaci izabrani okvir mete. A to se upravo dogodilo lane. U ovom času, to je, međutim, mnogo manji problem od zebnje, koja se ovog leta pronosi raznim kanalima. Da nas čeka vruća, po nekima, prava inflatorna jesen. Da li?

Na jednoj strani nalaze se, odista, nimalo slabi nagoveštaji mogućeg raspirivanja cena. Nafta je na svetskom tržištu, baš kao i mnogi metali i sirovine koje uvozimo, iz dana u dan sve skuplja. Već je izvesna korekcija cene struje u septembru za oko pet procenata. Tropske julske vrućine ozbiljno su dovele u pitanje prinose mnogih prolećnih, ali i višegodišnjih zasada. Pekari traže više cene hleba. I na sve to, kao opasan sistemski problem, na koji već mesecima upozorava veliki broj ekonomista, stoje visoka budžetska potrošnja i velike plate državnih činovnika i radnika u javnim preduzećima. Konačno, bude se cene i industrijskih proizvođača koji su najopasniji vesnik dubokih i potmulih poremećaja u privredi.

S druge strane, opet, čini se da inflatorni đavo ne izgleda baš tako crn i zloslutan. I lane su cene energije rasle, pa je inflacija bila manja od očekivane. Centralna banka u borbi za stabilnost cena i očuvanje vrednosti domaće valute nema neki bogzna kakav razuđen sistem, ali i sa oskudnim merama uspeva da i po cenu visokih troškova inflaciju zadrži pod kontrolom. Ovo se, pre svega, odnosi na veoma ekspanzivnu budžetsku potrošnju i realizaciju Nacionalnog investicionog plana. I končano, nesputanim uvozom, pogotovo robe široke potrošnje, neutralisaće se pojačana domaća tražnja, sniziti pritisak na cene, ali trgovinski deficit lako može biti i svih osam milijardi evra, ako se sve nastavi dosadašnjim tempom.

Otkuda onda strah od inflatornog požara, pogotovo što su naše sadašnje stope mnogo bliže civilizovanoj Evropi, sa oko dva odsto u proseku, nego Zimbabveu, gde će ove godine inflacija biti najveća u svetu – svih 100.000 procenata.

Kada se isključe političke i druge primese u širenju straha od inflacije, dolazimo na teren zaziranja od nečega što je ovo društvo ne tako davno, pre 14 ili 15 godina, debelo platilo. Od inflacije 1993. i prva 24 dana januara 1994. koja je beležila rast od dva do tri procenta na sat ili 70 odsto dnevno. Da je takvim tempom nastavila da hara cele 1994. dostigla bi neverovatnih 313 miliona procenata. Vajmarska Nemačka početkom četrdesetih ili sada Zimbabve gotovo da su neuporedivi sa ondašnjom SRJ ogrezlom u inflaciji i opštem beznađu sa platama od pet maraka i pustim rafovima prodavnica. Gorka sećanja.

Deda Avram, kako je narod od milošte prozvao Dragoslava Avramovića, tadašnjeg guvernera NBJ, koji je sa svojom ekipom inflaciju skoro preko noći doveo na nulu, pa čak i u zonu deflacije pojedinih meseci, pokazao je da država, kada hoće, može da napravi haos, ali i da ga zauzda.

Problem ondašnjih, a po mnogo čemu i sadašnjih ekonomskih vlasti bio je i ostao – da se dostignuti nizak nivo inflacije trajnije održi i polako svodi na sve manju meru. A to je, tek kada se čuje za japanske stope, oko nule, više nego težak, đavolji, posao. A na tom ispitu pale su i padaće mnoge vlade i politike.

Ako je inflacija kvarenje novca, od čijeg se pogubnog delovanja ničim ne možemo efikasno zaštititi, pogotovo najsiromašniji delovi društva, jer nema tih para i vrednosti koje ona ne može da obezvredi do apsurda, da li je i u našem slučaju razumna izvesna doza straha od takve bolesti? Jednoznačnog odgovora nema, niti ga može biti.

Ali, kao i sa svakom vrstom straha, osećanjem koje najčešće nema racionalnu osnovu, ljudski je pribojavati se od inflacije i njenih pogubnih posledica. Pitanje je samo mere. Zato je zadatak ekonomskih vlasti tim veći i preči da joj se na valjan i odgovarajući način suprotstave. Pogotovo kada u igru uđu opasni psihološki faktori i pokrenu samostalnu inflatornu spiralu.