Podržavljenje duše: Kijev zahteva da se Bog priključi antiruskim sankcijama

07.12.2022. god.

Krajem prošlog meseca je u Ukrajini službeno otvoren novi front – religiozni. Posle racije u Kijevsko-pečerskoj lavri ukrajinski parlament priprema odgovarajući zakon kojim bi se imovina Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovskog patrijarhata postepeno konfiskovala od strane države. Vernici ugašene crkve bi postali deo pravoslavnog Kijevskog patrijarhata, u protivnom poslani na tržište religioznih afilijacija da se raspitaju šta je još slobodno i nesankcionisano. „Nikome nećemo dozvoliti da izgradi imperiju unutar ukrajinske duše“, obrazložio je predsednik Zelenski nacrt vladinog zakona. Pojam „duše“ je izmešten iz religije, podržavljen i poslat u ratne rovove.

Piše Vesna Knežević, OKO

Ukrajinska policija i bezbednosne snage (SBU) u rano jutro 22. novembra upale su u Kijevsku pečersku (pećinsku) lavru koja pripada Pravoslavnoj ukrajinskoj crkvi Moskovskog patrijarhata. Za lakše razumevanje, u verski objekat pod jurisdikcijom Crkve mitropolita Onufrija. Tražio se ruski propagandni materijal, sakriveno oružje, uvezeni diverzanti i lokalni špijuni „spavači". Svi vernici su legitimisani od strane službenika SBU.

Koliko se zna, ništa konkretno tog tipa nije pronađeno, osim onog što se i ranije znalo bez racije - da neki sveštenici, monasi i polaznici bogoslovskih seminara Onufrijeve crkve nemaju problema sa činjenicom da duhovno stoje u vezi sa Moskovskim patrijarhatom. Te dve crkve su i organizaciono povezane, Moskovska je nadređena Kijevskoj. Stvari nisu jednostavne, zato što se Onufrijeva crkva 27. maja distancirala od Moskovskog patrijarhata, iz protesta jer se patrijarh Kiril nije distancirao od Putina. Distancirala se, ali se svejedno nije priključila Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi Kijevskog patrijarhata.

U rezultatu, jedino što je tom prilikom utvrđeno van svake razumne sumnje jeste da se na liturgiji pevala „Pesma presvetoj Bogorodici", što se opet znalo i pre upada, jer je do racije i došlo ZATO što su tajno instalirane kamere otkrile kako se ova pesma peva tokom molitve.

„Pesma presvetoj Bogorodici", 12. novembra u Kijevskoj lavri

To je, kako ste ispravno pretpostavili, religiozna pesma. U njoj se cela Rusija poziva da slavi Bogorodicu. Sama Bogorodica je van sumnje, za sada. Problem je šta je to „cela Rusija" u datim okolnostima, pogotovo kad se na ruskom napiše „čitava sveta Rus" (Vsя Svяtaя Rusь), dakle arhaično, u referenci na vreme od pre hiljadu godina kad su Rusi, Belorusi i Ukrajinci bili jedan narod, Rus, sa političkim i religioznim centrom Kijevski Rus.

Još je jedna strofa problematična za ukrajinsku stranu, ona koja kaže „zvono zvoni, zvoni nad Rusijom, probudi se Majčice Rus" (Zvon plыvet, plыvet nad Rossieю, Probuždaetsя Matuška Rusь).

Zlatne kupole iznad Dnjepra

Počeci Kijevske pećinske lavre sežu daleko, u sredinu jedanaestog veka. Danas se taj manastir proteže na 24 hektara, sa Koimesis-katedralom pod zlatnim kupolama, nekoliko crkava, bogoslovijom, ekonomskim i pratećim objektima. Svi se oni i bukvalno podižu na kostima prvih monaha koji su se ukopavali u stene, živi za mrtve i mrtvi za žive, što čitav kompleks umotava u mističnu izmaglicu.

Katakombe Kijevsko-pečerske lavre

Oduvek je Kijevska lavra golicala znatiželju savremenika. „Sećaš li se onih svetaca, Gospode?", pisao je nemački pesnik Rajner Marija Rilke 1901, misleći u strahopoštovanju i zakasnelom romantičarskom zanosu na ukopane monahe koji su stajali u smrti, jer u podzemnim ćelijama nije bilo prostora da padnu:

Sećaš li se onih svetaca, Gospode?

Strašili su ih i braća manastirska,

Odaje pune smeha i priče,

zato su se ukopali duboko.

(...)

Nisu se ni pozdravljali,

Kad bi osetili bližnjeg u tunelima crnim,

Duge kose su im rasle,

I niko od njih nije znao je li im prvi sused

Umro stojeći u iskopanoj rupi u krugu.

Da se ne duži, Kijevska lavra je objekat velike religiozne, istorijske, kulturne, političke i, vrlo bitno, turističke vrednosti, pod zaštitom Uneska. Srećan je onaj ko je ima. S obzirom na drastičan rez koji sa sobom donosi ukrajinski nation-building, teško da će taj kompleks ostati u vlasništu Onufrijeve, organizaciono Kirilove crkve.

Vasilij Vereščagin: „Velika crkva Kijevsko-pečerske lavre (1905)

Ukrajinske vlasti su prošlog petka uvele sankcije protiv igumana Kijevske lavre, mitropolita Pavela Lebeda i još dvanaestorice duhovnika Onufrijeve crkve. Koje i kakve, to još nije rečeno. Sam manastir nije konfiskovan, ali se u međuvremenu Kijevski patrijarhat upisao kao vlasnik na jednu crkvu unutar kompleksa, što je prvi korak ka zapleni, suvlasništvo.

Kuda dalje, kome dalje?

Slobodnih aktera koji se još mogu uključiti u antiruske sankcije je malo. Traži se kreativnost.

U ratnim izveštajima se raširio osećaj slepe ulice. Prošlog petka su ruske rakete ubile troje civila u Hersonu, pišu austrijski i nemački mediji. Istog dana su ukrajinske rakete u Donjecku ubile petoro civila, izveštavaju ruske agencije. Istina je verovatno i jedno i drugo. U principu svi govore istinu, samo ne celu. Kad dođe dotle, homogenizacija, identifikacija i mentalna mobilizacija već perfektno funkcionišu na obe strane.

Uništena crkva u Posad-Pokrovskoj kod Hersona, 30. novembar 2022.

Kad su svi u pravu, to je znak da je rat ušao u uznapredovalu beznadežnu fazu, kao recimo onaj na Bliskom istoku između Izraela i Palestinaca. Kad više niko u suštini ne laže, već samo prećutkuje, tada je jedan rat zapeo.

Direktna laž je retko dobro u ovom ratu. Optimizma radi, treba čitati izjave za javnost britanskih navodno tajnih službi, jer čitalac odmah dobije nadu - nije sve izgubljeno, dokle god neko ulaže tako veliki trud u laž.

Kako demontirati sve u veselju

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) bila je poslednja multilateralna institucija evropskog fokusa u kome su Zapad sa Amerikom i Rusija mogli i morali da razgovaraju. Kao što i jesu, godinama i sa velikim uspehom, ako čovek ne očekuje previše.

Sad je i sa tim gotovo. Poljska kao trenutni predsedavajući te organizacije nije dopustila dolazak ruskog ministra diplomatije Sergeja Lavrova na samit OEBS-a u Lođu. Neke članice, Austrija najglasnije, protestovale su zbog tog poteza Poljske i baltičkih zemalja, ali nije pomoglo. Austrijski ministar diplomatije Šalenberg je Varšavi spočitnuo da je time Evropi „zabila geopolitički autogol".

Zato je poljsko-baltički desant na OEBS za organizatore delimičan uspeh. Nema zajedničke deklaracije, nema ni privida principijelnosti, fali jedinstvena osuda Rusije, jer je samo 43 od 57 delegacija glasalo „za", što je za sistem po kome funkcioniše ta organizacija ravno katastrofi. Nema novih država koje se priključuju sankcijama protiv Rusije, ali, dobra vest za Varšavu - nema više ni OEBS-a.

Na zasedanju Ministarskog saveta OEBS-a u Lođu, 1. decembra 2022.

Preko istočnog oboda EU, anglosaksonski Zapad temeljno čisti evropski kontinent od svih komunikacijskih i bezbednosnih struktura koje su funkcionalno u stanju da spreče ili zaustave rat.

Ostao je još jedino Bog. Do Boga se može preko crkve. Sad ukrajinske vlasti rade upravo na tome.

Kijevska lavra, špijunska larva

Uz pomoć saveznika, Kijev priprema deveti paket sankcija protiv Rusije. Stvar je nešto složenija od dosadašnjih procedura, jer se ovog puta kombinuju akteri iz dve vrste prostora, profanog i sakralnog. Kooperacija isključivo zemaljskih autoriteta nije dovoljna da bi se sklopio najnoviji paket sankcija. Sam Bog bi sada morao da aminuje dogovor, što je ozbiljan zadatak, ali i opasan poduhvat koji zahteva neortodoksne metode ako računa na uspeh.

Bogovi su notorno hiroviti, a hrišćanski Bog nije izuzetak. Za katolike je on milosrđe, za pravoslavne ljubav, za protestante otac na permanentnom službenom putu. Spreman je da pogleda u dobru na sve njih, iako uslove svog emotivnog angažmana nije otkrio nikome. Zbog toga niko od njih nikad i nije uspeo da pouzdano mobilizuje Boga na svojoj strani.

Vladimir Zelenski se obraća Parlamentarnoj skupštini OEBS-a na zasedanju u poljskom parlamentu u Varšavi

Ta nedorečenost u univerzalnom božanskom ugovoru bi sada trebalo da se promeni. Službeni Kijev radi na nacrtu zakona koji bi primorao Boga da, u onim slučajevima kad se brine o dušama ljudi koji žive unutar državnih granica suverene Ukrajine, vodi računa isključivo o ukrajinskim političkim interesima.

Ukrajinski predsednik Volodomir Zelenski je odlučan u tome da zaustavi uticaj Ruske pravoslavne crkve na duhovni život Ukrajinaca. „Ukrajina mora da odbrani svoju nezavisnost i na religioznom polju", izjavio je Zelenski prošlog petka u video obraćanju javnostima sekularnog i sakralnog prostora. Usledila je rečenica zbog koje su zazvonili svi alarmi duž granice koja odvaja vidljivo od nevidljivog, opipljivo od pretpostavljenog: „Nikad nikome nećemo dozvoliti da izgradi imperiju unutar ukrajinske duše."

To sme samo država.

Podržavljene duše, rovovske religije

Evropski mediji se otvoreno muče kad izveštavaju o namerama ukrajinske vlasti da „duše" podržavi i tako ih spasi od neprijateljskih sakramenata. Novinarski gledano, nevolja je velika. Trebalo bi objasniti da Ukrajina tu radi nešto strahovito retrogradno, poseže za odredbama Augsburškog mira iz 1555, koji je utvrdio pravilo cuius regio, eius religio, čija država, onoga vera.

Ni sto godina kasnije, Vestfalski mir iz 1648. poništio je to pravilo, jer se u praksi pokazalo kao krvoločno i brutalno. Milioni su ubijeni da bi se duše na jednom državno-političkom teritoriju sačuvale od jeresi prve bližnje hrišćanske crkve.

Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski u poseti vaseljenskom patrijarhu Vartolomeju u Istanbulu, 8. avgusta 2019.

Oba dokumenta su istina regulisala odnose među katolicima, luteranima i kalvinistima, o pravoslavnima nije bilo reči. Ovde se međutim ne radi o slovu, već o duhu ugovora. O tome da je Evropa odavno napustila pravilo „čija država, onoga vera" kao varvarsko, ali je spremna da toleriše i aplaudira kad to isto napravi Zelenski sa pravoslavnim crkvama. I više, da to nazove progresivnim demokratskim potezom ukrajinskog vođstva: jedna država, jedna crkva - čija država, onoga crkva.

Zato se u ovdašnjim medijima biraju neobične formulacije koje više otvaraju nova pitanja, nego što odgovaraju na postojeća. Austrijski ORF na primer izveštava: „Moskovski patrijarhat Ruske pravoslavne crkve ima tradicionalno veliki uticaj u Ukrajini i polaže pravo na brojne svete građevine. Na sastanku Veća za nacionalnu bezbednost iznete su brojne činjenice o povezanosti religioznih krugova sa Rusijom. Zbog toga je neophodan novi zakon koji bi religioznim organizacijama zabranio da održavaju veze sa uticajnim centrima u Rusiji."

Pećine, grobovi, svetinje, imobilije

Lakonski izveštaji ovdašnjih medija preskaču neugodno. Šta na primer znači „Moskovski partijarhat ima tradicionalno veliki uticaj u Ukrajini"? Da je on „tradicionalno neprijatelj" ili da Ruska pravoslavna crkva ima nekoliko vekova dugu tradicionalnu crkvenu jurisdikciju nad vernicima na prostoru današnje Ukrajine?

Ili formulacija da Moskovski patrijarhat „polaže pravo na brojne svete građevine", u nemačkom originalu „Heiligtümer", svetinje. „Polaže pravo"? Ili poseduje/ima u vlasništvu, onako kako crkve imaju nekretnine u vlasništvu? „Polaže pravo", znači ima i drugih interesenata.

Služba u Kijevskoj lavri

Na Kijevsku pećinsku lavru „polaže pravo" Onufrijeva Ukrajinska pravoslavna crkva Moskovskog patrijarhata, teoretski Moskovski patrijarhat. Ali, Onufrijeva crkva se distancirala od moskovske centrale, što stvara impresiju da bi i njene „svetinje" bile spremne za nove vlasničke odnose.

S „polaganjem prava" tu nije gotovo. Jer, ako se zabrani Onufrijev ogranak pravoslavlja, onda na njegove „imobilije", uključujući i onu glavnu u Kijevu, pravo polaže Ukrajinska crkva Kijevskog patrijarhata, ona koju priznaje samo Patrijarhat u Konstantinopolju i njemu „tradicionalno" bliske crkve Aleksandrije, Grčke i Kipra. Za deset ostalih autokefalnih pravoslavnih crkava, Kijevski patrijarhat je nekanonski.

„Brojne činjenice o povezanosti religioznih krugova sa Rusijom", još je jedna eufemična formulacija iz izjave ukrajinskog predsednika koju niko ne preispituje. Prevedena na direktan jezik, ona znači da Kijev priprema kriminalizaciju velikog dela pravoslavlja u Ukrajini, onog koje je „povezano sa Rusijom", i to povezano javno i organizaciono, po oba prava, državnom i crkvenom.

Racija ukrajinskih bezbednosnih snaga u Kijevskoj pećinskoj lavri je početak državne zaplene „tradicionalne" imovine Ruske pravoslavne crkve i njenih filijala na prostoru današnje Ukrajine.

„Krštenje Rusa“, freska V. M. Vaznjecova u kijevskom Vladimirskom saboru (1896)

Nije teško dati prognozu kako će se taj pravni proces odvijati:

a) Moskovski patrijarhat je preneo svoju imovinu na Onufrijevu crkvu; ispunjeno.

b) Racija u Kijevskoj lavri je imala za cilj da diskredituje Onufrijevu crkvu: prvo, jer se nije dovoljno distancirala prema Moskvi; drugo, jer polaže pravo na nekoliko vrlo vrednih svetinja; ispunjeno.

c) Diskreditacija bi trebalo da vodi zabrani te crkve, što se najavljuje u formulaciji iz ukrajinskog saopštenja kako je „neophodan novi zakon"; u toku.

d) Onufrijevu crkvu, njene imobilije i vernike treba staviti pod jurisdikciju Ukrajinske pravoslavne crkve Kijevskog patrijarhata; cilj.

e) Kijevski patrijarhat je nekanonski svuda osim u Turskoj, Egiptu, Grčkoj i Kipru, ali sve to bledi pred činjenicom da je njegov garant NATO; fakat.

Ukratko: Pravoslavni vernici u Ukrajini bi pravnim aktima bili usmereni u državnu crkvu. Njihove duše bi bile „pretovarene" iz kanonske u nekanonsku crkvu. Za sada nekanonsku. Vrlo sam svesna da sto ili dvesta godina čuda rade za pravoslavnu autokefalnost. Samo što bi ovaj rat nekako trebalo završiti pre toga, ali ne ide se na tu stranu, jer akcije ukrajinskog vođstva imaju za cilj konfiskaciju crkvene imovine, podržavljenje duša i mobilizaciju Boga.

Čija država, onoga crkva. Dok kod sebe to ne bi trpela, Evropa u Ukrajini taj princip vidi kao progresivan. Vidi i ćuti.

Sprema se veliko religiozno prebacivanje s hrpe na hrpu. To bi bilo u redu, kad se stvar pogleda istorijski. To se događalo i događa se, poslednji put kao pokušaj u Crnoj Gori.

I inače mnogo toga postaje prihvatljivo i u redu kad istorija zapoveda, ali samo dok se nazove pravim imenom. U ovom slučaju otimačinom imovine i pretovarom duša.

Sećaš li se Bože onih monaha?

Čiji su oni monasi koji su se hiljadu godina ukopavali u rupe i pećine ispod Kijevske zlatne lavre, kao u grobnice za žive i ćelije za mrtve? Ruski ili ukrajinski? Mogu li se mrtvi vekovima pre nastanka nacija naterati da priznaju koje su nacije?

Koliko razumem trenutnu situaciju: Ukrajinska nacija se rađa iz krvi. Ruska nacija se brani u krvi. NATO se brani željom za tuđom krvi. EU se brani niskom inteligencijom, IQ 75.

Za kraj još jednom Rilke u molitvi:

Sećaš li se onih svetaca, o Gospode,

(...) imaju li još mesto u tvojim planovima?

Primaš li neprolazne pehare

koje ćeš, preko svih mera neizmeran,

jednom napuniti svojom krvlju?

Ne znam, kaže Bog. Moram prvo da vidim šta ću sa ovim sankcijama.

Izvor: Vesna Knežević, OKO