Kako je nastala i do čega će dovesti svetska ekonomska kriza

 

Ja sadašnju krizu jednostavno objašnjavam: ako je tržište najbolji mehanizam raspodele dragocenih resursa, ono samo nije sposobno ni da stvori pravne uslove koji su mu neophodni, niti da obezbedi punu upotrebu sredstava proizvodnje. Da bi jedno tržišno društvo efikasno funkcionisalo, pre svega je potrebno da pravna država garantuje pravo vlasništva, da nametne pravila konkurencije i stvori potražnju, kroz pristojne zarade i javne narudžbine; to podrazumeva političku intervenciju, - ako je moguće demokratsku a ne totalitarnu - za preraspodelu prihoda i bogatstava.

 

Kina i Evropa finansiraju Ameriku

 

Pošto ova bolja preraspodela prihoda nije mogla da se ostvari, videli smo kako se, u najmanju ruku od pre dvadeset godina, posebno u Sjedinjenim Državama razvija zaduživanje zaposlenih lica, a ono se hrani vrednošću dobara koja su kupljena ovim dugovima.Da bi to zaduživanje učinila podnošljivim, Centralna američka banka morala je da od 2001. snizi kamate, i tako obezbedi novi izvor bogaćenja onima koji su raspolagali umećem da što bolje plasiraju svoja sredstva kroz zaduživanje. Najzad, da bi se pokrile protiv rizika koje su ovi dugovi stvorili, privatne finansijske institucije i „upućeni“ koji ih kontrolišu izabrali su, da bi uvećali svoje zarade, uspostavljanje vrlo složenih mehanizama osiguranja (kao što su CDS i dizanje cene kreditima) i još kompleksnijih mehanizama titrizacije ( kao što su CDO i ABS ), čije ću značenje kasnije objasniti. To sve omogućava da se rizik prebaci na druge banke i finansijske institucije širom sveta, i na ulagače koji to sve ne razumeju. I opet, bez ikakve kontrole! U prvom redu ovih majstora finansijskih tržišta i informacija nalaze se Sjedinjene Američke Države. Kina ( preko svoje štednje koja je zarobljena u bonovima Američkog trezora koje ona ne može da preproda a da ne gurne dolar nadole i tako uništi kompetitivnost sopstvenom industrijskom izvozu), i Evropa (kroz štednju u klopci svojih sopstvenih banaka, kroz titrizaciju i osiguranje) i jedna i druga finansiraju Ameriku koja sve više i više živi iznad sopstvenih mogućnosti.

 

Vrlo visoki prihodi i rizični transferi su od 1990. bili široko ohrabrivani kroz investicione fondove ( u kapitalu ili špekulacijama), kojima je potreban sve viši profit zbog nezajažljivosti njihovih ulagača koji su bez kočnica i granica. A ohrabrili su ih i penzioni fondovi, koji rastu sa starenjem populacije.

 

Kako u tom periodu u Kaliforniji sve ide dobro, i kako američki tehnološki podvizi na Internetu i dalje zaprepašćuju svet, niko ne vidi kako se bitan deo talenata i kapitala okreće ka finansijskom sistemu po sebi, na štetu industrije i istraživanja.

 

Osećajući da sve ovo ima svoj vek trajanja, oni koji finansijske proizvode pripremaju za one koji pozajmljuju i za one koji daju zajam ( koji čine deo onoga što ja nazivam „iniciranim“) povećavaju deo koji uzimaju unapred od proizvedenih bogatstava.

 

Prebacivanje rizika

 

Na drugom kraju društvene lestvice, najsiromašnija i najprezaduženija američka domaćinstva, kojima su ponuđeni krediti za nekretnine (koji se nazivaju subprimes , da bi se označile pozajmice „ispod prve kategorije“) poverovali su da izlaze iz nemaštine prihvatajući novac koji bi im visina vrednosti njihovih kuća dozvolila da pozajme, dok su institucije koje su odobrile ove kredite onda te kredite pregrupisale u stvarne, da bi rizik prebacile na druge štediše. Od zime 2006. mnogi među njima nisu više mogli da plaćaju rate na ove pozajmice.

 

Sumnja u demokratiju

 

Počevši od sredine 2007. a da agencije ništa nisu otkrile, Međunarodni monetarni fond ništa nije rekao, čak i G8 ništa o tome nije govorila, - sve titrizovan aktive počele su da pobuđuju sumnju. Američke banke, a zatim i švajcarske, zatim opet američke, pa engleske, belgijske, nemačke, francuske tvrde da ništa nisu znale, ali da je u njihovim bilansima nešto sumnjivo. Mnogo...Američke federalne agencije koje se bave stanovanjem, zatim osiguravajuća društva, a zatim i sami štediše paniče. Svako želi da se reši dugova. Mnoge zemlje gledaju kako njihov kapital propada ; u svim razvijenim zemljama banke, brinući da se na njihovim računima ne nađe još nešto „toksično“, odbijaju da daju kredite mnogim zdravim preduzećima. One banke i zemlje koje dosada nisu oklevale da finansiraju američke deficite počinju da se brinu.

 

Svetska finansijska kriza, koja je postala i ekonomska, pretočiće se u veliku društvenu i političku krizu; stotine miliona ljudi biće ugroženo nezaposlenošću: sam politički režim će biti kritikovan i odbačen kao nesposoban da savlada „golem“ (biblijski pojam, preuzet u judaističkoj tradiciji ali i u modernoj science fiction literaturi, pa čak i kao lik u video igricama, u značenju poslušnog robota -prim.prev.) tržišta koja će on dodatno stvoriti. Zatim će doći nasilje, inflacija. Čitava ideologija naših individualističkih i nepoštenih društava biće dovedena u pitanje. A sa tim i demokratija.

 

Ako hoćemo da izbegnemo da istorija napravi taj strašni obrt, vreme je da shvatimo da sve to ima izvor u neravnoteži između tržišta i pravnog poretka: to gubljenje ravnoteže smanjuje potražnju, prebacuje je na dug i stvara finansijske velike rente - legalne, nelegalne, ilegalne, odnosno kriminalne. Potpuno svesni opasnosti kojima se svet kroz anarhični razvoj tržišta izlaže, „upućeni“ čine sve da svoje profite maksimalno povećaju, poput lopova koji se žure da pokupe što više zlata u trezoru neke banke, i prihvataju svaki mogući rizik u poslednjim trenucima provale, momenat pre dolaska policije.

 

Vreme je da se shvati da poreski obveznici danas plaćaju bonuse bankara koji su ih i uvukli u takvu situaciju. Vreme je i da razumemo da ova kriza može predstavljati šansu za svet, poslednji znak za uzbunu na sve opasnosti anarhične i rasipničke globalizacije.

 

Finansijska kockarnica

 

Vreme je i da odmerimo kojim ljudskim,finansijskim i tehnološkim resursima raspolažemo, da bismo sredili da ova kriza ostane samo usputna nezgoda. Onda ćemo se iz nje izvući samo ako se ekonomska i finansijska informacija jednako raspodeli da bude svima u isto vreme dostupna; ako finansijska tržišta, svetska po prirodi, postanu uravnotežena kroz jedno stanje planetarnog prava; ako prestane da radi ta finansijska kockarnica i ako posao bankara ponovo postane skroman i dosadan, što on nikada nije ni prestao da bude; ako je na svetskoj lestvici postavljena stvarna kontrola rizika i zahteva likvidnosti; ako su određeni sistemi nagrađivanja i odvajanje tržišnih i bankarskih aktivnosti obaveza za onoga koji druge izlaže riziku da i sam u tom riziku preuzme svoj deo; ako se na planetarnoj skali postave ekološki trajni javni radovi, što je dosad rađeno samo unutar nekih zemalja.

 

Avaj, bojimo se da skoro ništa od ovoga neće biti učinjeno na vreme.

 

A ipak, kao što je „kriza lala“ (pojam iz istorije ekonomije, i odnosi se na bum cena lukovica lala sredinom XVII veka u Holandiji. Tada je cena jedne lukovice bila dosegla iznos godišnje plate jednog zanatlije, prim. prev) mogla 1637. da otvori put za sto pedeset godina izvanrednog procvata „Sjedinjenih provincija“, kriza subprimes, prva istinska kriza mondijalizacije, mogla bi u znatnoj meri da ubrza prihvatanje nužnosti da se jednog dana stave na svoje mesto socijalizacija suštine monetarnih funkcija, instrumenti suvereniteta, jednak pristup znanju, stabilna svetska potražnja, minimalna svetska nadnica, stanje svetskog prava - kao uvod u svetsku vladu.

 

Bar jedan vek nas odvaja od te očiglednosti. I, bez sumnje, još veliki broj kriza i ratova...

 

(Odlomak iz knjige „Kriza, a posle“ koju je na srbskom jeziku objavila izdavačka kuća Hedone, d.o.o. Beograd 2010.)