Milton Frend, američki avijatičar koga su četnici spasili od Nemaca

 Kako se osećate nakon dolaska u Srbiju posle toliko godina?

Dolazak u Srbiju je divno iskustvo, način na koji su nas ljudi ovde primili je divan, osećam se veoma ponosnim što sam ovde i veoma sam zahvalan pokojnom đeneralu Dragoljubu Mihailoviću, četnicima i srbskom narodu preko 66 godina. Nikada ih neću zaboraviti i ovaj put u Srbiju sam posvetio Draži Mihailoviću.

Kako vam izgleda Srbija sada u odnosu na Srbiju nekada?

Prvog puta, kada sam bio, život mi je bio u opsanosti, a sada je pun uživanja, prijateljstava i dobro provedenog vremena; upoznao sam nove prijatelje među Srbima, koji imaju zlatna srca, a mene i moju suprugu ovde ovih 72 dana tretiraju kao princa i princezu, oseća se pravo srbsko gostoprimstvo, to nikada nećemo zaboraviti.

Da li očekujete da će đeneral Draža Mihailović biti rehabilitovan?

Nadam se, svi nas ohrabruju da će ga rehabilitovati, advokat koji ga brani nas ohrabruje mada se nikada ne zna, ponekad se čudne stvari dešavaju u srbskim sudovima, imao sam utisak da me je sudija saslušao i poverovao u ono što sam pričao. Ne želim da budem previše samouveren pa da se razočaram ali nadam se najboljem, nadam se da će ga rehabilitovati i da će se to desiti uskoro. Biće još jedno ročište 9. decembra i tada će jedan predstavnik SUBNOR-a dati svoj iskaz pred sudom. Nadam se celim srcem da će đeneral biti na kraju rehabilitovan, kako i zbog članova njegove porodice.

Kako ste se osećali kada ste u Srbiji posle toliko godina prvi put rekli šta se zapravo dogodilo?

Dugo nosim u sebi sve to. Pričao sam svojevremeno sa decom u Merilendu, koji su u srednjoj školi učili o Drugom svetskom ratu, o različitim frakcijama u Jugoslaviji, o tome kako je Draži pogrešno suđeno i kako je neopravdano kažnjen i o tome kako je odgvoran za spasavanje više od 500 Amerikanaca što se nije dogodilo ni u jednoj drugoj zemlji na svetu, a misija tim povodom je nazvana „spasilačka misija”. Poznato je da je ova misija najveća spasilačka misija američkih vojnika iza neprijateljske linije tokom Drugog svetskog rata, a mnogo godina unazad bila je i jedna od najvećih. Ona je bila moguća samo zahvaljujući đeneralu Mihailoviću, njegovoj požrtvovanosti, njegovoj podršci i zbog toga što je toliko nas spasao žrtvujući i izlažući opasnosti sebe i svoje vojnike.

Da li će rehabilitacija konačno uticati da se saznaju događaji iz Drugog svetskog rata u Srbiji?

Nadam se da će ovde ljudi biti srećni i da će u to ime popiti neku rakiju i radovati se kada dođe taj dan. Inače voleo bih da taj događaj u Americi ima više publiciteta nego što ga ima. Pokušao sam u medijskim agencijama koje su me intervijuisale da prosledim te informacije i vesti u Ameriku ali ne znam da li će to do njih stići. Mislim da je nešto o ovom događau i procesu rehabilitacije objavljeno u „Vašington Postu”.

Kako se dogodio Vaš prvi kontakt sa Srbijom i sa četnicima?

Oboren sam 6. juna kada je bila invazija na Normandiju. Bili smo pogođeni dok smo se vraćali sa zadataka bomardovanja rumunskih naftnih postrojenja. Kada nismo mogli da bacimo bombe na naftna postrojenja, bombardovali smo alternativne mete i imali smo samo 35 minuta da se vratimo nazad, na aerodrome sa kojih smo uzletali. Dok sam pričao drugovima u avionu kako ću se uskoro vratiti u bazu napala nas je nemačka lovačka eskadrila. Pošto ja nisam bio tako iskusan kao ostatak tima, imao sam samo 22 godine, niti sam bio potpuno vojno pripremljen, već sam prošao samo kraću obuku, a već sam bio na bojnom polju. Nakon ispuštanja bombi na mete iz naših bombardera krenuli smo prema jadranskom moru. U to vreme morali smo tako brzo da pravimo avione tako da nismo imali vremena da ih kamufliramo te su oni bili srebrnasto sivi. Sam pilot nam je rekao da je pre samo godinu dana bio običan službenik, a sada ih već vodi u bitku. On je munjevito prošao kroz pilotsku obuku, pitao nas je da li se osećamo sigurno, kada smo pogođeni…

Ja sam skočio iz pogođenog aviona, i to iznad Požarevca, pao sam na drvo iznad neke njive. Kad su mi prišli ljudi koji su na njoj radili vikao sam da sam Amerikanac. Među njima je bio jedan mlad dečko od oko 17 godina i on se nasmešio kada je to čuo, rekli su nešto o četnicima i da će me odvesti u grad, tada sam znao da sam bio u sigurnim rukama. Tako je izgledao moj prvi kontakt sa Srbijom.

Šta se desilo posle toga?

Posle toga sam bio odveden u njihov skromni dom gde sam probao rakiju, a potom su mi dali i hleba. Nakon 20 minuta, je došao jedan četnik i rekao da su Nemci videli moj padobran, samo nas 5-oro je spaseno u tom kraju, jer je avion leteo dok smo izletali sa padobranima, pa su ostali sleteli dalje. Dvojca od nas je bilo ranjeno. Posle dva dana hodanja kroz planine četnici su nas odveli u svoj garnizon gde su nas hranili i čuvali dok nije bilo vreme da krenemo za Pranjane. Oko 50 dana smo bili tu, mogli smo da se krećemo okolo, rekli su nam da se Nemci ne usuđuju da zalaze ovde bez svog teškog naoružanja i opreme, potom su nas odveli u Pranjane, odakle je trebalo da nas prebace na savezničku teritoriju.

Kakav je bio vaš prvi kontakt sa đeneralom Mihailovićem?

Kada smo stigli u Pranjane, naši nisu odmah došli da nas spasu pa smo se malo brinuli, ja sam bio tamo već 62 dana, a dvojica Kanađana sa kojima sam bio tu su bili i duže. Bili smo zabrinuti da li će neko doći da nas spase, pa smo odlučili da pokušamo da pešačimo do jadranske obale, ukoliko ne dođu naši po nas i da nekako onda kontaktiramo američku bazu u Italiji, da nas prebace na savezničko tlo. Četvrtog jutra našeg pešačenja stigli smo do nekog imanja. Nismo bili uplašeni kao prethodni put. Iako smo samo hteli da odemo do obale, četnici su insistirali da nas otprate. Odveli su nas do Mihailovićevog štaba. Ispričali šta želimo da uradimo, nisu pokazali nikakvu reakciju na tu našu zamisao. Potom su pozvali đenerala Mihailovića i upoznali nas sa njim, njemu smo takođe ispričali naš plan. On je bio veoma ljubazan, pažljivo nas je slušao, bio je smiren, trudio se da nam bude ugodno, rekao nam je da nas je razumeo, da će kontaktirati američki komitet koji će kontaktirati bazu u Italiji i organizovati spasavanje, a da se mi vratimo u Pranjane i tamo sačekamo da nam njegovi ljudi jave da li će nas spasiti ili će nam on pružiti pratnju do obale. Kontaktirali su bazu, ipak su organizovali spasavanje i došli po nas avionom.

Drugi put sam ga sreo 19. avgusta 1944. godine. Umesto da nam odrede mesto odakle će nas odvesti, poslali su celi spasilački tim, tim koji je tajno obavljao zadatke, imali su tajne šifre ono što američka baza u Italiji nije imala, kako ih Nemci ne bi otkrili. Za sve to trebalo je još 10-ak dana, poslali su dvomotorni transportni avion bez naoružanja, sleteli su pod okriljem noći i pokupili prvo ranjenike pa onda i nas ostale. Ja sam spasen 19. avgusta 1944. godine. Mihailović je imao mapu i pomogao nam da odredimo koordinate letenja tokom akcije spasavanja. Izvesni Lalić je bio kapetan koji je kasnije došao u spasilački tim i spasao preko 300 ljudi, bio je Srbin iz Amerike. Kada je pošao u poslednju spasilačku misiju, došao je kod Draže i rekao mu da je vreme da krene sa nama u Italiju gde će biti na sigurnom, đeneral Draža mu je odgovorio, i to je citirano puno puta : „Moje mesto je sa mojim narodom, ne mogu da napustim svoj narod, ne želim da odem i napustim ih, ostaću i suočiti se sa posledicama.“ Lalić je to preveo i ja sam to kasnije čuo.

Kada ste sreli Mihailovića drugi put, šta vam je rekao?

Kada sam ga drugi put sreo, davao nam je koordinate za let, pričali smo dugo, i govorio je o tome kako srbski narod košta puno svaki put kada on zada udarac Nemcima, rezultat ubijanja jednog Nemca je bila masovna odmazda nad četnicima i običnim ljudima, a bilo je sve gore i gore. Četnici koji nisu želeli da predaju oborene Amerikance bili bi streljani, bilo je slučajeva kada su Nemci spaljivali čitava sela i ubijali celu mušku populaciju u njima.

Kada smo bili u Pranjanima, pokazali su nam jedan zid sa tragovima od metaka gde su Nemci streljali meštane. Želeo je da njegova zemlja bude slobodna demokratska država kao što su to Sjedinjene Američke Države. Voleo je srbski narod iznad svega i zato je učinio toliko i trebalo bi da bude nagrađen za to!

Šta je dovelo do toga da saveznici okrenu leđa Srbima i đeneralu Draži?

Mihailović je sve uradio za svoj narod, u žaru borbe istrošio je sve, prvo municiju, a onda je počeo da ostaje i bez ljudi. Tito u prve dve - tri godine nije učinio ništa. Za to vreme su ga spremali u Sovjetskom Savezu, tek posle dve - tri godine je skupio vojsku, organizovao se i tada su počeli saveznici da mu dostavljaju zalihe i municiju od kojih je većina trebalo da ide đeneralu Mihailoviću.

Kako je Titova snaga rasla Mihailovićeva je opadala, tada su Velika Britanija ubedivši Ameriku i Sovjetski Savez otpočele da pružaju podršku Titu i partizanima. Čerčilov sin, koji jednom prilikom bio u Jugoslaviji sa vojnom misijom, bio je kod Tita i radio na ubeđivanju svojim pisanjem da Amerika počne da pruža podršku partizanima i Titu. Takođe bilo je kod Mihailovića i špijuna koji su dostavljali lažne informacije Velikoj Britaniji o stanju na frontu, jedan od njih je bio Britanac Džejms Kluvman (koji je bio špijun u Kairu, falsifikovao je izveštaje Dražinih oficira i sve zasluge za četničke podvige pripisivao je partizanima) To je bilo veoma loše i za Veliku Britaniju i za Ameriku.

Ako bi došlo do te rehabilitacije, da li bi to delimično poboljšalo odnose između Srba i Amerikanaca?

Mislim da bi se odnosi među našim narodima popravili u tom smisli kada bi se rehabilitacija desila; zato govorim ljudima sa američkih medija da bi bilo veoma dobro kada bi to doprlo do javnosti, a nadam se da će se uz pomoć medijskih agencija koje su povezane sa onima u SAD to i desiti. „Njujork Tajms” je pisao članak o mojoj poseti Srbiji, i neke druge agencije su pisale neke članke o kojima sam samo čuo ali ih nisam čitao…

Postavili smo pitanje o odnosu između naših država zbog nedavnog bombardovanja koje se desilo pre 11 godina. Šta mislite o tome?

Mislim da je to užasno i da je to strašna greška i tokom tog rata bio sam jako uznemiren zbog svega što se dešavalo. Zaista ne znam zašto je Klinton to uradio. I neki ljudi u Srbiji se nikada neće oporaviti od toga. Kada se dobre stvari dešavaju one unaprede odnose između dve zemlje. NATO bombardovanje je bio proizvod politike, ali narod je za to krivio predsednika Klintona.

Da li će rehabilitacija posredno imati uticaja i određenu političku težinu u odnosu na druge pojedince koji su bez suda i pravde likvidirani od strane komunista posle rata?

Njihova rehabilitacija bi bila dobra i značajna, ali ima li nekoga ko će se potruditi i pokrenuti pitanje njihove rehabilitacije pred sudom?!

Sa tim rehabilitacijama je započeto pre tri, četiri godine ali napreduju veoma sporo jer nema dovoljno volje za to, takođe zakon o rehabilitaciji je veoma loš i veoma je teško rehabilitovati nekoga. Da li mislite da bi posle rehabilitacije Mihailovića mogli i drugi ljudi, poput đenerala Milana Nedića, da budu faktički rehabilitovani?

Mislim da bi pomoglo, najpre kada bi bio rehabilitovan đeneral Mihailović i da bi onda bilo mnogo lakše da se rehabilituju i drugi.

Razgovor vodili:Tamara Bjelanović i Stefan Stojkov