Napoleon čeka kapitulaciju Rusije

Ne dočekavši odgovor od Aleksanda sa predlogom o miru, Napoleon je napravio drugi, još originalniji pokušaj da započne pregovore sa ruskom vladom. Bilo mu je stavljeno do znanja da penzionisani kapetan garde Jakovljev (otac proslavljenog ruskog disidenta i pisca Aleksandra Hercena) želi da dobije propusnicu iz Moskve sa porodicom, slugama i seljacima. 9. Oktobra 1812. Godine Napoleon je primio Jakovljeva u Prestonoj dvorani i stupio je sa njim, kao i sa Tutolminom, u razgovor. Svoj govor Napoleon je ovog puta počeo izrazom negodovanja povodom moskovskog požara i besciljnog pustošenja svoje zemlje od strane Rusa, što mu ipak nije smetalo da napreduje. Konačno, rekao je on, treba označiti kraj krvoproliću; vreme nam je da se pomirimo... Nemam šta da radim u Rusiji. Od nje ne tražim ništa više nego da poštuje uslove tilzitskog dogovora; želim da se vratim, zato što se svi moji poslovi tiču Engleske... Ako car Aleksandar želi mir, onda treba samo da me obavesti o tome; poslaću mu jednog od mojih ađutanata, Narbona ili Loristona, mir će odmah biti sklopljen. Ali ako on želi da nastavi rat, i ja ću ga nastaviti. Moji vojnici samo to i traže da krenu na Peterburgu. Pa, šta da se radi, ići ćemo i Peterburg će doživeti sudbinu Moskve.
 

Napoleon je pristao da da Jakovljevu propusnicu iz Moskve, ali pod uslovom da on, otprativši svoje ljude kući, krene u Peterburg i nađe tamo priliku da se predstavi caru Aleksandru; neka on kao svedok očevidac da izveštaj caru o događajima koji su su desili u Moskvi. Ma koliko Javoljev ukazivao na nemogućnost izvršenja ovakvog zadatka, zato što on po svom društvenom položaju nema pravo na ličnu audijenciju kod vladara, Napoleon je insistirao na tome da će napisati pismo caru Aleksandru, a Jakovljev će dostaviti to pismo na adresu.
 

Vladaru, brate moj! – tako započinje svoje piso Napoleon caru Aleksandru. – Saznavši da se brat ministra vašeg veličanstva na Kaleskom dvoru nalazi ovde, pozvao sam ga sebi i razgovarao sa njim. Poručio sam mu da se uputi vašem veličanstvu i da vam izrazi moja osećanja. Napoleon govori dalje o spaljivanju predivne, veličanstvene Moskve, izražava uverenje da se ovaj žalostan događaj desio ne prema naredbi cara Aleksandra, pošto takvo divljanje nedostojno i velikog monarha, i velikog naroda, ne bi se, naravno, slagalo sa pravilima cara Aleksnadra, sa njegovim srcem, svetlim mislima. Vodim rat, pisao je Napoleon, protiv vašeg veličanstva bez svake uvrede. Obična beleška od vas, pre ili posle poslednje bitke, zaustavila bi moje napredovanje i kako bih ugodio vama žrvovao bih priliku da uđem u Moskvu. Ako vi, vaše veličanstvo, bar delimično čuvate prethodna osećanja prema meni, blagonaklono pročitajte ovo pismo. Poslavši Jakovljeva, Napoleon je počeo da čeka. Poslova je u Moskvi bilo dovoljno.
 

U Kremlju je krajem septembra bila održana svečana parada pukova svih trupa koje su išle sa Napoleonom. Tog dana, po sećanjama nižeg oficira Burgonja, usledilo je mnogo unapređenja i bilo je izdato mnogo ordenja. Iskoristio sam slučaj, seća je Burgonj, kako bih detaljno pregledao znamenitosti Kremlja. Dok je nekoliko pukova bilo zauzeto smotrom, poseto sam sabor Sv. Arhanđela Mihaila, grobnicu ruskih careva. U istu tu crkvu prvih dana po dolasku u Moskvu, ušli su vojnici garde Prvog jegerskog puka, postavljeni u Kremlju, misleći da će tamo naći riznice, ali kada su obišli veliku grobnicu, nikake riznice nisu našli, već su videli samo kamene grobove, prekrivene baršunastim pokrovima sa natpisima na srebrnim pločicama. Tamo su našli i nekoliko stanovnika grada koji su se sklonili pod pokroviteljstvo mrtvaca. Ljudi su se skrivali u grobnici Kremlja, nadajući se da će ovde naći bezbednost. Među njima je bila mlada lepa devojka, koja je pripadala jednoj od najuglednijih moskovskih porodica, čini se Dolgorukovih. Ona se nesmotreno priključila jednom od visokih oficira armije, pukovniku Golicinu, i kada je on rešio da ne napusti Moskvu, već da s sakrije u Kremlju da ukoliko se ukaže prilika ubije ovde Napoleona, smela devojka je postupila još nerazumnije  i krenula sa njim u to skrovište. Kao i mnogi drugi, umrla je od gladi, hladnoće i nemaštine.
 

Nažalost, Napoleon nikada nije saznao za ovu romantičnu priču. On je čekao saopštenje o kapitulaciji Aleksandra, čak nije ni zamišljao koliko je smešno ono delovalo u Peterburgu. U razgovoru sa svojom bliskim savetnicima, imperator je sve vreme ponavljao da je njegov položaj u Moskvi sa svih tačaka gledišta veoma uznemiravajući, čak preteći po Rusiju. I Petergurg treba to da shvati. Ako se uzme u obzir do čega može da dovede i namanji neuspeh Kutuzova, onda će put ka prestonici ruske imperije biti otvoren – i tada ništa više neće moći da sačuva Rusiju od pada. To je bila istina. Pri takvom rasporedu snaga svaki predlog za mir je trebalo da bude spasenje. Jedino što nije shvtao Napoleon bilo je kako to da je Aleksandar krenuo na sve ili ništa. Upravo zato kada su prošle dve nedelje Napoleon nije dobio na svoje pismo nikakav odgovor iz Peterburga. Tamo su živeli u veri i emocijama. Napoleon je razmišljao racionalno. Stih velikog ruskog pesnika Fjodora Tjutčeva „umom se Rusija ne može shvatiti“ još nije bio napisan. I niko od Napoleonovih savetnika nije mogao to da mu objasni.
 

Do bekstva francuske armije iz Moskve ostalo je nešto manje od dve nedelje.