Danas agresosri iz 1999. traže da se Srbija trajno odrekne od Rezolucije 1244 i da prihvati nekakav „sveobuhvatni pravno obavezujući sporazum o normalizaciji“

13.06.2022. god.

Reč Živadina Jovanovića povodom 23 godine Kumanovskog sporazuma i Reuolucije 1244

Navršile su se 23 godine od okončanja oružane agresije NATO protiv Srbije (SRJ) koja je ušla u istoriju kao prvi rat na evropskom tlu od kraja Drugog svetskog rata.

Trajala je 78 dana, a izvedena je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, sa kršenjem Povelje UN, Završnog dokumenta OEBS iz Helsinikija i osnovnih principa međunarodnog prava.

Po ocenama zvaničnih predstavnika SAD i NATO, rat protiv Srbije (SRJ) predstavljao je presedan rata bez odobrenja Saveta bezbednosti UN i izvan Osnivačkog ugovora NATO „na koji se svako može pozivati u svako doba, ili će se pozivati“ (Izveštaj V. Vimera, kancelaru G. Šrederu, 2. maj 2000.).

Agresija je izvršena sa javnim obrazloženjem da bi se „sprečila humanitarna katastrofa“. Međutim, prema izveštaju Vimera, predstavnici SAD su na konferenciji NATO u Bratislavi krajem aprila 2000. saopštili, da je „rat protiv SRJ vođen da bi se ispravila jedna pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata, zbog čega se tamo iz strateških razloga moraju naknadno stacionirati američke snage“.

Mnogi evropski i svetski autoriteti iz oblasti diplomatije i međunarodnih odnosa obelodanili su obilje argumenata koji potvrđuju ocenu da je agresija NATO 1999. izvršena pod lažnim izgovorima, koršćenjem „alibi diplomatije“ i, što je posebno značajno - pre nego što su bila iscrpljena sredstva za mirno rešenje.

Među njima su i francuski general Pjer Mari Galoa, nemački general Hjnc Lokvaj, potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS Vili Vimer, šef misije EU na Kosovu i Metohiji nemački diplomata Ditmar Hartvig i mnogi drugi.

Mnogi evropski i svetski mediji, uključujući nemačke, francuske, češke, francuske i druge, izneli su činjenice o manipulacijama i lažima kojima su se služili zappadni političari da bi ombanjivali javnost i obezbedili podršku za ekspanzionističke ciljeve agresije.

Sve to potvrđuje zaključak da je agresija NATO pre 23 godine imala geostrateške ciljeve vezane za ekspanziju NATO na Istok. Agresija NATO predstavljala je tačku preokreta ka globalizaciji intervencionizma, zaobilaženju Ujedinjenih nacija, odnosno, ka rušenju sistema bezbednosti uspostavljenog na rezultatima Drugog svetskog rata. NATO je od odbrambenog pretvoren u ofanzivni savez. Od tada, vodeće sile Zapada nastoje da univerzalne principe međunarodnog prava zamene «pravilima» po meri svojih geopolitičkih interesa.

U vreme agresije NATO je imao 19 članica. Danas ih ima 30, uskoro će, prijemom Švedske i Finske, imati 32.

Posle uspostavljanja vojne baze „Bondstil“, kod Uroševca, SAD i NATO baze su se množile prema Istoku kao pečurke posle kiše. U Evropi je danas daleko više stranih vojnih baza i oružanog arsenala, uključujući i nuklearno, nego što ih je bilo na vrhuncu hladnog rata.

Civilna infrastruktura u zemljama EU godinama se prilagođava vojnim potrebama, a plima militarizacije ne zaobilazi ni ekonomiju, obrazovanje, nauku, medije. Vojni izdaci dostižu neslućene razmere. Nemačka je, na primer, povećala vojni budžet za novih 100 milijardi evra a trend povećanja vojnih budžeta slede i druge članice NATO i EU. SAD su napustile niz međunarodnih sporazuma o kontroli i ograničavanju nuklearnog naoružanja.

Agresija je okončana mirovnim paketom koji čine tri, međusobno usklađena i povezana dokumenta: 1. Sporazum Milošević-Ahtisari-Černomirdin od 3. Juna 1999; 2. Vojno-tehnički sporazum, poznat i kao Kumanovski sporazum, od 9. juna 1999; i 3. Rezolucija SB UN 1244 od 10. juna 1999.

Ovi dogovori nastali su nakon dvomesečnih pregovora u kojima su, uz posredništvo Rusije, učestvovali lideri SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije, Finske, kao i predstavnici OUN i EU. Pregovori su se odvijali dok je agresija bila u toku.

Agresori se nisu obazirali ni na čije zahteve za prekid, ili pauzu u razaranjima, bar u vreme praznika i dok teku pregovori. Naprotiv, uoči i odmah nakon svakog kruga pregovora, NATO je pojačavao bombardovanje i razaranje civilnih ciljeva, mostova, škola, naselja, fabrika, bolnica obdaništa.

Agresija NATO, nije bila nikakvi „mali kosovski rat“, niti „vazdušna kampanja“, niti „humanitarna intervencija“, već oružana agresija koja, u međunarodno-pravnom smislu, predstavlja najviši zločin protiv mira i čovečnosti.

Usvojena dokumenta o miru, pa i rezolucija SB UN 1244, daleko su od zadovoljavanja svih državnih i nacionalnih interesa. Ipak, tim dokumentima najviši organ svetske organizacije je potvrdio poštovanje najvažnijeg interesa – suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije kao pravne naslednice. Pokrajina Kosovo i Metohija je stavljena pod mandat Ujedinjenih nacija pod kojim ostaje do postizanja mirnog političkog rešenja za status u okvirima i u skladu sa rezolucijom SB UN 1244.

Utvrđeno je i pravo na slobodan i bezbedan povratak svih raseljenih i proteranih, uključujući i 250.000 Srba i drugih nealbanaca, u njihove domove i na njihova imanja.

Vreme, pa i najnovija eskalacija globalne napetosti, potvrdili su značaj ovih pravnih dokumenata. I pojačavanje pritisaka vodećih članica NATO i EU da se Srbija odrekne rezolucije SB UN 1244, da prizna ilegalnu, nasilnu tvorevinu kao pravnu, potvrđuju vrednost i značaj ovog pravnog dokumenta. Zato Srbija treba još određenije i jasnije da se poziva na ovu rezoluciju SB i da traži izvršavanje neizvršenih obaveza i poštovanje svih njenih prava prema tim odlukama. Transakciona razmišljanja koliko god bila izazovna i u trendu na Zapadu, nisu put za trajnu zaštitu najvažnijih državnih i nacionalnih interesa Srbije.

Mirovni pregovori niti su bili jednostavni, niti su se vodili na činovničkim već na najvišim nivoima. Iako posredni, u njima su učestvovali lideri vodećih članica NATO i Evropske Unije kao i predstavnici Ujedinjenih nacija. Suština dogovorenih i usvojenih dokumenata odlikuje se najvišom pravnom snagom u hijerarhiji međunarodno-pravnih akata, njihovom obaveznošću za sve članice Ujedinjenih nacija.

Sa stanovišta sadašnjih i dugoročnih interesa Srbije, najvažnije je je to što se ovim dokumentima potvrđuje suverenitet i integritet Srbije, kao pravne naslednice SRJ i što se rešenje za status Kosova i Metohije definiše iosključivo kao široka autonomija u sastavu Srbije. Ovo se potvrđuje odredbama sva tri dokumenta kao i dokumentima KG, G-8. Mirovna dokumenta utvrđuju naknadno raspoređivanje kontigenata vojske i policije Srbije, na raznim lokacijama i sa različitim ulogama, uključujući i njihovo raspoređivanje na važnijim graničnim prelazima prema Albaniji i Makedoniji. Dokumentima se, takođe, garantuje slobodno okruženje za celo stanovništvo Kosova i Metohije, kao i slobodan, bezbedan i dostojanstven povratak svih raseljenih lica i izbeglica.

Ove i druge odredbe pravno obavezujućih dokumenata kojima se štite prva i interesi Srbije i srbskog naroda, ni 23 godine posle usvajanja nisu izvršene što predstavlja eklatantan dokaz duplih standarda i diskriminacije.

Dokumenta utvrđuju da će u Pokrajini jedine oružane snage u Pokrajini biti KFOR i UNMIK, u skladu sa mandatom Saveta bezbednosti. One članice NATO i EU koje danas učestvuju u stvaranju, obuci, finansiranju i naoružavanju ilegalnih formacija u Pokrajini, krše odredbe rezolucije SB UN 1244 i Kumanovskog sporazuma i rade protiv interesa Srbije. To su iste one zemlje koje su pre agresije finansirale, naoružavale i obučavale pripadnike terorističke OVK direktno kršeći rezolucije SB UN 1160, 1199, 1203 i druge.

Što se budućeg statusa Pokrajine tiče, u dokumentima mirovnog paketa, kao i dokumentima koji su prethodili (stavovi KG, G-8) predviđaju isključivo široku autonomiju, uz poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno, Srbije kao pravne naslednice.

Za odnos vodećih članica NATO i EU prema rezoluciji SB UN 1244, karakterističan je njihov selektivan prilaz. Kada su SRJ, odnosno, Srbija, izvršile sve svoje obaveze, kada su te zemlje ostvarile svoje interese, one, ne samo da su prestale da traže celovito i dosledno izvršenje obaveza drugih činilaca, već su se direktno okrenule protiv daljeg sprovođenja, pa čak i protiv samog pozivanja na odluke SB UN.

Išle su toliko daleko da i na Srbiju vrše pritisak da se ne poziva na rezoluciju SB UN 1244. Danas te članice NATO i EU traže da se Srbija trajno odrekne od Rezolucije 1244 i da prihvati nekakav «sveobuhvatni pravno obavezujući sporazum o normalizaciji». Kao da tzv. «model dve Nemačke» ima veću pravnu snagu i da za Srbiju i njenu budućnost može biti bolji i sigurniji oslonac od odluke SB UN! Dosadašnje ukupno iskustvo svedoči da su vodeće članice EU i NATO uvek zastupale i promovisale nelegitimne interese protivnika Srbije na štetu legitimnih interesa Srbije i da su izgubile kredibilitet i kao posrednici, i kao garanti dogovora.

Rezolucija SB UN 1244 čiji su integralni delovi dogovor Milošević-Ahtisari-Černomirdin i Vojno-tehnički Sporazum, predstavlja za Srbiju međunarodno-pravni dokument trajne vrednosti i najpouzdaniji oslonac za odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta. To su vrednosti iznad ekonomskih, investicionih, trgovinskih i sličnih interesa.

U njih su ugrađene hiljade ljudskih života, branilaca domovine, heroja i civila. Zato, nemamo prava da se udaljavamo od navedenih mirovnih dokumenata, da ih zamenjujemo surogatima i nepouzdanim garantima.

Nemamo prava da na bilo koji način, direktno ili indirektno, umanjujemo odgovornost agresora a pogotovu da ih, amnestiramo od odgovornosti za stradanje i patnje ljudi, za korišćenjee oružja za masovno uništavanje kakvo su projektili sa osiromašenim uranijuimom, kao i za ogromna materijalna razaranja.

Smatramo da treba imati meru i čuvati dostojanstvo u tekućoj napadnoj propagandi dobročinstava i neodmerenog zahvaljivanja na donacijama vodećih članica EU i NATO. Ne smemo ni nesvesno da gubimo iz vida da su upravo te zemlje, najpre, višegodišnjim neosnovanim i nehumanim sankcijama, potom i razaranjima tokom oružane agresije, izazvale ogromne ljudske žrtve, patnje naroda i ekonomsku štetu koju nisu nadoknadile.

Osnovno pravno i civilizaijsko načelo glasi - da onaj ko protivpravnim postupcima drugome izazove štetu, ima obavezu da istu nadoknadi. Čak su i predstavnici NATO priznali da su agresijom 1999. prekršili međunarodno pravo. Paradoksalno je, da su građani članica EU, Italije, na primer, koji su u sastavu KFOR boravili u Pokrajini Kosovo i Metohija, ostvarili pravo na naknadu za zdravstvene posledice izazvane osiromašenim uranijumom korišćenim tokom agresije NATO, a da je u Srbiji, posle svih inicijativa javnosti i Narodne skupštine, posle svih javnih obećanja državnih i vladinih organa da će se utvrditi puna istina, ponovo zavladala «uranijumska tišina». Kome to koristi, ako je jasno da nanosi veliku štetu poverenju javnosti u državne institucije?

Ambasador jedne ugledne članice EU i NATO ovih dana, preko stranica uglednog dnevnog lista podseća javnost u Srbiji da «nas povezuje zajednička evropska prošlost» i poziva Srbiju na zajedničku odbranu evropskih vrednosti uvođnjenjem sankcija Rusiji. Ujedno upozorava da investitori iz njegove zemlje «pomno prate stav Srbije i njenu, gle sad - političku i ekonomsku orijentaciju»!

Za ponekog blaga, ali za većinu građana Srbije posve jasna pretnja sa primesom ucene – ili uvedite sankcije, ili možete ostati bez investitora iz njegove zemlje!

Kakva pohvala slobode tržišta i profita! Kakvo poznavanje «šta pali» u javnosti sankcijama i agresijom iscrpljene zemlje čemu je, ruku na srce, i njegova zemlja dala povelik idoprinos!

Da li i to spada u «zajedničke vrednosti» koje treba da bramnimo, kako slikovito reče, «rame uz rame»!?

Što se tiče «zajedničke evropske prošlosti» njegova ekselencija i nije bliže elaborirao koji opseg i koje delove «zajedničke evropske prošlosti» ima u vidu, jer ta prošlost, kako je dobro poznato, nije bila uvek jednoznačna i sa istovetnim ulogama.

A što se tiče grubih pritisaka na Srbiju da primeni jednostrane sankcije EU prema Rusiji, stav Srbije o neprihvatanju, po mom mišaljenju, predstavlja liniju samopoštovanja, nezavisnosti i identiteta srbskog naroda.

Izvor: Fakti

Izvor
Tanjug
foto: © Novosti / Z. Knežević/ vostok.rs

Povezane teme
Srbija
NATO
EU

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Nema govora o mobilizaciji – Kremlj

Stotine Rusa svakodnevno potpisuju vojne ugovore, čime je novi poziv za mobilizaciju nepotreban, izjavio je portparol Dmitrij Peskov.

„RT.Dok: Vreme naših heroja” počelo na Mećavniku uz pozdrave Ljubimove, Kosačova, Zaharove, Kusturice…

U srbskom Drvengradu – “selu Emira Kusturice” – otvoren je 22. novembra uveče međunarodni festival dokumentarnog filma “RT.Dok: Vreme naših heroja”.

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za