Požar u Moskvi nije urazumio Napoleona

Požar u Moskvi nije urazumio Napoleona, nije ga naterao da se zamisli i pravom stanju stvari – da li su njegovi protivnici zaista želeli da mole za mir. Napoleon je bio uveren da su poljuljanost Aleksandrovog položaja, pritisak carice majke na njega, koja je zaista želela mir sa Napoleonom, dovoljni razlog da se kapitulira. Uzalud je njegov savetnik markiz de Kolenkur uveravao Bonapartu da vlada koaj je bila spremna da spali svoju drevnu prestonicu sa svim podanicima nije sklona sklapanju mira. Napoleon je odmahivao rukom. On je verovao u svoju zvezdu, verovao je u to da že se Rusija, umorena ratom, uhvatiti za mogućnost da okonča borbu. Mislio je da je sva teškoća samo u tome da se nađe način da se započnu pregovoru uz poštovanje svih pravila pristojnosti. Upravo sa tom nadom u mir on je zatražio da se sazna ko je od moskovljana sa titulom bliskih ruskom dvoru ostao u Moskvi. Posle kraćeg traganja, Francuzi su saznali da u Moskvi boravi načelnik moskovskog Vaspitačkog Doma, general-major Tutolmin. Napoleon je po prelasku iz Petrovskog dvorca u Kremlj, naredio preko general-intendanta grofa Dime da se on pozove kod njega. Tutolmina su primili blagonaklono. Napoleon je u razgovoru sa njim govorio o žestokom, varvarskom načinu vođenja rata od strane Rusa, negodovoa je zbog dejstava Rostopčina, govorio o besmislenosti spaljivanja Moskve i na kraju pitao: „ne mali on da ga zamoli za nešto?“. Tutolmin je izrazio želju da pošalje izveštaj o stanju poverene mu institucije njegovoj pokroviteljki carici. Napoleon je požurio da iskoristi ovaj slučaj da ostvari svoju zamisao. „Možete poslati izveštaj, rekao je on Tutolminu, i ja vam molim da pri tome napišete caru Aleksandru, koga poštujem kao i ranije, da želim mir. Pošaljite sa izveštajem svog činovnika, preko koga možete da dobijete odgovor. Narediću da ga provedu kroz naše straže“. To je bilo 6. septembra. Napoleon je računao da će izveštaj Tutolmina i odgovor cara Aleksandra na njega dati povod da sa njim uspostavi neposredan odnos. Takav je bio prvi Napoleonov korak ka stupanju u mirovne pregovore.
 

Ipak, saopštenje Tutolmina u Peterburg izazvalo je sasvim drugu reakciju. Partija „jastrebova“, gde su bili uglavnom generali, videli su u traženju mira samo jedno – slabljenje Napoleonovih pozicija. Ministar policije Balašov je referisao Aleksandru da je Fortuna izgleda okrenula Napoleonu leđa. Uzalud je carica majka frktala na svog sina. Aleksandar je ponovo morao da posluša one koji su mu svojevremeno namentuli Kutuzova. Omraženi Rostopčin je i ovde bio u pravu.
 

U međuvremenu u Moskvi, očekujući depešu sa molbom za mir, imperator Napoleon se bavio svojom uobičajenom delatnošću: reorganizovao je korpuse, organizovao bolnice i snabdevanje, između ostalog snabdevanje za zimu. Noć je bila za njega drugi dan. Sve njegove misli bile su posvećene Parizu i Francuskoj. Štafete su kretale tamo pune raznih dekreta i naredbi, datiranih u Moskvi. Rat u Španiji ponovo je počeo da okupira njegovu pažnju. Takođe Bonaparta je naredio da se priredi parada u Kremlju. Bila je napravljena pekara; energično se radilo na otvaranju mnogobrojnih kuhinja. Intenzivno su se vodili odbrambeni radovi. Plašeći se gladi, Napoleon je naredio da se izvrši pažljivo sakupljanje povrća, između ostalog kupusa, u ogromnim baštama oko grada. Na dve tri milje od grada skupili su takođe krompir i seno, složeno u mnogobrojne stogove; transport je bio neprekidno zauzet prevozom ovih namirnica. Radi snabdevanja carskog dvora popravljen je i ponovo pušte u rad mlin. On je davao armiji brašno, koje je već počelo da bude retkost.
 

To šta se u stvari dešava sa armijom, Napoleon nije pretpostavljao. Krađa je postala norma. Sami Francuzi su objasnili to time da ako su Rusi sami uništili svoju imovinu, onda zašto treba da je čuvaju Francuzi. Disciplina u armiji je slabila. Svaka četa brižljivo je tražila da se zaustavi u njemu ne dvorac plemstva, već upravo kafeteriju. Zašto? U moskovskim kafeterijama obavezno su se nalazili stolovi za bilijar sa odličnom zelenom čojom, od koje su vojnički krojači pravili vojnicima ogrtače i šinjele umesto pocepanih u pohodu. Govedina se retko nalazila. Ali ako je neki vojnik u četi nabasavao na lutajuću kravu, to se smatralo nebeskom milošću. Uopšte, klanje rogate stoke, po naredbi načelnika Napoleonovog štaba maršala Bertjea, zabranjivalo se pod pretnjom ozbiljne kazne. Trebalo je da se sve životinje odvode intendantima. Ali vojnici nisu poštovali te naredbe. I ako su nalazili krave odbegle iz obora, sakrivali su ih, a noću klali. Svaki se nadao da uz pomoć sreće i svog Napoleona uspešno prezimi u Moskvi. Posle imeratura svaki francuski vojnik je verovao da će predlog za mir stići iz Sankt-Peterburga svaki čas. Ali on nikako nije stizao. Plan uspostavljanja odnosa sa Aleksandrom Prvim preko generala Tutolmina nije uspeo. Napoleon se sam plašio da sebi prizna prave razloge za to. Do begstva velike Armije iz Moskve ostalo je manje od mesec dana.