Potomcima za nauk...

Velike pobede ruskog oružja, kao briljantni uzleti narodnog duha, osvetljavaju neobuhvatni letopis države Ruske. Jedna od takvih pobeda je Sinopska bitka 18. novambra /1. decembra 1853. godine. Taj rat, koji je u suštini bio prvi svetski, buknuo jer odjednom sa svih granica Ruske Imperije – Kronštadt, Sveaborg, Solovki, Petropavlovsk Kamčatski, Kavkaz, i, najzad, središte događaja – 349-dnevna vatrena situacija u Sevastopolju, kada je ruska krv, spirana morskim talasima, ponovo postala so zemlje.

Turski sultan je 4. oktobra 1853. godine objavio rat Rusiji. 20. oktobra Nikolaj Ije potpisao manifest o objavljivanju rata Turskoj i počeo je Istočni (Krimski) rat 1853 – 1856.godine. 27. oktobra 1853. godine ujedinjene anglo-francuske eskadre, koje su bile dislocirane u Mramornom moru, stigle su u Konstantinopolj, obezbeđujući pozadinu Turaka. Nisu to bile tek mere zastrašivanja sa ciljem da se prinudi ruska vlada na ustupke. Kako će vreme pokazati, Engleska i Frncuska su imali čvrste namere da ratuju protiv Rusije. Još 30. jula 1853. godine, nekoliko meseci pre dolaska anglo-francuskih brodova u Bezikski zaliv na ulazu u Dardanele, u Engleskoj su, u Spithedskoj luci, održani antiruski manevri, na kojima je uslovna „ruska“ flota bila „razbijena“ od strane engleske eskadre, i to u prisustvu kraljice i svih stranih ambasadora, pored ostalih i ruskog.
 

Ruska flota je do početka rata imala izvesnu prednost u odnosu na tursku, ali je na turskim brodovima bilo na pretek engleskih oficira-instruktora. Slavna Sinopska bitka predstavljala je prvu veliku pobedonosnu pomorsku bitku u tom ratu i poslednju u istoriji jedriličarske flote. Početkom novembra 1853. godine turska eskadra pod komandom admirala Osman-paše isplovila je iz Istambula i stacionirala se u luci Sinope, pripremajući desant u rejonu Suhum-Kale (Suhumi) i Poti.
 

Eskadra vice-admirala Nahimova, u sastavu linijskih brodova „Imperatorica Marija“, „Česma“ i „Rostislav“ 11. novembra doplovila je do Sinopskog zaliva, otkrila tursku eskadru koju je činilo sedam velikih fregata, tri korvete i dva parobroda, raspoređenu u obliku polumeseca, koju je pokrivalo šest obalskih baterija. U jednoj od svojih prvih naredbi Nahimov je naglasio: „U slučaju susreta sa neprijateljem, u snazi jačim od nas, napašću ga jer sam apsolutno siguran da će svako od nas obaviti svoj posao“.
 

Nahimov je odlučio da blokira Turke i razbije ih upravo tu, jer je neprijateljska eskadra na otvorenom moru mogla biti ojačana brodovima anglo-francuske flote, koji su se približavali, a uz to još, novembarsko more bilo je uzburkano, snažni vetrovi cepali su jedra, a ruska eskadra upravo kao da se zacementirala na ulazu u zaliv, ne puštajući neprijatelja da izađe iz boke. Možda bi upravo zahvaljujući tamnoj noći i vetru turski brodovi uspeli da izađu iz zaliva, zaobišavši rusku flotu. Međutim, komandant turskih snaga, admiral Osman-paša, s jedne strane, potcenio je rusku opasnost jer se nalazio pod zaštitom obalskih baterija, a sa druge strane – verovatno je precenio nade u pomoć anglo-francuske eskadre ako se Turci nađu u teškoj situaciji. Pomoć, međutim, tada nije stigla.
 

Nahimovu se 16. novembra pridružila eskadra Novosiljceva, u čijem sastavu su bili brodovi „Pariz“, „Vel.Knez Konstantin“, „Tri sveca“ i dve fregate – „Kagul“ i „Kulevči“. Sa dolaskom tih brodova Nahimov je još snažnije poverovao u neopozivost odluke da uništi tursku flotu. Zamisao vice-admirala svodila se na to, da u Sinopsku luku brzo uplove brodovi, da se tu usidre i odlučno napadnu protivnika sa kratke distance. Međutim, nisu samo te pridodate borbene snage ulivale veru P.S.Nahimova u pobedu, već i vrhunska disciplina i izuzetno dobri odnosi između oficirskog kadra i podređenih, kakvi su uspostavljeni u ruskoj floti, zahvaljujući naporima admirala Lazareva, Kornilova i samog Nahimova, koji je često ponavljao: „ Mornar je glavni motor na bojnom brodu, a mi smo samo opruge, koje na njega deluju. Mornar upravlja jedrima: on navodi oruđa na neprijatelja, mornar obavlja sve radnje ako zatreba, i mornar će uraditi sve, ako mi, načelnici, ne budemo egoisti, ako ne budemo gledali na službu kao na sredstvo za zadovoljavanje svog častoljublja, a na podčinjene kao na stepen svog slavljenja. Eto koga treba slaviti, učiti, podsticati na odvažnost i herojstvo, ako mi nismo slavoljubivi, već prave sluge otadžbine...“
 

A. V. Ganzen. Linijski brod«ImperatoricaMarija»

Uoči bitke, 17. novembra, Nahimov je izložio komandantima brodova plan i dispoziciju napada. Završavajući svoja uputstva, vice-admiral je naredio da kada se „zapodene bitka sa neprijateljskim brodovima, vodi računa o tome, da se, po mogućnosti, ne oštećuju konzularne zgrade, na kojima će biti istaknute nacionalne zastave“. On je takođe podvukao da „sve preliminarne situacije prilikom promene okolnosti mogu stvarati teškoće komandantima koji znaju svoj posao, pa zato odobravam svakom od njih da samostalno deluje po svom nahođenju, ali da neizostavno izvršava svoju dužnost...“. Takvom naredbom mudri komandant nije sputavao inicijativu „visprenog ruskog uma“, već je podređenima davao slobodu delovanja u skladu sa stanjem stvari na terenu.
 

Osamnaestog novembra, tog mračnog i kišovitog jutra,uz snažne udare vetra, na komandnom brodu dat je signal: „pripremiti se za borbu“. Ruski brodovi su u dve kolone krenuli u Sinopsku luku u devet sati i trideset minuta, i otprilike do podne eskadra je stigla na pozicije, na kojima su svi očekivali signal „početi bitku“. U pola jedan sa prvim pucnjem sa turskog komandnog broda „Auni-Alah“ otvorena je vatra sa svih neprijateljskih brodova i baterija. Rusi su, uzvrativši paljbu, nastavili približavanje neprijateljskim položajima.
 

„Brod „Imperatorica Marija“ zasut je projektilima, najveći deo njegovih jarbola i palube bio je oštećen, ali je on uporno išao napred, pucajući na neprijateljske brodove. I ostao je bez jedra u borbi protiv turskog komandnog broda „Auni-Alah“. Pola sata nakon početka borbe artiljerija sa „Imperatorice Marije“ zapalila je „Auni-Alah“, koji je izbačen na obalu. Nakon toga „Imperatorica Marija“ je koncentrisala svoju vatru na fregatu „Fazli-Alah“, koja se ubrzo zapalila i nasukala u plićaku naspram grada...“
 

Borba je trajala oko pet sati: do večeri (17.00) sve se utišalo. Car je u svojoj poruci Nahimovu napisao: „Pobeda kod Sinopa još jednom potvrđuje, da je naša Crnomorska flota dostojna svoje namene. Sa iskrenom radošću želim da prenesete našim hrabrim mornarima, da sam im zahvalan na njihovim podvizima, koje su izvršili u slavu i čast ruske flote. Sa zadovoljstvom konstatujem, da se Česma ne zaboravlja u našoj floti, i da su praunuci dostojni svojih predaka“. U Carskoj povelji Njegovog imperatorskog visočanstva, cara Nikolaja Prvog, upućenoj vice-admiralu P.S.Nahimovu, kaže se: „ Uništenjem turske eskadre u Sinopu vi ste ukrsili letopis Ruske flote novom pobedom, koja će uvek ostati upamćena u mornaričkoj istoriji. Statut vojnog ordena Sv.Velikomučenika i pobedonosca Geogrija nagrada je za vaš podvig. Izvršavajući sa istinskom radošću odrednice statuta, odlikujem Vas ordenom Svetog Đorđa drugog stepena velikog krsta, izražavajući Vam Imperatorsku milost i našu blagonaklonost“ (1) (28. novembra 1853.godine).
 

N. P. Medovikov. P. S. Nahimov na palubi broda«Imperatorica Marija»

Istočni rat u celini počeo je uspešno za Rusiju: na Kavkazu je ruska vojska uspešno onemogućavala ofanzivu Abdi-paše na Aleksandropolj i Tiflis, kod Baš-Kadiklare (19. novembra) ruski korpus sa 10 hiljada boraca pod komandom generala V.O. Bebutova razbio je glavninu turskih snaga, koje su brojale više od 35 hiljada vojnika, u Sinopskoj bici (18. nvembra), gde je uništena skoro celokupna turska flota, uništene su takođe sve obalske baterije i utvrđenja, neprijatelj je izgubio 3 hiljade ljudi; preživeo je jedino admiral Osman-paša sa 250 ljudi posade, koji su zarobljeni i odvedeni u Sevastopolj. U Sinopskoj bici admiral Nahimov je izvršio naređenje imperatora Nikolaja Pavloviča, koje je on izdao 1828. godine. Te godine je vođen rat sa Turcima. Jedna od naših fregata „Rafail“ predala se Turcima u zarobljeništvo bez pucnjave i stupila u sastav turske flote. Smatrajući sramnim da ponovo podiže rusku vojnu zastavu na brodu koji se predao, Car je naredio, da ako on ponovo dospe u naš domašaj, da se uništi projektilima. U Sinopu je Nahimov zauzeo „Rafail“ i, nakon bitke, izvršavajući naređenje Cara, zapalio ga pred očima ruskih mornara.

Slavna Sinopska bitka ostala je u trajnoj uspomeni ruskog naroda, koji je njome ispričao priču o herojima-vitezima. I ta je priča sada skoro zaboravljena. Zato, sećajući se danas „podviga iz davnih vremena“, nije zgorega prisetiti se: „Kako je bilo u Aziji, a ne u Evropi, kako je bilo kod Sinopa, koliko vredi ono što se dogodilo na Crnom moru, kada su Turke zavili u crno: i do danas se nisu urazumili muslimani, svi kao da hodaju maltene u mraku. Sve se odvijalo duboko u noć kada je naš rođeni Pavel Stjepanovič rešio da zaplovi morem, da jedra na brodu popravi kako bi gazda bio zadovoljan, da vidi je li na moru sve u redu: ne mute li njegove vode neprijateljski brodovi i lađe? I tako, u daljini, ugleda on da u magli po moru tumaraju busurmani, u oblacima se njišu njihova jedra, golema njihova sila! Neko bi se, ugledavši tuđu zastavu, dao u begstvo, odmaglio glavom bez obzira, a on - on glasno uzvikuje: priđite nam bliže! Dobro nam došli nezvani gosti – ovde će vam kucnuti poslednji čas. I ubuduće bez molbe nećete ni nosom proviriti u more. Vaša sila jeste velika, a naša vera jaka. Vi se našim brodovima suprostavljate sa trostruko većim brojem, ali mi ćemo vas četvorostruko spržiti: mi se vašoj sili divimo, i svima vama ćemo se u blizini diviti: nazad se nećemo povući, a vas ćemo do nogu potući. Stojte, ravnajte se, na sidro se bacite!
 

Turske topovnjače ispaljuju rafale iz topova i prangija. Dim ih ometa da pogađaju ciljeve - promašuju. More se uzburkalo, Turci besne. Naši se utvrđuju i uzvraćaju. Kada su grunuli sa broda „Konstantin“ polovinu Turaka su slistili. A kada su počeli pucati i ostali – Turci su prosto pomahnitali: od straha su se počeli moliti Alahu, prizivali Mohameda s onoga sveta, a on ih je sam pozivao na onaj svet. Lepo su goste gostili, mnogo im brodova uništili! Neki su poleteli u nebo za pticama, drugi na morsko dno ribama, a ljudi su se razbežali po šumama u lov na divlje zveri. I od cele turske flote ostala su sita i rešeta. A sam njihov admiral Osman-paša sedeo je jedva dišući: naši su ga primili, i sa sobom poveli. Turcima su očitali bukvicu i krenuliu kući, prema Sevastopolju. Brodovi su živnuli, načelnici se ordenima okitili, mornarima pokloni podeljeni - po čuturicu vina, i još koju carsku paru! Svejedno šta je u čaši – vino ili pivo, prija svaka carska čast! A i rublja dobro dođe: skupićemo ih čitavu gomilu – mila nam je carska nagrada!...
 

I. K. Ajvazovski (Oganes Gajvazjan). Sinopska bitka

Posle Sinopske pobede (2) u decembru anglo-francuska eskadra ušla je u Crno more, i već 15-16. marta 1854. godine saveznici su objavili rat Rusiji: počeli su oni tako što su 10. aprila, na Strastni Petak, za vreme iznošenja Plaščenice, počeli bombardovati Odesu, kršeći neprikosnovenost mirne trgovačke luke, uz to još i sasvim neutvrđene. Taj događaj je u startu razotkrivao mračni smisao celokupnog rata - puna duboke tuge pogrebna služba, iza koje sledi Vaskrsenje; i nemoćna zloba uzaludnog vapaja: „da bude raspet...krv Njegova na nas i decu našu“ (Mf.27, 22 25). U Visočanskom manifestu od 11. aprila 1854. godine (3) Car je određeno ukazao na težnje saveznika da „iscrpe i oslabe Rusiju, da joj oduzmu deo oblasti i sruše ugled Otadžbine. Naše Otadžbine sa onog stepena moći, koju je ona dosegla zahvaljujući Svevišnjoj Desnici“.
 

***
 

U Sinopskoj bici ruska eskadra nije izgubila ni jedan brod, bez obzira na oštećenja i rupe od projektila: poginulo je 38 mornara Ruske flote.
 

U Danima Sevastopoljske odbrane, 29. juna u 11 časova i 7 minuta, na dan svetih pravovernih apostola Petra i Pavla, na dan svog Anđela, umro je smrtno ranjeni prethodnog dana Pavel Stjepanovič Nahimov (1802 – 1855), vešti admiral, heroj Navarina, Sinopa i Sevastopolja. U 6 časova uveče, 1. jula, za vreme sahrane admirala, neprijatelj nije pucao. „Proširila se čak i glasina (netačna, naravno) da su Englezi, saznavši za smrt Nahimova, ukrstili jarbole i spustili zastave.Nahimova su sahranili u hramu sv. Vladimira, pored Lazareva, Kornilova i Istomina. Mornari su, ridajući, bacali šaku zemlje i kresteći se, odlazili svako na svoju stranu. Oni su oplakivali ne samo svog voljenog admirala-oca, nego i narodnog, za života unetog na spisak bajnih junaka, heroja.U 100 hiljada primeraka distribuirane su slike Sinopske bitke“ (4) Njega, Pavla Stjepanoviča, blagoslovio je episkop Ignatij,poslavši u Sevastopolj ikonu sv. Mitrofanija Voronješkog, koji je osveštao izgradnju Ruske flote za vreme imperatora Petra Aleksejeviča.
 

Večna mu slava...
 

Orden «Admiral Nahimov»; utvrđen je ukazom Prezidijuma Vrhovnog Sovjeta SSSR 3.marta 1944 godine za odlikovanja oficira Vojno-Pomorske Flote

____________________________ 
 

(1) Talberg N. D. Ruska prošlost. Skice iz istorijeImperatorskeRusije. M., 2002. S. 509.
 

(2) „Sinopska pobeda još je više otrovala neprijatljska osećanja zapadnih država prema nama. Engleski parlament i listovi su počeli govoriti, da Rusiju treba oterati iza Urala. 22. decembra anglo-francuska flota je bez objave rata uplovila u Crno more. Na naš zahtev da nam objasne koje su pobude za to, iz Londona i Pariza usledili su odgovori, da se to čini zarad pokrivanja turske flote i prekida slobodne plovidbe ruske flote. Imperator Nikolaj je opozvao naše ambasadore iz Pariza i Londona. Napoleon je, pak, uputio caru drsko pismo i osmelio se da ga objavi u novinama ranije, nego što je uručeno na adresu. U pismu je on zahtevao da se očiste Dunavske kneževine i pripretio zbog poraza turske flote. Car je u odgovoru na pismo od 4/17. januara 1854. godine ovako napisao: „Da je Vaše Veličanstvo, nezadovoljno ulogom posmatrača ili čak posrednika, poželelo da bude oružani pomagač neprijatelja mojih, bilo bi to poštenije i dostojanstvenije. Umesto da me o tome obavestite unapred , vi mi objavljujete rat.Ja se ne povlačim ni pred kakvom opasnošću. Verujem u Boga i u moje pravo, i Rusija će, jemčim to, u 1854. godini biti ista onakva, kakva je bila u 1812. godine“ (N. D. Talberg. Ukaz. zbirka. S. 510).
 

(3) Manifest kao takav je izvanredan državno-politički dokument epohe (čak bi se moglo reći – istoriosofskog karaktera), a takođe ukazuje na najznačajnije oslonce u pogledima na svet samog cara Nikolaja Pavloviča. Uopšte uzev, svi carski manifesti (do 1917. godine), naročito vojni, svedoče o veoma visokom duhovnom ozarenju nacije, o onim mirotvornim ciljevima, u ime kojih je stvarana Ruska država. I kako su ubogi daleki od njih dokumenti slične vrste iz sovjetskog perioda ruske istorije. (Manifest 11. aprila 1854. godine Božjom Milošću Mi, Imperator Nikolaj Prvi Imperator i samodržac Ruski, objavljujemo narodu: Od samog početka naših nesuglasica sa turskom vladom mi smo svečano saopštavali ljubaznim našim vernopodanicima, da nas jedinstveno osećanje pravičnosti pobuđuje da vaspostavimo narušena prava Pravoslavnih Hrišćana, koji su podređeni Porti Otomanskoj. Mi nismo tražili, nemamo osvojenog, niti preovlađujućeg uticaja u Turskoj iznad onog, koje po važećim sporazumima pripadaju Rusiji. Mi smo najpre naišli na nepoverljivost, pa čak i tajni otpor Francuske i Engleske Vlade, koje teže da izvrnutim tumačenjem namera Naših dovedu Portu u zabludu. Najzad, zbacivši sada svaku masku, Engleska i Francuska su objavile da su naše razmirice sa Turskom u njihovim očima drugostepene, ali da je njihov zajednički cilj da oslabe Rusiju, otevši joj deo njenih oblasti i da spuste Otadžbinu Našu sa onog stepena moći, koju je ona dosegla zahvaljujući Svevišnjoj Desnici. Da li da se Pravoslavna Rusija plaši tih opasnosti? Da li je spremna da slomi drskost neprijatelja, da li će ona zanemariti svete ciljeve, koje joj je namenio Promisao Svemogući – Ne!! Rusija nije zaboravila Boga. Ona se naoružala ne zbog mirske koristi, ona se bori za veru Hrišćansku i zaštitu jednoverne svoje braće, koje muče pomamni neprijatelji. I zna celokupno Hrišćanstvo da kako misli Car Ruski, tako misli i tako diše sa Njim celokupna Ruska porodica – veran Bogu u Jedinom Sinu Njegovom, Iskupitelju Našem Isusu Hristu Pravoslavni Ruski Narod. Za veru i Hrista mi radimo! Sa nama je Bog i niko više. Danas u Sankt Peterburgu, 11-.ti dan aprila; u leto od Rođenja Hristovog hiljadu osamsto pedeset četvrte; carstvovanja Našeg dvadeset deveta. Sopstvenom rukom Njegovovog Imperatorskog Veličanstva potpisano „Nikolaj“). Upravo u tom dokumentu, koji je sačinio sam Car, ukazuje se na veliki zadatak Rusije na izgradnji sveta, koji potiče od Kijevske Rusije, a koji je zaveštao sveti ravnoapostolski veliki knez Vladimir.

Natalija Meslenjikova,