Patrijarh Porfirije: Nijedno zanimanje ili briga nisu važniji od temelja našeg života – Hrista

27.12.2021. god.

U Nedelju praotaca Hristovih po telu, 26. decembra 2021. godine, u narodom ispunjenom Katedralnom hramu Preobraženja Gospodnjeg u Zagrebu, Božanstvenu Liturgiju služio je Njegova Svetost Patrijarh srbski g. Porfirije. Sasluživalo je zagrebačko sveštenstvo uz pojanje hora Saborne crkve kojim je dirigovala Olena Ciglenjak. Po otpustu svete Liturgije Patrijarh je čestitao Božić svim hrišćanima koji praznik Rođenja Hristovog slave po gregorijanskom kalendaru. Besedu Njegove Svetosti Patrijarha srbskog g. Porfirija donosimo u celosti:

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Braćo i sestre, evo nas pred tajnom Božića. Današnja nedelja je posvećena u našem predanju majkama, a sledeća ocima, kao što je prethodna bila posvećena deci. Dakle, današnja nedelja se u narodu naziva imenom Materice i običaj je da vezujemo majke kako bi se one odvezale dajući nam neki poklon. Najveći poklon koji je ljudski rod mogao da dobije jeste majka, pre svega Majka Sina Božjeg, Ona koja je u ime čitavog ljudskog roda rekla smireno „da“, prinela sebe u ime svih ljudi kao Prečista i Preblagoslovena da se kroz Nju desi ljudskome rodu spasenje, da kroz Nju i u Njoj mi svi ljudi imamo pristup Živome Bogu i ne samo pristup posredno, nego direktan, neposredan pristup Živome Bogu.

Presveta Bogorodica kao uzor i kao primer svim majkama, istovremeno i kao pokrovitelj svih majki, svih žena, jeste istovremeno povod da kroz Nju i u Njoj prepoznamo dostojanstvo i naznačenje i značaj majke, žene uopšte. Koliko je samo svetih majki u istoriji ljudskog roda i u istoriji Crkve bilo? Da nije bilo mnogih svetih žena, svetih majki, verovatno ni mi ne bismo imali toliko blistavih, sjajnih primera svetitelja Božjih, otaca i učitelja Crkve, od Svetog Jovana Zlatousta, Svetog Vasilija Velikog, Blaženog Avgustina, pa sve do Svetog Save i svetitelja Božjih iz našeg roda. Svakome od velikih imena učitelja i otaca Crkve prethodila je sveta majka, žena svetoga života, koja je i svojim ličnim primerom i svojom ljubavlju, ali istovremeno, pre svega i iznad svega, svojim molitvama Bogu utisnula pečat čežnje za Hristom, pečat gladi za Istinom, koji su kasnije nosili ti veliki mudri oci i učitelji Crkve.

Danas smo čuli priču iz Jenvađelja po Luki gde imamo jednog gospodara, bogatog čoveka koji poziva ljude da dođu u njegov dom da učestvuju u svadbi, to jest u večeri, trpezi ljubavi koje je namenio mnogima. To mnogi pretvorilo se u sve. I ovo nije ništa drugo, kao i mnoge druge priče iz Jevanđelja, nego li slika odnosa Boga prema nama ljudima i našega odnosa prema Njemu. Mi često, iako znamo da nas Bog zove i priziva, govorimo sebi i drugima da ima vremena i da najpre moramo da obavimo neke druge poslove koji su važni, a ostaće vremena da posvetimo i deo sebe, deo svojih snaga Bogu. Naravno, bezbroj puta u Jevanđelju Gospod nas je podsetio kroz priče koje nam je izgovarao da mi nismo gospodari vremena, da zapravo ne znamo kada ćemo otići iz ovoga sveta. Može biti da se bavimo poslovima koji jesu važni, veoma važni, ali koji ipak nisu toliko važni da bismo ostavili svoj odnos sa Bogom po strani, koji nisu zapravo važniji od toga da se brinemo o svojim duhovnim potrebama, o duhovnoj hrani, i ne samo to, nego i ti drugi poslovi ma koliko su važni ako hoćemo da ih rešavamo do kraja, valjano i kako treba, u potpunosti, ne možemo ih rešiti bez naše zajednice sa Bogom, bez molitve, bez promisla Njegovog. Tako i ova priča jasno kazuje da u domu Boga Živoga ne da samo ima mesta za sve, nego su svi ljudi pozvani da uđu u Carstvo Božje, da uđu u naručje i u zagrljaj Božji, ali da to da li ćemo ući u prostore slobode Božje, slobode Hristove, zavisi u istoj meri i od ljubavi i blagodati Božje, od našeg slobodnog opredeljenja, zavisi od toga šta mi želimo. Najpre je važno da imamo želju, da imao spoznaju potrebe za Bogom. Ako to postoji onda će zasigurno biti dovoljno snage da krenemo u naručje Božje, a kad se to desi, kad učinimo taj korak, Gospod je već obema rukama zagrlio čitavo naše biće - i ne samo to - On je posejao i seme želje u naše duše, ali najčešće mi zauzeti mnogim važnim poslovima seme želje, seme vere koje je zasađeno u našoj duši zatrpavamo raznim važnim, veoma važnim poslovima, ponekad i nevažnim, ali nijednim toliko važnim da je taj posao i zanimanje, briga ako hoćete, važnija od izvora, temelja našeg života. Gospod je dakle ljubav i ne gleda ni na socijalni status, ne gleda na to ko je iz kojeg roda, ne gleda ko je koliko učen. Kao što vidimo u ovoj priči, On poziva sve. Poziva i one koji su bogati i one koji su siromašni i one koji imaju jaču i slabiju veru. Poziva i one koji misle da pripadaju domu Njegovom i formalno i spolja ispunjavaju nekakva pravila i zakone i misle da je to dovoljno da projave želju i potrebu za Bogom, misle da spoljašnjim pridržavanjem i držanjem zapovesti i Božjih zakona bez unutarnjeg preobražaja, bez istinske i prave ljubavi, koja jeste žrtva, misle da mogu da budu prepoznati kao sluge Božje.

Nije dovoljno da spolja budemo hrišćani i da imamo mirnu savest i osećanje da smo bolji i vredniji od drugih. Nije dovoljno da mislimo - da se tako izrazim - da mi imamo Boga u džepu, da mi imamo Njega u svojoj šaci i ruci i da mi uz pomoć Njega proveravamo i ocenjujemo druge. Neophodno je da uđemo u dom Njegov, da odgovorimo na Njegov poziv, da se prepustimo Njegovoj volji i Njegovom promislu sa poverenjem da kada smo u Njegovom naručju, ma šta se dešavalo u našoj svakodnevnici, mi smo ne samo na sigurnom putu, nego već ovde i sada predokušamo ono što nas očekuje u večnosti. To je neraskidivo jedinstvo nas sa Gospodom našim, ali i naše jedinstvo međusobno, toliko da se svi osećamo i doživljavamo kao jedno međusobno i sa Njim, i da svi zajedno slavimo Njega živoga, Jednog u Trojici Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova. Amin!

Izvor: Mitropolija zagrebačko-ljubljanska / SPC.RS