Najmlađem ratniku strane počasti, a poniženja od svoje države

Na njega, Momčila Gavrića (1906–1993), najmlađeg vojnika, potom i najmlađeg podoficira Velikog rata (podnarednika Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije), seća zlatiborski pisac Milisav R. Đenić u svojoj upravo objavljenoj knjizi ratnih priča „Godine stradanja i bola”, piše Politika.

„Kad su ratnici Prve Danglisove artiljerijske baterije na položaju Gučeva primetili dečaka starog oko osam godina koji je trčao prema njima, u čudu su se pitali otkud dete na frontu, i to baš u vreme kad svakog časa mine doleću!? Kad im priđe, upitaše ga: – Šta ti, bato, tražiš ovde, što ne sediš kod kuće? – Nemam ja kuću. Švabe su je zapalile i ubile mi oca, majku, tri sestre i četiri brata – jedva izgovori dečak gušeći se u suzama.

Vojnici dečaka odvode kod komandanta majora Stevana Tucovića, koji počinje razgovor sa ovim bistrim detetom: – Sinko, kako se ti zoveš? – Momčilo Gavrić. – Odakle si? – Iz Trbušnice.

Potom je, često prekidan bolnim plačem, ispričao da ga je otac poslao kod strica da nađe zapregu jer se spremao da porodicu vodi u zbeg. Kada je u povratku video da mu kuća gori, a Švabe vrše pokolj njegovih ukućana, bežao je i dospeo do položaja na Gučevu. Ratnici su znali da je ove zločine i orgijanje nad civilnim žrtvama počinila 42. domobranska hrvatska divizija, poznatija pod imenom „Vražja divizija”.

– Kuda si sad krenuo? – Pošao sam da pronađem vojsku, da mi daju jedan top. – A što će ti top? – ’Oću da pobijem onu švapsku žgadiju. – Sinko, ne možemo ti dati top. To je veliko oružje, koje se ne nosi u ruci ili džepu.

Potresen tragedijom dečaka, major Tucović nastavlja razgovor dok ne smisli način kako da mu pomogne. Smatra da nigde neće pronaći sigurnije utočište i uhleblje od vojnika njegove artiljerijske baterije, zato ga upita: – A da li bi, sinko, hteo da ideš s mojom vojskom? – ’Oću, čiko. – Svakog dana kad budemo imali borbu ti ćeš tri puta opaliti iz topa, ubijati švapsku žgadiju i tako osvetiti svoju porodicu!

Na dečakovom licu namah se pojavi blažen osmeh, shvata da dolazi kraj muka, da nije više sam i da pronalazi sigurno utočište. Oficiri i ratnici ga odmah zavoleše, svakog dana naučiše poneko vojničko pravilo.

Momčilo je sa svojom Danglis baterijom prošao kroz ratne okršaje na Drini i Kolubari, a u jesen 1915. krenuo na stradalnički put kroz Albaniju. Mnogi ratnici na albanskoj Golgoti umirali su ili se smrzavali, zato Tucovićevim ratnicima treba odati priznanje što su dete preneli preko surovog Žljeba i doveli na Krf. Tu su Momčilu obukli propisnu vojničku uniformu, komandant mu dodelio dužnost poslužioca kod prvog topa. Posle šest meseci postao je pravi vojnik, pozdravljao je sve starešine i pravilno ih oslovljavao po činu.

Na Krfu Tucović proizvodi Momčila u kaplara. Radosti dečakovoj nije bilo kraja... Zajedno sa Drinskom divizijom na Solunski front odlazi i najmlađi kaplar Velikog rata. Boreći se u sastavu Prve brdske baterije obavljao je ranije dobijenu dužnost poslužioca kod prvog topa. U jednoj borbi bio je ranjen u levu ruku, ali je mladost ranu brzo prebolela.

Jedne prilike na frontu vojvoda Živojin Mišić upoznaje Momčila i naređuje da ga proizvedu u podnarednika, te da se to pročita pred čitavom Drinskom divizijom. Malog podnarednika zavoleše i saveznički oficiri, Englezi i Francuzi, tražili su od Tucovića da ga nakon rata povedu u svoje zemlje, u specijalne vojne škole.

Posle proboja Solunskog fronta Gavrić peške stiže do Save, oslobađa i Korušku, a po povratku u Beograd od svog komandanta prima poslednju naredbu: da ide u Englesku, čiji su dobrotvori preuzeli brigu o školovanju srbskih siročića. Postaje najmlađi učenik podoficirske škole ’Henri Rajt’. Pukovniku Tucoviću šalje pisma koja počinje sa ’Dragi moj, Oco...’ Stranci su Momčilu ukazivali poštovanje, engleska dobrotvorka ledi Pedžet zvala ga je srbskim vitezom, Grci mu postavili zlatnu ploču na Krfu, francuski predsednik Miteran 1985. dodeljuje mu Orden legije časti.

A šta je dobio od svoje države, za čiju slobodu je četiri godine ratovao? Česta poniženja i veliki zaborav. Iako je bio učesnik Velikog rata, dobija 1929. poziv da odsluži vojni rok u Slavonskoj Požegi. Odmah po dolasku u kasarnu, oficiri Jugoslovenske kraljevske vojske, pripadnici nekadašnje austrougarske garde, hapse ga jer ne veruju da je učesnik Solunskog fronta i nosilac Albanske spomenice. Za vreme Drugog svetskog rata dva puta je hapšen, drugi put u logoru na Banjici proveo je dva i po meseca. Posle rata hapsila ga je i Ozna, kada je 1947, u vreme bliskih odnosa Broza i Envera Hodže, odbio da daje pomoć za ’bratski albanski narod’, rekavši da je osetio to njihovo ’bratstvo’ 1915. kad su nas ubijali. Osuđen je na 18 meseci zatvora, kaznu je izdržao do kraja. Imao je dovoljno vremena da se pita za kakvu državu se borio, zar da zbog izgovorene reči protiv dojučerašnjih neprijatelja leži u tamnici”, piše Milisav R. Đenić o sudbini Momčila Gavrića.

Branko Pejović, Politika