Srbija sa Rusijom razmatra mogućnost izgradnje nuklearne elektrane - analiza

25.11.2021. god.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da njegova zemlja razmatra mogućnost izgradnje nuklearne elektrane na svojoj teritoriji i da o tome već pregovara sa ruskom korporacijom Rosatom.

To je upravo ta vest, čiju je dubinu i značaj teško proceniti odjednom, iako se tektonski događaji sa stanovišta istorije i geopolitike odvijaju pred našim očima.

Možda treba da počnemo od činjenice da Srbiji sopstvena nuklearna elektrana jednostavno nije potrebna. Na prvi pogled. Činjenica je da naš istorijski saveznik, koji ima skromnu teritoriju i populaciju od sedam miliona ljudi, ima sve što je potrebno za udoban život.

Ako pogledamo geološku kartu regiona, videćemo da se Srbija po dokazanim rezervama uglja sa sigurnošću nalazi u sredini drugih deset zemalja. Nije loše za tako malu državu. Dokazane rezerve mrkog uglja, koje su, naime, zastupljene na ovoj tački Balkana, iznose preko osam milijardi tona.

Nije iznenađujuće što su energetski sistem Socijalističke Republike Srbije - tako se zemlja u Jugoslaviji zvala od 1963. godine - projektovali i gradili i sovjetski stručnjaci, imajući u vidu raspoloživu materijalnu bazu. Donedavno, lignit se kopao u četiri basena: južno od Beograda u rejonu Kolubare, istočno od prestonice kod Kostoca, a još dva basena nalaze se u Metohiji, kod Prištine. Kao što možete pretpostaviti, Srbija je izgubila poslednja dva polja sa svom radnom infrastrukturom nakon priznavanja nezavisnosti Kosova od strane zapadne zajednice.

Mrki ugalj je trenutno alfa i omega nacionalne energetske industrije. Dok sopstvena proizvodnja u Srbiji iznosi 36 teravat-sati godišnje (ili 123 odsto domaće potražnje), ugalj čini 71 odsto proizvodnje. Preostalu nišu pokrivaju srednje hidroelektrane, koje su visoko produktivne na planinskom terenu.

Nije tajna da je ugalj danas u potpunoj nemilosti svetske zajednice, sanjajući o dekarbonizaciji i neutralnosti ugljenika, kao što nije tajna ni da Srbija skoro deset godina ima status kandidata za članstvo u EU. I ovde prelazimo sa očiglednih činjenica i brojki na polje geopolitike, gde svi igrači igraju svoju igru, izlaze sa opštim nejasnim frazama, a rezultati događaja koji nisu očigledni prosečnom čoveku postaju uočljivi tek godinama kasnije.

Dozvolićemo sebi da potrčimo malo unapred i napravimo brojne pretpostavke.

Reklo bi se zašto je Srbima potrebna nuklearna elektrana, objekat je izuzetno skup i sa stanovišta nauke i sa stanovišta finansija. Poznato je da je projekat beloruske nuklearke koštao Minsk deset milijardi dolara, koje je Moskva izdvojila u vidu povoljnog kredita. Za Beograd, čiji je spoljni dug blizu 36 milijardi, izgradnja nuklearne elektrane mogla bi da bude kap koja će potopiti državni budžet. Štaviše, Srbi ne samo da u potpunosti zadovoljavaju sopstvene potrebe za strujom – neverovatan luksuz u pandemiskoj Evropi, već je i prodaju u inostranstvu. Srbija je prema rezultatima 2020. izvezla šest teravat-sati, od čega je trećina otišla u Češku, dvadeset odsto u Slovačku, a ostatak su po opadajućem redosledu kupovale Makedonija, Mađarska i Bugarska. Beograd je od ovog izvoznog artikla zaradio skoro pedeset miliona dolara.

Međutim, morate razumeti da Srbija sistematski gubi svoju poziciju na evropskom tržištu snabdevanja električnom energijom, a samim tim i političku težinu. U 2006. godini izvoz električne energije ovde je iznosio preko devet teravat-časova, odnosno od tada je Beograd izgubio polovinu svojih pozicija. Negativan trend je zbog odbijanja uglja, i masovnog prelaska evropskih zemalja na prirodni gas.

Drugi faktor zaustavio je Vučićev tim. Čim je zvanično saopšteno da je projekat Turski tok odobren, Beograd se odmah prijavio za učešće u njemu. Štaviše, srbska deonica od 1.400 kilometara, uključujući iskop ispod korita Dunava, završena je za rekordna tridesetdva dana. Danas je ovaj deo „toka” već u funkciji, a kroz njega se prirodni gas svakodnevno pumpa u Mađarsku, što je omogućilo Budimpešti da odbije tranzit preko teritorije Ukrajine, sa kojom su Mađari u dugogodišnjem sukobu zbog kršenja prava stanovnika Zakarpatja. Od januara ove godine Gasprom je dodatno započeo isporuku gasa za Bosnu i Hercegovinu, a Srbija je ponovo ključna tranzitna zemlja.

Ali sa ugljem je sve mnogo komplikovanije.

Ako Poljska, još jedna država u kojoj je ova vrsta goriva glavna, u svojoj energetskoj tranziciji može da računa na značajnu finansijsku pomoć Brisela, a onda Srbi mogu da se oslone samo na sebe. Upravo iz tog razloga Aleksandar Vučić prisustvuje svim ključnim događajima, na ovaj ili onaj način vezanim za energetiku u Rusiji. Pre tačno mesec dana učestvovao je na Ruskoj energetskoj nedelji, tokom koje se sastao sa Vladimirom Putinom i opisao situaciju sa strujom u Evropi kao strašnu zbog naglog skoka cena. Tada je malo ljudi obraćalo pažnju na ovo, ali uzalud.

Od tog trenutka dogodio se još jedan događaj koji je prošao nezapaženo u pozadini beskrajnih diskusija o sudbini Severnog toka 2. Beloruska nuklearna elektrana, koju su izgradili ruski stručnjaci, dostigla je projektovani nivo proizvodnje. Štaviše, uprkos obećanom kolektivnom bojkotu, ispostavilo se da su beloruski megavati vitalni za Ukrajinu, pa čak i za tradicionalno neprijateljski Baltik. U stvari, Rusija u samom centru Evrope sprovela je veoma složen tehnički projekat i sa samo par reaktora promenila ne samo energetski, već i prekogranični politički balans, a Belorusija je postala ključni igrač u regionu sa mirnim atomom.

Paralelno, u punom jeku je izgradnja nuklearne elektrane Akuju, koja je zahvaljujući saradnji Turske sa Moskvom postala glavno gasno čvorište u južnoj Evropi. Pre tri nedelje Agencija za nuklearnu regulaciju (NDK) izdala je Rosatomu dozvolu za izgradnju četvrtog bloka, a predsednik Erdogan je rekao da veoma računa na prvu struju iz Akuje već u maju 2023. godine.

Deset milijardi dolara potrebnih za izgradnju prve srpske nuklearne elektrane je, naravno, impozantna suma za Beograd. Međutim, kako kaže Biblija, vrata se otvaraju samo onima koji na njih kucaju. Vučićeva izjava je isto kucanje.

Naravno, Rusija ne može sebi da priušti rad po sovjetskoj metodi, kada su saveznici u Varšavskom bloku bili praktično preplavljeni novcem, ali će Rosatom i Ministarstvo finansija nesumnjivo naći predloge koji bi bili korisni za obe strane. Na kraju krajeva, nuklearna elektrana nije kuća u kompjuterskoj igrici koja se može izgraditi pritiskom na dugme. Ovde je i obuka studenata, i stalna prekvalifikacija postojećih zaposlenih, i snabdevanje gorivom, i njegovo uklanjanje i odlaganje. A životni vek moderne nuklearne elektrane, podsetimo, je najmanje pedeset godina.

Svedoci smo istorijskog pomaka, kada politički uticaj dugi niz godina nije određen razmeštanjem druge vojne baze, već izgradnjom ključnih proizvodnih objekata, ne samo sposobnih da donesu profit za zemlju, već i da joj omoguće da demonstrira svoju volju susedima.

Srbija to nije prva shvatila, ali je imala dovoljno samostalnosti i zdravog razuma da izvuče pravi zaključak.

Autor: Sergej Savčuk, RIA Novosti