Ruska politička misao očima jednog Srbina

18.11.2021. god.

Beogradska izdavačka kuća „Informatika”, uz učešće srbskog Instituta za političke studije i ruske Međunarodne slovenske akademije, objavila je knjigu „Ruska politička misao danas”.

Urednik je Vladimir Kršljanin, legendarna figura svoje vrste: naučnik (astrofizičar) i pesnik koji je 90-ih godina postao diplomata i politikolog, akademik Međunarodne slovenske akademije i predsednik njenog srbskog odeljenja. Malo je reći da je Kršljanin rusofil i prijatelj Rusije. On je nepokolebljivi rusofil. Zbog toga je Kršljanin u vreme vladavine zapadnjaka Borisa Tadića bio otpušten sa svih funkcija i marginalizovan, ali svoje stavove nije promenio. Ko još može biti sastavljač antologije ruske političke misli ako ne on?

Nije mi lako pisati o ovoj knjizi. Prvo, poznajem Vladimira Kršljanina dugi niz godina. Drugo, knjiga sadrži i moj članak o specifikama rusko-srbskih odnosa. Ipak, pokušaću da budem nepristrasan i da pošteno istaknem prednosti i mane ove knjige. Knjiga je izašla na vreme. Čovečanstvo se sada, očigledno, nalazi u određenoj međufazi, između dve epohe – pre i posle kovida. U nadolazećoj 2022. svet će biti veoma drugačiji od onoga u „dobroj staroj“ prekovidnoj 2018. Nisu baš sve promene direktno povezane sa kovidom, ali je upravo kovid ta osovina na koju su se nanizale promene poslednjih godina.

Pokreti Black Lives Matter i MeToo koji su rezultirali prisilnom seksualnom i rasnom divesifikacijom u SAD (i ne samo tamo); nasilno uvođenje rodne fluidnosti, mutacija društvenih mreža i interneta uopšte („digitalni GULAG“ je došao odakle ga nismo očekivali: Fejsbuk i Gugl postepeno brišu samu mogućnost da se korisnik s nečim ne slaže); robotizacija armije (prognoze naučnofantastičnih pisaca su se obistinile: civile i civilne objekte gađaju bespilotne letelice, a oni koji njima upravljaju sede u bezbednim prostorijama sa mekim stolicama i klima uređajima, ne ratuju, već se igraju rata). Tu je i podela čovečanstva na one koji su za i protiv vakcine, koji apsolutno ne čuju argumente druge strane.

Idući u korak sa vremenom, zbirka „Ruska politička misao danas“ detaljno opisuje glavne geopolitičke izazove prekovidne ere i ruske odgovore na njih, a takođe beleži kako nova, postkovidna realnost postepeno prodire u stari svet. To vidimo i u tekstu Igora Panarina, direktno posvećenom kovidu, i u člancima Sergeja Glazjeva, koji pokazuju kako osnovni principi i norme svetske ekonomije postepeno degradiraju. U tom kontekstu odličan okvir za ovu antologiju su govori Vladimira Putina: knjigu otvara njegov intervju kanalu ORT o bombardovanju Srbije 13. maja 1999. godine. Putin je u to vreme direktor FSB-a i sekretar Saveta bezbednosti, ali bukvalno u roku od par meseci postaje v.d. premijera i „naslednik“. Knjiga se završava Putinovim govorom na Forumu u Davosu 21. januara 2021. Utisak nakon čitanja ova dva teksta je sasvim nedvosmislen: Putin je ostao veran sebi, ali se svet promenio do neprepoznatljivosti.

Ali evo i jedne mane ove knjige: sastavljač je želeo ne samo da istakne prioritetne oblasti ruske spoljne politike uopšte i da prati njihovu evoluciju od 1999. do danas, već i da otkrije kako ruski političari vide Srbiju. To su nešto drugačiji zadaci, pa i autori u ovom slučaju moraju biti različiti.

S druge strane, razumljivo je zašto su se ova dva narativa preklopila: izdavaštvo sada prolazi kroz teška vremena i u Rusiji i u Srbiji, praktično je veliki podvig objaviti jednu knjigu, a dve – jednu o evoluciji ruske spoljne politike, drugo o rusko-srbskim odnosima – je potpuno neizvodljivo.

Generalno, prednosti i slabosti antologije idu ruku pod ruku. Ne možemo da ne istaknemo prevodilačko umeće Vladimira Kršljaninan, pošto je sav materijal preveo lično on. Intonacija autora je potpuno sačuvana: tekst Naročnicke nećete nikako pomešati sa tekstom Dugina. S druge strane, kvalitet prevoda je predodređen činjenicom da su svi autori duhovno bliski prevodiocu. Ali antologija bi izgledala daleko bolje kada bi u njoj bili tekstovi autora različitih političkih stavova – kako onih koji vole i poznaju Srbiju, tako i onih koji su prema njoj ravnodušni, pa čak i kritični.

Prisetimo se pokojnog istoričara Miroslava Jovanovića, u čijoj zaostavštini značajno mesto zauzima zbirka tekstova o rusko-srbskim odnosima. On je smatrao da je neophodno uključiti i prosrpske autore i, na primer, priču o putovanju u Srbiju pisca Viktora Jerofejeva koja je ništa više nego bezobrazna. Ispada da je homogenost antologije Vladimira Kršljanjina i njena prednost i mana.

Napominjem takođe da priređivač donekle svojevoljno ubraja sve autore ove antologije u patriote, u „pravoslavne socijaliste“. Tačnije, on tvrdi da su „u savremenoj Rusiji patriote pravoslavni socijalisti (iako to ne priznaju svi)“, kao i to da je „pravoslavna socijalistička Rusija postala nesumnjivi vojno-politički lider savremenog sveta“. Ne bih se usudio da modernu Rusiju nazovem socijalističkom državom, čak i ako pod terminom „socijalistička“ podrazumevamo socijalna, odnosno društveno orijentisanu državu. Rusija se iz očiglednih razloga ne može doživljavati ni kao čisto pravoslavna država. Sumnjam i u istinitost prve teze da su „u Rusiji patriote pravoslavni socijalisti“. Čast mi je da budem jedan od autora ove antologije, smatram da sam patriota, ali sam prilično skeptičan prema socijalizmu kao ideologiji. Što se tiče ostalih autora, siguran sam da bar Mihail Smolin, zamenik glavnog urednika televizije Cargrad, apsolutno nije simpatizer socijalizma. S druge strane, u zbirci je i članak Vladislava Surkova, i ja čisto sumnjam da ga treba povezivati sa pravoslavljem.

Ova isključivo prijateljska kritika ne umanjuje značaj objavljivanja knjige „Ruska politička misao danas“. Kao što smo već rekli, čovečanstvo je na pragu nove istorijske ere, koja se od prethodne razlikuje otprilike kao što se 20. vek razlikovao od 19. I za Srbiju dolaze nova vremena. Ima razloga da verujemo da će se Srbija 2022. godine suočiti sa takvim pritiskom po pitanjima priznavanja nezavisnosti Kosova i ulaska u NATO, kakav Srbi odavno, a možda i nikada nisu doživeli. U ovoj situaciji logično je da se Srbija obrati Rusiji za pomoć i podršku, i zato je korisno razumeti kakve se transformacije dešavaju u ruskoj spoljnoj politici i šta se uopšte može očekivati od Rusije. Upravo to shvatanje i omogućava antologija koju je sastavio Vladimir Kršljanjin.

Voleo bih da ova knjiga ima što više čitalaca u Srbiji: i pravoslavnih i socijalista, i onih koji ne pripadaju ni jednoj od ovih grupa.

Nikita Bondarev, Balkanist