Beseda patrijarha Porfirija na slavi Grada Novog Sada

17.11.2021. god.

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Braćo i sestre, dragi Novosađani, radujem se kada idem u bilo koju eparhiju naše pomesne Crkve i radujem se susretu sa svakim našim pravoslavnim sabratom. I zaista, nema razlike u slavi između mesta i prostora gde god se služi sveta Liturgija, jer sveta Liturgija je Sabor Sina Božjeg. Sveta Liturgija je prostor u kome se projavljuje i pokazuje Crkva kao jedinstvo u veri, u nadi i ljubavi svih onih koji su sabrani na jednom mestu, jedinstvo međusobno, ali i jedinstvo sa Bogom. I zato gde god po promislu i blagoslovu Božjem služimo Liturgiju svugde je ista radost.

Međutim, i u tom istom postoji posebno mesto, uvek postoji jedan poseban dodatak, posebna radost. Za mene danas tu posebnu radost, kao i svakoga puta, predstavlja dolazak u Novi Sad da pre svega služimo svetu Liturgiju, ali i da se vidimo licem k licu. Gotovo sve vas lično poznajem i vi lično poznajete mene i svaki dolazak ovde, u Novi Sad, naročito u poslednje vreme, za mene - oprostite na ličnoj noti - predstavlja povratak u očev dom, u najboljem smislu te reči. Gde god smo svuda je Gospodnja zemlja, svuda smo na svome, a opet, ipak, kada smo udaljeni od svoga korena, i duhovnog i biološkog, osećamo izvesnu notu stranstvovanja. A ja - opet oprostite na ličnoj noti - sve što imam a da makar liči na nešto što vredi poteklo je iz ovih krajeva, iz Eparhije bačke, iz Novog Sada. Tu, nekoliko desetina metara odavde, završio sam Gimnaziju, a decenijama mnogo puta, a i o hramovnoj slavi, ovde zajedno sa vladikom Irinejem i drugim arhijerejima, a i sa vama, služio svetu Liturgiju.

Dakle, posebna je radost danas, braćo i sestre, duhovna radost i posebno sam duhovno ganut što, evo i danas, na dan hramovne slave Gospod je hteo da se zajedno molimo Bogu i da služimo svetu Liturgiju u ovom divnom bogatom gradu, u Srbskoj Atini, kako se to uobičajavalo da govori, a hvala Bogu taj običaj nije nestao ni do danas, jer Novi Sad zaista jeste Srbska Atina u svakom smislu te reči. To je i hrišćanski pravoslavni grad, to je grad Svetog Georgija, čiji pomen danas slavimo.

Svi znamo ko je bio Sveti Georgije. Znamo da je Hristos bio alfa i omega, početak i kraj, smisao i sadržaj njegovog života. Znamo da je mogao imati sve što čovek može poželeti od ovoga sveta. I imao je, ali nije ostavio Hrista da bi to što bi imao, a od ovoga je sveta, sačuvao. Imao je i slavu, imao je i moć, imao je i bogatstvo. Zauzimao je veoma visoku poziciju u vojsci cara Dioklecijana, rimskog imperatora koji je kao i mnogi drugi nenavideo Hrista, progonio Crkvu Njegovu, prolivao nevinu hrišćansku krv. Kada je car Dioklecijan trebalo po deseti put da goni hrišćane, kako kažu istoriografi, u svojoj vojsci za velikog vojskovođu je imao Georgija. I Georgije kao i svi vojnici bio je zadužen da goni hrišćane, ali rekli smo već, odavno je on, od najranije mladosti svoje utemeljio svoj život, našao smisao u Hristu i naravno da nije pristao da goni hrišćane. Naprotiv, sve što je imao, sve bogastvo podelio je siromasima, podelio je slugama, i onda javno pred carem ispovedio Gospoda Živog, odbio poslušnost zločestivom progonitelju Istine, progonitelju Boga Živog, progonitelju Hrista. Naravno, snagu je dobio odozgo i Sveti Georgije je istrpeo sva mučenja. Nije se on suprostavljao caru da bi pokazao inat, da bi pokazao svoj kapric, jer inat često jeste prožet agresijom, netrpeljivošću, mržnjom. Često srećemo i u svakodnevnom životu i kroz istoriju mnoge koji su bili poklonici izvesne ideologije i iz prkosa i inata nisu hteli, onda kada su bili i oni proganjani, da se odreknu svoje ideologije. Taj prkos i taj inat je bio ispunjen isključivošću, prožet osvetoljubivošću, mržnjom, a sve to nije nešto što je izraz Jevanđelja Hristovog, što je izraz etosa, načina postojanja i života hrišćanina. Sveti Georgije i kada je stradao i kada je bio proslavljan bio je ispunjen krotošću, mirom i smirenjem. Kakav je bio Sveti Georgije takvi su bili brojni kroz istoriju hrišćanski mučenici. Setimo se Svetog Vukašina iz Klepaca koji je postradao u Jasenovcu. Zlotvor mu odseca jedan po jedan deo tela, a on što je siromašniji za još jedan deo tela sve je smireniji, sve ispunjeniji ljubavlju i smirenim krotkim tihim glasom samo ponavlja reči: Radi ti, dijete, samo svoj posao. Hrišćanska vera, pravoslavna vera, jeste vera mučenika, ali ne samo mučenika kao stradalnika koji stradaju u telesnim stradanjima, nego i vera mučenika koji su pozvani na unutarnje raspeće, na unutarnje stradanje. Zašto? Zato što mučeništvo jeste svedočenje, opredeljenje i opredeljivanje za istinu, pravdu i lepotu kada se nađete pred izborom između istine i laži, pravde i nepravde, lepote i zla i ružnoga. Mučeništvo je opredeljenje i utemeljenje naše na Hristu, opredeljenje za Njega i zato je to svedočenje. Evo, čuli smo u današnjem Jevanđelju, braćo i sestre: Goniće vas! Pa neće nas goniti zato što im mi po sebi takvi smetamo. Crkva Hristova je uvek na krstu i uvek je raspeta. Uvek je proganjana i uvek je proslavljena. Uvek je u raspeću i u vaskrsenju. Za nekoliko nedelja ćemo imati Jevanđelje koje se uklapa i u današnju priču, Jevanđelje koje govori o isceljenju demonizovanog Gadarinca. Vide svi da je Gospod iscelio demonizovanog i svi uglas kažu: Idi od nas, ne trebaš nam! Zašto je to tako, braćo i sestre? Zašto je to i danas tako i kad znamo i kad ne znamo? Stoga što Gospod kaže: Da nisam došao ne bi greha imali. Zato što čovek koji je vezan za ovaj svet, svet bez Boga, svet koji je, kako se to kaže, antropocentrično usmeren, svet u kojem ne leži u temeljima bogočoveštvo, Bogočovek Hristos, zato što taj i takav svet ima druge i drugačije motive i drugačije ciljeve, ima drugačiji sistem vrednosti od onoga koji mi čitamo, slušamo i hoćemo da sprovedemo u svom životu, a to je sistem vrednosti Jevanđelja, vrednosti koje nam se otkrivaju kroz zapovesti Božje. To je sistem vrednosti u kojem nije glavni princip: Ljubi Boga čitavim svojim bićem i bližnjega svoga kao samoga sebe. To je sistem vrednosti koji nema u svom kodeksu rečenicu: Ljubi neprijatelje svoje. Naprotiv, ovaj sistem vrednosti koji je čovekocentrično orijentistan poziva na to da svaki pojedinac sve podredi sebi, da uzvraća merom za meru, u najboljem slučaju, a još češće da hoće i ono što mu ne pripada. To je sistem vrednosti koji propoveda princip: Cilj opravdava sredstvo. Sistem vrednosti koji kaže: Sve ti je dozvoljeno i čini ono što ti misliš da je ispravno, jer to je izraz slobode. Ali taj sistem vrednosti nije svestan da je moderni čovek ili čovek bez Boga ostrašćen, egoista, samoljubiv i da bi bio slobodan najpre treba da se oslobodi strasti i greha. Treba da se oslobodi gordosti, egoizma i samoljublja da bi uopšte upoznao smisao i tajnu života, da bi prepoznao drugog čoveka jednako vrednog sebi, da bi znao da sve što čini Bogu čini, da bi znao da će Bog pitati šta je on činio drugima, a ne oni njemu. Dakle, braćo i sestre, nemojte da se čudite ni danas, kada nas prozivaju za razne stvari, koje se ne uklapaju u poredak ovoga sveta. Prozivaju nas jer Jevanđelje Hristovo podseća na to da je zlo – zlo, da je greh – greh. Jevanđelje Hristovo je ogledalo u kojem i kad neće, čak možda još više kad neće, da se vide i pogledaju u sebe. Ljudi koji neće Hrista osećaju u dubinama svojim tu tajnu, ona ih žulja, ona im smeta. I zato, evo danas, evanđelist Luka podsećajući i na ono, kroz ovo Jevanđelje, što je bio Sveti Georgije, nas zapravo hrabri da je jedini istinski put biti svedok Hristov, jedini istinski put je put ljubavi prema Bogu i bližnjem. Nisu odgovorni oni koji neće Boga za nas, ali mi za njih jesmo. I zato naša molitva, naš podvig, naša vera, treba iz dana u dan da se produbljuju, da nas snaže, da budu putovođe i svetlost u našem životu, i reći ću to, u mraku ovog modernog sveta. I danas često će nas hvaliti onda kada imaju utisak da eto i mi živimo u duhu ovoga vremena, jer neobično je da hrišćani nešto i čitaju, za te i takve ljude neobično je i da hrišćani nešto znaju, neobično je i to da se hrišćani razumeju u umetnost, i da su umetnici, i da su naučnici, i da jesu začetnici svakog istinskog progresa. Ne postoji ni jedna oblast ljudskog delovanja u kojoj se čovek nije proslavio a da ona nema svoje seme, svoj podstrek u Crkvi Hristovoj. Ne treba ništa drugo nego da se setimo svetitelja Save. Vodio je računa i o duhovnom i o materijalnom u svojoj brizi o svome narodu. Ili ovde u Mitropoliji karlovačkoj, Crkva je podigla i Bogosloviju i Gimnaziju u isto vreme, i jednu i drugu najstariju školu u srbskom narodu. Pa naravno da smo mi uvek savremeni, ali u ovom svetu ne postojimo i ne želimo to da činimo. Ne postojimo zbog toga da se saobražavamo svetu, da mu podilazimo, da podilazimo ostrašćenom čoveku koji je iznedrio sistem vrednosti kojem smeta Jevanđelje, nego mi molimo Boga da se preobražavamo blagodaću Njegovom i da našim preobražavanjem preobražava se i naša okolina i svet u kojem živimo. U tom preobražavanju u saradnji sa blagodaću Duha Svetoga, ili preobražavanjem blagodaću Duha Svetoga, preobražavamo se, pa se onda preobražava i tvar koja je oko nas i svi ljudi.

Neka bi Gospod dao, braćp i sestre, da danas slaveći Svetog Georgija nikada i nizašta ne ostavimo svoju veru, svoju veru pravoslavnu veru u Gospoda Živog i da ma koliko bili slabašni, znamo mi to bolje od svakih kritizera, ma koliko padali nikada se ne odričemo od jevanđeljskih vrednosti, da uvek uz pomoć Božju kroz pokajanje, kroz spoznaju svoga pada, a onda i ljubavlju Božjom vraćamo se tim vrednostima, vraćamo se Bogu i vraćamo se sebi, jer naš život i jeste zapravo sa jedne strane naše opredeljenje za Hrista, nepokolebivo i neustrašivo, ali istovremeno po slabosti – padaćemo, padati i vraćati se ovome predhodnom, vraćati se svome izvoru, vraćati se jednome Gospodu Živom, koji je proslavljen u Svetom Georgiju i koga i mi zajedno sa njim i sa svima svetima slavimo kao jednoga u Trojci Boga, Oca i Sina i Svetoga Duha sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

SPC

Izvor
Tanjug
foto: Snimak ekrana / Jutjub/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za