Korejski začarani krug

 Veliki združeni vojni manevri Južne Koreje i SAD počinju 28. novembra u Žutom moru i mnogi strahuju da bi manevri mogli samo da doliju ulje na vatru na već uzavrelom Korejskom poluostrvu. Američki nosač aviona “Džordž Vašington” takođe se uputio ka Korejskom poluostrvu što je izazvalo veliku zabrinutost Kine ali i nove pretnje Pjongjanga. Pentagon je izjavio kako manevri nisu usmereni protiv Pekinga već za cilj imaju odvraćanje Severa od daljih napada na teritoriju Južne Koreje.[1] Severna Koreja je s druge strane danas postavila svoje rakete zemlja-vazduh na lansirne rampe koje su stacionirane na obali Žutog Mora ali je isto tako ponovo ispalila nekoliko granata u blizini spornog ostrva kao odgovor na manevre oružanih snaga SAD i J. Koreje. Zvaničnici Severne Koreje izjavili su kako manevri predstavljaju “neoprostivu provokaciju” i da će uništiti Južnu Koreju ukoliko teritorija Severne Koreje bude ugrožena.[2]/[3] “Situacija na Korejskom poluostrvu se bliži ivici rata zbog nesmotrenog plana elemenata brzih na obaraču da ponovo započnu ratne manevre uperene protiv (Severa)", kaže se u saopštenju koje je jutros objavila severnokorejska državna agencija KCNA.[4]

Nakon završetka korejskog rata 1953. koji je odneo preko dva miliona života, zavisno od izvora, tenzije između komunističke Severne Koreje i njenog suseda Južne Koreje koja je bitan američki saveznik na dalekom istoku nikada nisu prestale, jer rat formalno nikada nije ni okončan. Najnoviji sukob u kome su stradala dva južnokorejska vojnika nakon što su severnokorejske snage granatirale ostrvo Jeonpjong, koje obe strane smatraju svojom teritorijom, predstavlja samo najnoviji incident u dugom nizu okršaja niskog intenziteta između dve Koreje.[5] Da podsetimo 26. marta ove godine potopljen je južnokorejski patrolni brod pri čemu je stradalo 46 mornara uz obostrane optužbe koje su neizostavni činilac odnosa između dve ideološki suprostavljene Koreje.[6] Većina svetskih državnika osudila je napad Severne koreje u kome su poginula i dva civila. Zapadni lideri su složni u osudi Pjongjanga tako da se i brojnim osudama pridružio i Barak Obama koji je izjavio da je “Južna Koreja naš saveznik od Korejskog rata. Snažno potvrđujemo posvećenost odbrani Južne Koreje u okviru tog savezništva”.

Svakako, ni ovoga puta ne možemo da izađemo iz začaranog kruga međusobnih optužbi koje se tiču odgovornosti za napad. Zvaničnici Severne Koreje tvrde da je napad isprovocirala Južna Koreja koja je iz baze u okviru vojne vežbe prva granatirala teritoriju Severne Koreje, pri tome ne navodeći da li su te hipotetičke granate pale u more ili na kopneni deo Severne Koreje. U svakom slučaju teško bi bilo jednostrano suditi pozivajući se samo na zapadne medije koji su složni u tome da je Severna Koreja izazvala sukob. S druge strane, ruski i kineski mediji i zvaničnici su maksimalno uzdržani. Kao što potvrđuje agencija “Glas Rusije”, Kinezi su imali sasvim dobar razlog da hitno izdaju saopštenje u kome se pozivaju na uzdržanost od sukoba jer je Kina neminovno blisko upoznata sa situacijom u Severnoj Koreji i sasvim je svesna toga da je Korejsko poluostrvo na ivici sukoba koji bi mogao da ima nesagledive posledice naročito ukoliko se uzme u obzir nuklearni potencijal Pjongjanga.[7]

Čini se da ipak u ovom trenutku sukob malo odgovara Beloj Kući, pre svega u političkom smislu iako je američka globalna politika nebrojeno mnogo puta potvrdila da suštinski zavisi od učešća svojih oružanih snaga u lokalnim ratovima.

Sigurno je da izjave američkih zvaničnika po kojima vojni manevri, koji su već ranije najavljeni, ne predstavljaju odgovor i demonstraciju sile nemaju mnogo veze sa realnim razvojem situacije. Svakako da manevri ipak predstavljaju direktnu provokaciju, ali otvoreno je pitanje da li bi Južnoj Koreji a pre svega SAD odgovarao novi sukob sa jednom od najvećih konvencionalnih armija sveta koja broji preko dva miliona vojnika. Ovo bi naročito trebalo imati u vidu u svetlu strateškog angažovanja snaga SAD u Avganistanu. S druge strane, ne smemo da zaboravimo ni efekte ekonomske krize koji bi takođe značajno mogli da utiču na dodatno angažovanje vojno-industrijskog kompleksa SAD. Ipak, uprkos manevrima i ratobornim izjavama koje stižu iz Seula i Tokija, čak je i Pentagon pozvao na uzdržanost kada je u pitanju eskalacija sukoba u Koreji što samo po sebi predstavlja važnu činjenicu uprkos Obaminim izjavama da su SAD spremne da stanu na stranu svog saveznika. Ipak, postoji mogućnost da određenim krugovima u Americi sukob odgovara i da bi najveći politički gubitnik u tom slučaju bio Barak Obama koji ne bi imao izbora osim da zaista i stane na stranu J. Koreje.

Čini se da ipak u ovom trenutku sukob malo odgovara Beloj kući, pre svega u političkom smislu iako je američka globalna politika nebrojeno mnogo puta potvrdila da suštinski zavisi od učešća svojih oružanih snaga u lokalnim ratovima. Međutim, koliko je situacija komplikovana potvrđuje i činjenica da uprkos uzdržanosti Pentagona iz Amerike takođe stižu veoma ratoborne izjave što potvrđuje da bi jednom delu američkog vojno-industrijskog kompleksa sukob odgovarao jer smo poslednjih decenija apsolutno svesni u kojoj meri je za SAD značajno učešće u sukobima u zemljama “Trećeg sveta”. Međutim, Severna Koreja je nešto sasvim drugo. U slučaju da i dođe do otvorenog konflikta između impresivnih oružanih snaga obe Koreje postoji sasvim realna bojazan da sukob ne bi ostao lokalan u tom smislu koji bi odgovarao pojedinim krugovima u SAD kao i njihovim stratezima.

Dakle, čini se takođe da bi u ovom trenutku režimu Severne Koreje možda čak i više odgovarao sukob sa južnim susedom naročito ukoliko se uzmu u obzir nedavna politička previranja u Pjongjangu.

Nasuprot tome, argumenti u kome se ističe da Severnoj Koreji takođe odgovara sukob jesu sasvim su na mestu i ne bi se moglo reći da su daleko od istine. Naime, veoma značajna komponenta svakog totalitarnog režima je podsticanje napetosti i strah od napada “spoljnog neprijatelja“. U tom smislu ni režim u Pjongjangu nije nikakav izuzetak što samo mogu da potvrde neprestane agresivne izjave i pretnje “uništenjem” južnog suseda koje nikako ne mogu doprineti smirivanju situacije, naprotiv. Dakle, čini se takođe da bi u ovom trenutku režimu Severne Koreje možda čak i više odgovarao sukob sa Južnim susedom naročito ukoliko se uzmu u obzir nedavna politička previranja u Pjongjangu. Naime, Ministar odbrane Južne Koreje Kim Tae Jung je ocenio da je napad Severno korejskih snaga izveden kako bi se pokazalo da je novi lider Severne Koreje Kim Džong Un, koji je najmlađi sin dosadašnjeg lidera Kim Džong Ila, snažan i sposoban vođa. Dakle, sasvim je moguće da je cilj vatrenih provokacija bila i “konsolidacija procesa nasleđa u Severnoj Koreji” u kojoj je pre dva meseca nejverovatnije došlo do smene vlasti kada se Kim Džong Un javno pojavio na političkoj sceni. Naravno, vrlo je teško proceniti uzročno posledične veze uz oslanjanje samo na izvore jedne strane, ali svakako možemo da pretpostavimo da je Kina, koja je mnogo upućenija u razvoj situacije unutar političkih krugova Pjongjanga, s razlogom pozvala na uzdržanost.

Međutim, ni u slučaju Severne Koreje nikako ne bi smeli da zaboravimo finansijsku komponentu koja je od izuzetnog značaja iako i ovu vest moramo da uzmemo s popriličnom dozom rezerve jer ona dolazi iz zapadnih izvora. Naime, u Severnoj Koreji je došlo do iznenadne promene vrednosti nacionalne valute koja je izazvala paniku među lokalnim stanovništvom. Južnokorejski analitičari smatraju da ovaj potez ima za cilj da aktuelni režim utvrdi svoje pozicije ali i da se ”konsoliduje teren za smenu na vlasti” [8]

Obe strane su dokazale da su brze na obaraču. Ostaje nam da strahujemo da će naredno pitanje biti ko će biti brži. Kim Tae Joung, južnokorejski ministar odbrane, nije isključio mogućnost da se američko nuklearno oružje stacionira na tlu Južne Koreje prvi put nakon dvadeset godina. Iako je ovakva vrsta odgovora na rastući nuklearni potencijal Severne Koreje malo verovatan, ne možemo da isključimo mogućnost nove trke u naoružanju koja bi dodatno podigla tenzije između dve Koreje.[9] Činjenica je da obe strane imaju razloga za početak otvorenog sukoba i da iz začaranog kruga međusobnih optužbi teško možemo da izađemo, ali je isto tako činjenica da je Severna Koreja isturena predstraža Kine i da je sasvim moguće da se iza kineskih pomirljivih izjava za javnost krije nešto drugo.

Bez sumnje, uticaj Kine na Pjongjang je od neprocenjivog značaja i samo možemo da spekulišemo koji su istinski kineski motivi u ovim ratnim igrama jer je takođe činjenica da bi Severnoj Koreji bilo jako teško da opstane bez značajne kineske podrške u svim aspektima. Takođe, veoma je zanimljivo da je šef Združenog štaba američkih oružanih snaga admiral Majk Malen izjavio da “Kina treba da iskoristi svoj uticaj kako bi Severnu Koreju navela da promeni ponašanje, pa je nejasno zašto Peking to dosad već nije učinio”.

Dakle, za sada imamo pat poziciju, ali bi mat jedne strane istovremeno značio i mat miru na izmučenom korejskom poluostrvu.

Dakle, za sada imamo pat poziciju, ali bi mat jedne strane istovremeno značio i mat miru na izmučenom korejskom poluostrvu. SAD bi se možda povukle i odustale od manevara ali to nikako ne bi u ovom trenutku mogle da učine jer bi njihova uloga dominante svetske sile bila dovedena u pitanje. Možda su Amerikanci uvučeni u ovu igru sasvim neželjeno. U tom slučaju pitanje je koji će biti naredni potez Pekinga koji čini se ipak drži pod kontrolom situaciju na Korejskom poluostrvu. Glavni igrači na Korejskom poluostrvu definitivno su Peking i Vašington a Pjongjang i Seul predstavljaju samo pione u još jednoj igri nerava. Teško da će doći do novog rata na Korejskom poluostrvu, ali gotovo je sigurno da će se nastaviti obostrano opipavanje pulsa koje bi moglo da rezultira novim incidentima koji bi mogli da imaju veliki broj žrtava na obe strane. Predstojeći manevri sigurno ne mogu doprineti smirivanju situacije u regionu, ali ključno pitanje glasi ko će prvi popustiti.