Sofija pobola srpske barjake u švapski tabor

31.10.2021. god.

„Zora je dušu dala za akcije. Najpre čamcem tiho, preko Save, pa onda na prstima do karaule i usnulim Austrijancima učtivo kažeš: Žao mi je što sam morala da vas probudim i uzmem vaše puške’”, zapovedio je komandant Kirhner junakinji i lepotici iz Beograda

Bila je maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat, njoj tek devetnaesta. Ne pomišlja na studije, još manje na udaju. Htela bi da ratuje. Prijavila se Narodnoj odbrani gde nisu hteli da čuju. Rekli su joj, u šali, da bi bio najveći greh da pogine tako mlada i lepa, jer Srbija na Turke šalje junake, ne devojčurke iz školske skamije, piše Politika.

Vrati se kući pokunjena, ali sutra opet banu na isto mesto. Neki major upita:

– Kojim dobrom, devojko?

– Hoću pušku i ratni raspored – reče odlučno. Svi su moji u ratu, neću ni ja da sedim kod kuće.

– Dobro, ne možeš na front ali ćemo te uzeti za bolničarku.

Nisu imali kud, te je prime. Odsekla je kosu, odenula uniformu. Sa drugim dobrovoljcima nekoliko dana vežbala kako se gađa ili baca bomba, i krenula prema Kumanovu. Sledeće godine napadoše Bugari a Sofija stiže na Bregalnicu. Opet odlikovanje. Čim je Austrougarska 1914. objavila rat Srbiji, evo Sofije. Lepa Beograđanka našla je majora Tankosića koji je odlazeći vodio odred na Drinu, ali joj reče da se javi Ignjatu Kirhneru, komandantu Sremskog dobrovoljačkog odreda. Ovaj reče da mu je svaka puška dobrodošla, a junačko srce pogotovo.

On je, po ocu Nemac i po majci Srbin, 1908. u vreme aneksije BiH bio poručnik u austrougarskoj vojsci, ali je iskoristio priliku i prebegao u Srbiju sa čitavim vodom svojih vojnika. A Sofija u novoj jedinici primeti da je mladi ratnici gledaju s poštovanjem ali i, nekako, kao žensko. Tada im je kazala da ona za njih nije Sofija već njihov drug, saborac Sofronije. I nastavila da korača plamtećim stazama Velikog rata.

Kao komiti na glasu, Kirhner joj na početku rata za Beograd poveri da sa četvoricom ljudi pređe na levu obalu Save i tamo okači srpsku zastavu. Usput, trebalo bi da preseče telefonsku liniju i pokupi oružje dušmanima. Krete, srećna što je ovo palo baš njoj u deo. Pod zapovedništvom hrabre devojke bili su Predrag Karaklajić, Miroslav Golubović, Pavle Arsenić i Milivoje Lazarević, a Kirhner je pouči: „Zora je dušu dala za akcije. Najpre čamcem tiho, preko Save, pa onda na prstima do karaule i usnulim Austrijancima učtivo kažeš: ’Žao mi je što sam morala da vas probudim i uzmem vaše puške.’”

Još nije ojutrilo kad je čamac, s pristaništa u Karađorđevoj ulici, skliznuo ka Zemunu. Sofija i pratioci nosili su dve srpske zastave, uzete iz hotela „Bristol”, gde je u to doba bilo prvo previjalište. Ipak, nisu uspeli da neprijateljske stražare uhvate na spavanju. Opaziše oni srpske vojnike čim su prišli karauli i tog časa, gologlavi, a neki bez odeće i oružja, jurnuli u bežaniju ka Zemunu. Kad su videli Sofiju i njene drugove sa redenicima, nije bilo sile koja bi ih zadržala i nagnala da prihvate boj.

Tako je Sofija, bez trunke otpora, ispunila zadatak. Presekla je telefon između karaule i austrijske komande u Zemunu i istakla dve srpske zastave: jednu prema Zemunu, da bi Austrijanci videli da je kula osvojena, drugu kao Beogradskoj tvrđavi, kao znak komandantu Kirhneru da je zapovest izvršena.

Ostalo im je da mirno pokupe oružje i municiju, ispitaju teren oko Save i njenih šibljaka i železničkog mosta, i živi i zdravi vrate se u Beograd. Kad su bili u pristaništu, sa tvrđave su se oglasili srbski topovi tukući monitor koji se, Dunavom, bližio ušću Save. Sofija i njeni drugovi stigli su da učestvuju i u ovoj borbi, brzom mitraljeskom vatrom naterali su neprijateljski brod u povlačenje. Kao da joj je bilo suđeno da u početku rata, leta 1914. i s jeseni 1915, oba puta u sudbonosnim časima, bude u odbrani srpske prestonice.

Ova sećanja, mnogo godina posle Velikog rata pribeležio je čačanski književnik Antonije Đurić, besedeći sa Sofijom Jovanović u njenom skromnom beogradskom stanu, okruženom dečurlijom iz susedstva koja su je zvala jednostavno: Baka Sofija.

Gvozden Otašević, Politika