U znak sećanja na Belu Ahmadulinu

U Moskvi u 74. godini života preminula je velika ruska pesnikinja Bela Ahmadulina. Ne plačite za mnom – ovaj stih kao refren ponavlja se u njenoj pesmi Zakletva, ali zakletva više ne važi...
 

Vest o ovoj smrti potresla je na stotine ljudi, i naravno, ne samo u Rusiji: stihovi Bele Ahmaduline prevedeni su na 20 jezika sveta. Oni su odavno postali klasika ruske poezije, rekao je ministar kulture Rusije Aleksandar Avdejev, odazvavši se na odlazak pesnikinje. Takvi neobični pesnici kao što je Ahmadulina retko se rađaju na Zemlji, smatra istaknuti pozorišni reditelj Jurij Ljubimov.
 

Sa velikom tugom primio je vest o smrti Bele Ahmaduline čuveni pesnik Jevgenij Jevtušenko.
 

Rusija je izgubila u licu Bele Ahmaduline još jednog velikog psenika, dostojnog naslednika Ane Ahmatove i Marine Cvetajeve. Bela je bila primer ne samo odanosti poeziji, već i primer građanskog blagorodstva, dodaje Jevtušenko. Ona je uvek neustrašivo istupala za one koji su se nalazili u nevolji.
 

Svoje verne čitaoce, a bolje reći slušaoce, Bela Ahmadulina je stekla već na samom početku stvaralačkog puta – 1960. godien u rodnoj Moskvi. Diplomac Književnog instituta, Ahmadulina se pojavila zajedno sa pesnicima koji su naglo sticali popularnost Jevgenijom Jevtušenkom, Robertom Roždestvenskim, Andrejem Voznesenskim i Bulatom Okudžavom. Njihove kolektivne pesničke večeri na najvećim scenama, čak na stadionima, izazvali su u zemlji poetski bum. I vrlo skoro centralna figura blistave plejade, idol svoje generacije bila je Bela Ahmadulina sa njenim retkim spojem lepote, talenta i uma. Ovako misli jedan od svedoka događaja, džez muzičar i drug pesnikinje Aleksej Kozlov.
 

Ahmadulina je čitala stihove nekakvim neverovatno melodičnim visokim glasom, slušaoci su ga nazivali srebrnim. Sećajući se na to danas, pesnik Jevgenij Bunimovič primećuje: Ona je psoedovala jedinstveni čist i u tom smislu pravi poetski glas, koji je sačuvala do poslednjih dana.
 

Među poštovaocima stvaralaštva Bele Ahmaduline je i direktor moskovskog Muzeja likovnih umetnosti Irina Antonova. Govoreći o pesnikinji, ona sa dubokim žaljenjem primećuje: Sa njom je otišao neponovljivi poetski svet, koji nije ličio ni na koga od velikana naše književnosti. I sa njom je otišla neobična lepota, koja je sijala čistotom, nastavlja Irina Antonova. Bela Ahmadulina je bila vrlo nežna i krhka žena. Uporedo sa tim u njoj je bila neverovatna unutrašnja izdržljivost.
 

U jednom od svojih poslednjih intervjua Bela Ahmadulina je rekla: Strogo se odnosim prema tome što sam napisala, ali neka dela su mi donela sreću. Verovatno sreće u njenom životu je bilo ipak više nego nesreće. Mada Ahmadulinu sudbina nije mazila. Kao mnogi pesnici u ruskoj istoriji, ona je osetila na sebe gnev vlasti. Tako su početkom 80-ih prestali da je štampaju u domovini, zbog otvorene podrške sovjetskim disidentima i saradnju sa književnim almanahom Metropol koji nije podlegao cenzuri. To nije izmenilo Belu Ahmadulinu, a teško da nešto može da izmeni pesnika koji je kao Ahmadulina siguran da ako tvorac skrivi, napravi nešto lukavo ili jednostavno ne izvrši nešto dobro, reč može da napusti tvorca, a ta kazna je vrlo surova.
 

I sada je Bela Ahmadulina sama napustila ovaj svet. Sa tim gubitkom je nemoguće smiriti se, uzvikuje poznati filmski režiser Eldar Rjazanov. Tamo gde je bila Bela Ahmadulina, gde je pružala radost, tamo je sada pukotina, nesreća, praznina...