Ćute i sve podnose izgladneli do krajnjih granica

04.09.2021. god.

Tri godine trajala je okupacija Srbije u Velikom ratu, tri crne godine za srbski narod, pisali su savremenici. Jedan od njih, inženjer Radovan Trebinjac iz Bajine Bašte, svedoči u svom dnevniku (čije delove prenosi Milovan Lukić u tekstu „Račani u Prvom svetskom ratu 1914‒1918”, objavljenom u „Istorijskoj baštini” 2014. godine) o tom zlom vremenu, piše Politika.

Beleži Trebinjac da je okupaciona vlast zavodila surove kazne (pa i javno vešanje), zabranjivala svako udruživanje i putovanja bez policijske dozvole. U Srezu račanskom, osobito na Tari, okupator bezobzirno seče šume, pljačka domaćinstva rekvizicijom, od ljudi oduzima dragocenosti... Opljačkan je i manastir Rača, skidana su zvona s crkava.

Za to vreme jadni narod grca u nedaćama. Vladaju glad i boleštine u ovom kraju. Stanovništvo melje kočanje i bere koprive da išta pojede. Žito iz Valjeva i Šapca seljaci na leđima donose. Za kilo soli žene daju dukate.

„Danas 24. marta 1917. dan je sirotinje Sreza račanskog. Prema uputima, došla je svekolika sirotinja iz sreza da primi žito, ali ga nije dobila, nema... Okarene seljanke i ispijena deca, sve izgladnelo do krajnjih granica, vraćaju se kući. I svi ćute, podnose ovo. Istina, gledao sam kako ljudi uginule konje čerupaju kao gavrani”, piše bajinobaštanski inženjer.

„Danas 11. maja bilo je šišanje ovaca. I sinoć su, kao i u ponedeljak uveče, prošla kola natovarena džakovima vune. Seljanke vlasnice ovaca jadaju se jedna drugoj: ’Kad pomislim da zimus nemam čim zakrpiti čarape deci, a kamoli šta drugo, kako da mi se ne cepaju grudi...’”

„Maj 26. 1917. godine: Na ulicama varošice osećala se glad. Sve više je ljudi koji prose, traže hranu. Poneki od seljaka ili seljanki prođe poslom, bilo kod vlasti bilo privatno, više se lelujaju nego što idu. Samo se bogatiji još malo drže, bore se i splavari... Austrougarska sreska komanda 23. juna 1917. izdala je naređenje, objavu dobošem, da se svakom bez razlike zabrani mleti žito bez dozvole.”

Strogo je zabranjeno imati više od 50 kila šljiva, svi viškovi se predaju vlastima. Svaka kuća morala je predati po kilogram kopriva i lešnika. Za neizvršene obaveze plaćalo se 20 kruna. Klanje stoke se prijavljuje. Zabranjena je privatna prodaja sena. Uveden je obavezni kuluk: obično se dolazi po nekoliko dana „o svom ruvu i kruvu” na rad na Taru ili popravku puteva, za nedolazak je predviđena kazna.

„Avgust 12. 1917: Nekada tako divlji Lug, a sad dve trećine isečenih gorostasa (hrastova) koji već hiljadu godina preturiše. Najzad i sami podlegoše ratu i njegovim grozotama. Umesto veselih derana i malih stada ovaca, čuje se monoton odjek sekira i škripa kladarskih testera u rukama njihovih vojnika, koje prekidaju grobnu tišinu Luga”, opisuje Trebinjac.

Sa opštom oskudicom, ličnom i imovinskom nesigurnošću suočava se stanovništvo Bajine Bašte i okolnih sela. Šire se zarazne bolesti. Samo u poslednjoj godini okupacije ovde je 121 osoba umrla od španske groznice, 56 od tuberkuloze, 33 od dizenterije.

Jedan savremenik piše: „Kuća je bila obična šupa, skroz otvorena do krova. U spavaćoj sobi, gde je ceo dan unošena mokrina od obuće i odela, noću je sušena sva obuća i odelo, i to sa čeljadima koji spavaju u prostoriji. U ovakvim prilikama nije ni čudo što je umiranje veliko, osobito dece. Pamtim da je iz susednih kuća za nedelju umiralo po troje, četvoro dece...”

A kad muka više ne može da se trpi, onda se u narodu javlja otpor okupaciji, u raznim vidovima: od neizvršavanja poreskih obaveza, odbijanja odlaska na kuluk, prikrivanja hrane, do neispunjavanja naredbi, jatakovanja odmetnicima. Otpor je bio spontan, povezan sa mentalitetom planinaca koji se ne mire sa nepravdom i ugnjetavanjem. Mnoge je zbog toga okupatorska vlast osudila na robiju, pojedine odmetnike i na smrt. Bilo je masovnog interniranja stanovništva u logore, uzimanja talaca.

Ali pobunjeni narod nije mirovao. U poslednjoj godini okupacije sve više ih se sklanja na Taru da pruži otpor vlasti, tu je odmetnički logor grupe Teodosija Ordagića iz Beserovine. Među ovim odmetnicima bila je i jedna žena, Stojka Jugović, koja je kasnije poginula u borbi protiv austrougarskih vojnika. Stanovništvo je pobunjenicima donosilo hranu i odeću, javljalo im o kretanju vlasti prilikom organizovanja potera.

„U jednoj poteri okupatorski vojnici uspeli su iz zasede da ubiju Radoja Ćosovića, a uhvaćen je odmetnik Zdravko Milekić, kaluđer manastira Rača. Na pijaci ispod kuće Jovanovića spremljena su vešala. Međutim, pod neutvrđenim okolnostima hajduk Milekić uspeo je da pobegne. Obešena je na pijaci u Bajinoj Bašti Draginja Kitić, iz sela Luga”, navodi se u tekstu.

Branko Pejović, Politika