Pavić: Vreme je za srpsku kontraofanzivu po pitanju Srebrenice

24.08.2021. god.

TRIBINA „DEKONSTRUKCIJA MITOVA O SARAJEVSKOM SUŽIVOTU I GENOCIDU U SREBRENICI“

Aleksandar PAVIĆ, Fakti

POVODOM objavljivanja Izveštaja Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu od 1991. do 1995, kao i Izveštaja Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja svih naroda u srebreničkoj regiji u periodu 1992-1995. godine, vredi podsetiti se na jedno prethodno, pionirsko iskustvo na polju dokazivanja istine.

Prvo izdanje moje knjige ”Zabranjena istina o Srebrenici – priručnik zasnovan isključivo na stranim izvorima”, izašla je 2006. godine. Imala je još tri izdanja u vreme kad je u javnosti u Srbiji bilo predstavljano skoro kao aksiom da su Srbi počinili ”genocid” u Srebrenici.

Ta knjiga je bila velikim delom zasnovana na radu jedne u potpunosti nezavisne grupe, Srebreničke istraživačke grupe, koja nije imala nikakve veze sa bilo kojim državnim organom ni u Srbiji ni u Republici Srbskoj. Naime, 2005. godine se skupilo desetak eminentnih, stručnih ljudi, uglavnom iz anglo-američkog sveta, pod vođstvom pokojnog profesora Edvarda Hermana sa Univerziteta Pensilvanije – jednog od najuglednijih američkih univerziteta.

To je bila jedna istinska ad hoc grupa koja je, za razliku od Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, okupila ljude čiji je zajednički imenilac bila potraga za istinom, a ne za tendenciozno odabranim delićima realnosti i lažnih svedočenja na osnovu kojih bi se sklopila monstruozna slagalica o srbskoj agresiji, krivici i ”genocidu”.

Osim profesora Hermana, tu su bili i profesor međunarodnog prava iz Kanade Majkl Mandel, bivši novinar Bi-bi-si-ja Džonatan Ruper, britanski profesor Filip Hemond, poznati britansko-mađarski kolumnista Džordž Samueli, britanski istraživač Tim Fenton i američki režiser srbskog porekla Džordž Bogdanič, uz saradnju portugalskog generala Karlosa Martinsa Branka, zamenika šefa misije vojnih posmatrača UN za Hrvatsku i BiH od 1994. do 1996. i Amerikanca Filipa Korvina, nekadašnjeg civilnog koordinatora misije UN u BiH i najviše političkog službenika UN u Sarajevu u julu 1995. godine.

Ono što se desilo sa tom grupom i njihovim radom je upozoravajuće.

Njihov rad je u potpunosti prećutan u zapadnoj javnosti, osim kada je pominjan u negativnom svetlu. (Nažalost, skoro je u potpunosti prećutan i u tadašnjoj srbskoj javnosti.)

Njihov informativni sajt, koji je sadržao više vrednih istraživačkih tekstova i svedočanstava o događajima u Srebrenici – više ne postoji. Verovatno izložen, kao i sama grupa, neprekidnim neprijateljskim napadima, otišao je u orvelovsku ”memorijsku rupu”.

Gugl je takođe izbrisao skoro svaki pomen Srebreničke istraživačke grupe i njihovog rada. S druge strane, na istom pretraživaču se mnogo lakše mogu naći neprijateljski, antagonistički, kritični osvrti na njihov rad, pa i napadi na ličnosti članova ove grupe ljudi koji su o svom vremenu i trošku krenuli u potragu za istinom, u vreme još uvek jednopolarnog sveta, kada su i domaći intelektualci i političari u ogromnoj većini bežali od srebreničke teme kao đavo od krsta.

Ipak, nešto više o radu Srebreničke istraživačke grupe se može naći preko jednog drugog pretraživača – ruskog Jandeksa – što nam takođe nešto govori.

Dakle, Gugl, glavni pretraživač u angloameričkom svetu – tom istom kom se naši političari i tzv. elita poslednjih dvadesetak godina ubiše pravdajući se i dokazujući našu podobnost – sklanja ili umanjuje vidljivost bitnih stvari koje idu nama u korist, a propagira ono što ide u korist antisrbskih ”zvaničnih verzija” ratnih događaja.

(Za one koji su zainteresovani, rad Srebreničke istraživačke grupe je sabran u zborniku ”Masakr u Srebrenici: dokazi, kontekst, politika”, urednik Edvard Herman, koji je preveden i na srbski, a čija se elektronska verzija na engleskom još uvek, za divno čudo, može naći i preko Gugla – ako znate šta tražite, razume se.)

U svakom slučaju, taj angloamerički i, uopšte zapadni”gugl-orvelovski”pristup prema Srbima se sada ponovo intenzivira, što se može i videti poslednjih nedelja i meseci, između ostalog i preko rezolucija o ”genocidu” u Srebrenici koje su nedavno donete prvo u Podgorici a zatim i u Prištini i pretnjama Visokog predstavnika za BiH da će nametnuti zakon o zabrani negiranja genocida.

Suštinski, ovo je nastavak zapadne politike iz 1990-ih godine, koja se od tada manjim ili većim intenzitetom vodi protiv Srbije, Republike Srpske i Srba uopšte, sa delimičnim izuzetkom četiri godine vladavine Donalda Trampa, kada je došlo do izvesnog, mada ne i potpunog predaha.

Treba, dakle, da nam konačno postane jasno s kim imamo posla.

Od dokazivanja naše nevinosti globalnim mejnstrim medijima, onim istim koji su nas satanizovali i koji i dalje imaju suštinski negativan stav prema nama – nema ništa. To su kontrolisani mediji koji su produžena ruka NATO pakta, i oni su u funkciji jednog novog Prodora na istok.

Srbi su se, kao i 1941, pojavili kao prepreka na tom putu, i zato će njihov stav prema nama ostati neprijateljski i, u tom, kontekstu, potpuno nezainteresovan za istinu ili, ne daj Bože, ”objektivnost”. Ili, po rečima poslanika u nemačkom Bundestagu Aleksandra Noja: ”Pošto Srbija ne želi u NATO, Srbi se moraju prikazati kao zločinci i ne smeju imati žrtve”.

Stoga, mada ne treba u potpunosti zanemariti obraćanje bar delu javnosti zapadnog sveta koja još uvek gaji slobodu misli i intelektualni integritet – iako je sve dalje od bilo kakvog uticaja na vlast i institucije – sada je još potrebnije obraćati se našim saveznicima, na prvom mestu stalnim članicama Saveta bezbednosti UN, Rusiji i Kini, koje su nam blagonaklone, a čiji su interesi takođe sve ugroženiji od sve agresivnijeg i opasnijeg zapadnog establišmenta.

Povodom 20-godišnjice oslobađanja Srebrenice u julu 2015. godine, informativna brošura koju smo sastavili Stefan Karganović i ja – ”Hiljadu puta ponovljena laž postaje – Srebrenica” – prevedena je, osim na engleski, i na ruski i kineski. To je urađeno bez bilo kakve državne podrške (odnosno uz podršku ruskog Fonda strateške kulture).

Sa državnom podrškom, koja sada očigledno postoji u Republici Srbskoj, to bi trebalo da ide neuporedivo lakše. To su vrata na koja još nismo na pravi način zakucali.

Nije reč samo o prevođenju izveštaja komisija o stradanju Srba u Sarajevu i o Srebrenici na ruski i kineski, već i o nalaženju načina da se njihovim institucijama i njihovim javnostima na pitak i lako razumljiv način predstavi naša strana priče, uz dobro pripremljeno objašnjenje kako se to uklapa i u njihove interese.

Rusija je pokazala spremnost da uloži veto u Savetu bezbednosti UN 2015. godine na britansku rezoluciju koja bi nametnula Srbima žig ”genocida”, što nije mala stvar, s obzirom da je veto alatka koja se ne koristi često, a kad se koristi, vezan je za najviše državne interese.

Kina, pak, sada ima svoj problem vezan za pokrajinu Sinđan, gde je zapadne sile takođe neosnovano optužuju za ”genocid” nad Ujgurima i, uopšte, vode informativni rat protiv nje na sličnim osnovama na kojim su ga vodile najpre protiv Srba, pa onda i Rusa.

Čak i deo jevrejskog lobija u američkom Kongresu ima sličnu ulogu u nametanju anti-kineskog narativa kao što je imao u nametanju anti-srbskog tokom 1990-ih, iz sličnih razloga – dokazivanja, radi bar delimičnog skidanja pritiska sa Izraela, da Jevreji nisu protiv muslimana kao takvih, i da su im čak i saveznici u borbi protiv navodno ”pravih” neprijatelja.

Naravno, sve ovo je takođe skopčano i sa neoimperijalnim ambicijama neokonzervativnih i (neo)liberalnih intervencionista koji su tokom poslednjih par decenija preuzeli odlučujuću kontrolu nad američkom spoljnom politikom.

Ovo je takođe i dokaz da se radi o istim centrima moći –liberal-intervencionističkim i neokonzervativnim – i tada i sad, s tim što su sada još ratoborniji nego što su bili tokom 1990-ih, jer nisu više samo Srbi meta satanizacije, već i dve svetske, nuklearne sile. Utoliko je važnije osloboditi se iluzija da ćemo mi tim krugovima uspeti da ”dokažemo” bilo šta što nije u skladu sa njihovim težnjama i planovima.

Dakle, informativna kontraofanziva na prvom mestu podrazumeva kucanje na prijateljska vrata – širom sveta. Drugo, podrazumeva i promenu našeg pristupa.

Mi treba da nastupamo sa mnogo više samopouzdanja.

Jedna od dragocenih pojedinosti iz Izveštaja Komisije za Sarajevo je što je u njemu jasno naznačeno ko je započeo rat. Mi na tome treba da insistiramo neprestano, makar sve to već odavno znali. U informativnom ratu, ponavljanje je majka uspeha.

Znamo ko je povukao potpis sa Lisabonskog sporazuma, koji bi obezbedio mir u Bosni i Hercegovini. To je bio Alija Izetbegović.

Zna se ko je povukao podršku tzv. istorijskom sporazumu između Srba i Muslimana 1991. godine. Opet Alija Izetbegović, iako mu je Slobodan Milošević čak nudio da bude prvi predsednik nove, ”skraćene” Jugoslavije.

To, dakle, neprekidno treba ponavljati, što u široj srbskoj i regionalnoj javnosti, što u svim razgovorima na tu temu sa stranama koje nas lažno optužuju i satanizuju. Zločin protiv mira – kako je utvrđeno posleratnim Nirnberškim principima,proizašlim iz suđenja nacističkim zločincima – je najveći i najteži ratni zločin, iz kog proizilaze svi drugi koji će se u ratu desiti. To što ga Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju nije uvrstio u svoj statut nas ne treba da obavezuje. Naprotiv – treba da nas upozori na ono čega se oni koji su ga stvorili najviše plaše.

Cela kampanja satanizacije Srba počiva na tezi da su Srbi agresori. Mi znamo da nismo i to možemo da dokažemo. Vreme je da se tako i postavljamo.

I treba već jednom da prestanemo da se posipamo pepelom pred onima koji odbijaju da uvaže i priznaju srpske žrtve.

Tema bilo kakvih srbskih zločina ne treba da bude tema u razgovorima sa onima koji odbijaju da uvaže i priznaju srpske žrtve.

Muslimanski poslanici u skupštini Srebrenice su 6.7.2021. godine odbili da glasaju za Rezoluciju o stradanju i zločinima nad srbskim narodom Srebrenice u 20. veku.

Na pomenu za 3267 Srba iz srednjeg Podrinja ubijenih od strane muslimanskih snaga 1992-95. održanom 10. jula ove godine u Bratuncu nije bilo nijednog predstavnika političkog Sarajeva, niti i jednog zapadnog diplomatskog predstavnika. Oni naše žrtve ne samo da ne priznaju, već ih i preziru.

To znači da se može očekivati da će svoje zločine prvom prilikom da ponove.

Protiv nas se vodi jedan dugotrajni psihološki rat, s ciljem da se od nas napravi večito inferiorna nacija, koju je dozvoljeno i ubijati, a koja nema pravo da se brani, već samo obavezu da ispunjava naloge i želje neprijatelja. Na sceni je monstruozna zamena teza, gde dželati optužuju žrtve, agresori napadnute.

Potomci pripadnika Handžar divizije pokušavaju da Srbima nametnu krivicu, rodbina zločinaca koji su činili zločine i pokolje nad Srbima u Srebrenici i njenoj okolini drži nam moralne lekcije. Majke Srebrenice idu na proslave tzv. Oluje i traže da se osude svi Srbi koji su bili vojno sposobni u vreme oslobađanja Srebrenice u julu 1995. godine.

Svi lokalni nacistički vazali iz Drugog svetskog rata su ponovo na okupu, i sve su glasniji. Šta nam to govori – osim da im očigledno nije dosta mrtvih Srba i da ne nameravaju da stanu.

Mi imamo jedan uslovno rečeno nedostatak u odnosu na njih. Naša kultura poštuje mrtve. Mi ne umemo da manipulišemo mrtvima, dok oni to umeju i neprestano čine.

Mi to i ne treba da radimo, ali treba svakako da prestanemo da se pravdamo dželatima i agresorima za bilo šta.

Treba da budemo svesni da oni koji su učestvovali u razbijanju Jugoslavije 1990-ih godina ne odustaju od svojih ciljeva – ni arhitekte ni lokalni izvršitelji. Oni sada žele da završe posao koji su tada započeli – uništavanje svake srpske državnosti i ”čišćenje” što većeg broja Srba odakle god je to moguće.

Ako se ne budemo branili i trudili da nas ceo, a ne samo zapadni svet čuje i razume, ako budemo nastavili da se ponašamo kao da je neko novo bratstvo i jedinstvo odmah tu iza ćoška, i to pod ”benevolentnim” zapadnim pokroviteljstvom – tog istog Zapada koji otvoreno podržava neonaciste i na Balkanu i u Ukrajini – samo ćemo neprijateljima dodatno olakšati posao.

Na kraju, što se tiče nepravednih haških presuda, koje čine temelj lažnih optužbi za genocid u Srebrenici, ne treba zaboraviti čuvene reči Galilea Galileja: ”Ipak se okreće”.

Odnosno, da se Galilej nije pomirio sa presudom tada ”neprikosnovenog” suda. Trebalo je da prođe 359 godina pre nego što je Katolička crkva priznala da je velikog naučnika pogrešno osudila za propagiranje ”jeretičke” misli da se Zemlja okreće oko Sunca.

Paralela je pogotovo umesna s obzirom na činjenicu da mnogi Haški tribunal za bivšu Jugoslaviju argumentovano porede sa Inkvizicijom.

Haški tribunal jeste bio inkvizicija jednopolarnog sveta, i nije imao nikakve veze sa pravdom i istinom. Doživeće sličnu sudbinu svog prethodnika – biće diskreditovan, ne samo intelektualno nego i na svaki drugi način. Zato je važno istrajati i nazivati stvari pravim imenom.

U našem slučaju, umesto ”Ipak se okreće”, treba neprekidno, argumentovano i činjenično ponavljati – nije bilo genocida u Srebrenici. Istina će, kao i u slučaju Galileja – i to mnogo brže – konačno pobediti.

(tribinu su organizovali informativno-politički portali „Sve o Srbskoj“ i „Fakti“ uz podršku Predstavništva Republike Srpske u Srbiji)