Oaza sred kamenog mora

Lovćenom pokriva glavu, a noge brčka u moru, ponajbolja je geografska odrednica ovog za istoriju Crne Gore vrlo značajnog sela, danas prepoznatljivog uglavnom po pršutu i siru.
   
Nekad su Njeguši bili „vrata Evrope”
   
O Njegušima sam, pre nego što sam prvi put stigla do njih, imala prilično maglovitu predstavu. Iako sam znala da je u njima rođen Njegoš i da odatle potiče dinastija Petrovića, verovala sam da je u pitanju zabit, skrajnuta od svih puteva. A i šta bi u tom ljutom kršu, kakav sam mislila da jeste, tražio iko drugi do onaj ko je tu rođen. Pokazalo se da je ta moja predstava sasvim pogrešna. Jeste da su Njeguši možda najkrševitije područje u Crnoj Gori, deo „kamenog mora”, ali se rodno mesto velikog pesnika, vladike i vladara nalazi u neverovatno ravnoj, pitomoj i zelenoj dolini koju, najvećim delom, preseca put prav kao strela. A o tome da je zabit, nema govora. Štaviše, čini mi se da je teško naći predeo koji ima idealniji položaj.

Njeguši kao da su okačeni o nebo ispod kojeg svetluca more. Do Cetinja, prestonice i kraljevskog grada naše dojučerašnje bratske republike, ima jedva dvadesetak kilometara, isto toliko do Kotora. Nekih pola sata vožnje, možda malo više za one koji nisu ovdašnji, pa nisu vešti uzanom kolovozu i serpentinama koje se smenjuju u beskraj. Ali, kada se savladaju, naročito one koje praktično počinju još u samom Kotoru, pa se automobilom ispne do prevoja koji odozdo izgleda kao da može da se dodirne rukom, teško je nagledati se lepote. Dole se modri Bokokotorski zaliv i zeleni poluostrvo Luštica, a gore se, u prirodnom amfiteatru okruženom kršem, pruža pitomina. I ne može čovek a da se ne zapita odakle to da je ravna kao tepsija.

Zagrljaj Mediterana i kontinenta

Objašnjenje nam je ponudio meštanin Đoko Radonjić, jedan od naših sagovornika. Nekada je Njeguško polje ležalo pod Lužinom, vodom koja je verovatno predstavljala ostatak kakvog glečerskog jezera. U to vreme ovde je bilo mnoštvo vodotokova, a najjači je bio Nelgoše, po kojem su Njeguši i dobili ime. I ceo kraj je izgledao potpuno drugačije, bio je mnogo šumovitiji. Što to više nije, krivi su tektonski poremećaji u 15. veku koji su promenili put reka, potoka i potočića i odveli ih na neku drugu stranu. Tako je, vremenom, jezero oteklo i presušilo što je, razume se, uticalo i na okolni biljni i životinjski svet. Ovom prvom glave je došla i nemilosrdna eksploatacija. Sa Njeguša se decenijama hrast spuštao u Boku, a odatle lađama jedrio u svet, sve dok i poslednje okolno brdašce nije ostalo golo.

Njeguši se pod ovim imenom prvi put pominju 1420. godine, dokad su se zvali Ledinac, verovatno zbog leda u kome se ovde nije oskudevalo. Ono u čemu se ovde ne škrtari jeste vrlo specifična „arija”, mešavina planinskog i morskog vazduha, koja ne samo da ovaj kraj čini nesvakidašnjom vazdušnom banjom nego i već čuvenoj njeguškoj pršuti, siru i kaštradini (sušenoj ovčetini) daje jedinstven, neponovljiv ukus. Zahvaljujući upravo vazduhu, ali i plodnom tlu, ovde se još od 16. veka sejao kukuruz, a krompir i pasulj, pored sira i kajmaka koga je danas zalud tražiti, bili su glavni izvozni proizvodi. Izvozilo se najviše u Boku, zapravo u Kotor, na takozvani Crnogorski pazar do koga je vodila uzana i pogibeljna pešačka staza kojom su, bar kad je u pitanju bio odlazak na pijacu, uglavnom tabanale žene.
 
Prvi pravi put koji je povezao Kotor i Cetinje išao je, naravno, preko Njeguša i probijen je 1884. godine. Njime je mogla i diližansa, što je učinilo da ovo mesto dodatno živne, mada se ne bi moglo reći da njegovi stanovnici ni ranije nisu imali vezu sa svetom. Kakvu, kazuje podatak da su učestvovali u probijanju Sueckog kanala. U tom cilju se 12 Njeguša 1866. godine otisnulo put Aleksandrije. Bilo je i onih koji su, koju deceniju kasnije, učestvovali u izgradnji pruge Bejrut–Damask, na istom poslu su se našli i u Kini, na Dalekom istoku. Tamo su 1904–1905. učestvovali i u Rusko-japanskom ratu. Nabrojati u čemu su sve prednjačili zahtevalo bi mnogo prostora, pa, ipak, ima toga što se jednostavno ne može ostaviti nepomenuto.

Nada na žici

Odavde je prvi crnogorski botaničar Krsto Popov Pejović, a sem njega biljni svet Lovćena pomno je izučavao i saksonski kralj Fridrih Avgust. I pojava prvog automobila u vezi je sa jednim članom kraljevske kuće. U dotle čudu neviđenom, na Njeguše je 1. juna 1902. godine stigao princ Burbonski, sin Don Karlosa, španskog pretendenta na presto. Nepunih godinu dana kasnije počeo je da saobraća prvi automobil za putnički i poštanski saobraćaj. Da ovdašnjim čudima tada nije bilo kraja, pokazalo se i 22. avgusta 1913. godine kada je sletela prva krilatica, kako su Njeguši nazvali avion.

Koju godinu kasnije postavljeni su drveni stubovi za žičaru, prvenstveno namenjenu prevozu robe, kojom se za 17 minuta stizalo od Kotora do Njeguša. Kada je ona prestala da radi, teško je reći, ali ima onih koji tvrde da je funkcionisala do pred sam Drugi svetski rat. Projektovali su je i gradili Austrijanci. Nešto slično je i san današnjih Njeguša, njih oko 300 na broju. Tim pre što bi jedna takva atrakcija – a za nju, izgleda, ima nade, bar ako je suditi po obećanjima nadležnih, ali i po kafanskim prepričavanjima – mogla da im dovede više turista nego što je to sada slučaj. I ko zna, možda bi ovde umesto šest–sedam kafana, koliko ih sada ima, opet bilo 46 kao nekada. U tako nešto veruje i Marko Radonjić, potomak čuvenih guvernadura, koji su dugo držali pola crnogorskog pečata, simbol svetovne vlasti. Marko je odrastao u velikom gradu, bavio se fudbalom, putovao po belom svetu i pre tri godine došao na porodično imanje da bi u samom centru otvorio nacionalni restoran „Kod Radonjića”. Nije mu, kaže, bilo lako da donese takvu odluku, odrekne se gradskog života, porodice koja je u Podgorici, ali veruje da će ovo mesto povratiti stari sjaj i slavu. I nada se da će školsko dvorište opet odjekivati dečjom grajom, kao onda kada je bilo 600, a ne samo četiri đaka.

Leti, tačnije dok traje turistička sezona, ima posla zahvaljujući ugovorima s agencijama iz Budve i Dubrovnika. Prijatan ambijent, ljubazan doček, domaći pršut i sir, znanje dva svetska jezika čine boravak u njegovom restoranu više nego pamtljivim. Zato mu se gosti i vraćaju. Zbog njih, ali i drugih, Marko oprema dvadesetak soba, unapred računajući šta bi sve gostima mogao da ponudi. Zna da, ma kako dobra, bila domaća kuhinja i čist krevet nisu dovoljni. Današnji turista bi i da švrlja okolo, pešice ili na biciklu, svejedno.

Kad se ovi raziđu i poslednji autobus zamakne za Krstac, prevoj prema moru, onda samoća teško pada. Preostaje mu samo sedenje u sopstvenoj ili tuđoj kafani, druženje s meštanima, uglavnom starijim jer su mladi davno otišli. A ni ovi nemaju mnogo vremena, treba namiriti stoku, tu i tamo pokupiti seno. Srećom, ponekad mu dođe i neko od prijatelja koji svi odreda smatraju da su Njeguši negde tamo daleko, Bogu iza leđa.

Što god da rečem, malo je...

Od Marka odlazimo do crkve, jedne od sedamnaest, koja se takođe nalazi u centru i koja je pod zaštitom države. S nama je i Lazo Božović, meštanin i kustos Njegoševog muzeja. Čudimo se zapuštenosti ove crkve, a čudi se i on. Misli da je to jedna od malobrojnih znamenitosti koju bi valjalo ponuditi turistima isto kao i, svu u ruševinama, kuću koju je Njegoš podigao ocu i majci. Onda nam, sa setom, pokazuje zapušteno zdanje nekadašnjeg hotela podignutog u neposrednoj blizini Njegoševe rodne kuće i palaca, letnjikovca kralja Nikole.

Odatle odlazimo na drugi kraj sela, kod Mige, za koju tvrde da jedina u selu pravi medovinu na stari način. Mada sama održava porodično domaćinstvo, ne žali se. Kaže da vredni ljudi mogu dobro da žive. Usput nam odaje i poneku tajnu dobre medovine. Važno je da se dugo kuva, pažljivo skida pena i dodaje studena voda, sve dok ne postane gusta i ne dobije boju čaja. A za medovinu je, tvrdi, najbolji pelinov med.

Već na odlasku, srećemo Dragoljuba Mirkovića koji nam kaže da su Njeguši specifično pleme koje je dalo mnoge umne glave, gostoljubiv svet koji ne zna za krvnu osvetu, gde se ne pamte pljačke. „Što god da rečem o Njegušima, malo sam reka. To vi je moja ultima”, pozdravio nas je na ispraćaju.