O evropskoj i evroazijskoj bezbednosti

Krajem XX veka u Evropi je po prvi put posle 1945. godine buknuo rat. Skoro tri meseca NATO je na Jugoslaviju izručivao rakete i bombe. Rat je okončan nasilnim odvajanjem od Savezne Republike Jugoslavije Kosova i njegovim proglašenjem nezavisnom državom, koju je do danas priznao značajan broj drugih država.
 

Nije prošla ni decenija, a u Evropi je ponovo buknuo rat – ovog puta između Gruzije i Južne Osetije. Rezultat tog rata je odvajanje Južne Osetije (a takođe Abhazije) od Gruzije, bez obzira na kategorično odbijanje Gruzije da se složi sa takvim ishodom (ovde priznanje novih država nije bilo tako značajno kao u prvom slučaju). Postalo je jasno da u savremenom svetu u njegovim novim obrisima (dominacija jednopolarnosti i sazrela neophodnost prelaska na novu strukturu – višepolarnosti) postojeći sistemi bezbednosti, kako globalni, tako i regionalni, ne funkcionišu.
 

U takvoj situaciji, u svom govoru juna 2008. godine u Berlinu, predsednik Rusije je pokrenuo inicijativu da se «razradi i zaključi pravno obavezujući sporazum o evropskoj bezbednosti». U oktobru 2008. godine u Evijanu je on ponovio i detaljizovao svoj predlog.
 

Kako je istakao D.Medvedev u svom govoru u Evijanu, ruski predlog o novom sistemu bezbednosti ne predviđa uništenje postojećih struktura (OUN, OEBS, NATO). Novi sporazum ne treba da osigurava bezbednost svojih učesnika nauštrb bezbednosti drugih zemalja, ne treba da dopušta akcije, koje bi slabile jedinstvo zajedničkog prostora bezbednosti i ne treba da dopušta, da vojne alijanse nastaju na štetu bezbednosti drugih učesnika sporazuma.
 

Inicijativa D.Medvedeva potencira međunarodno pravo i institucionalni faktor. Poznate su one odrednice, koje bi Moskva želela da vidi u Sporazumu. Prvi blok mogao bi da potvrdi temeljne principe međudržavnih odnosa: poštovanje suvereniteta, teritorijalne celovitosti i nezavisnosti država, nemešanja u unutrašnje stvari, ravnopravnost i pravo naroda da raspolaže svojom sudbinom (drugim rečima – pravo nacija na samoopredelenje). Drugi blok mogao bi se skoncentrisati na temeljne principe razvoja režima kontrole nad naoružanjem, treći – na principe sređivanja konflikata i četvrti – na mehanizme saradnje država i organizacija u suprostavljanju novim opasnostima i izazovima.
 

Može se koliko hoćete putovati po Evropi i prikupljati pozitivna reagovanja na ruski predlog, ali je apsolutno jasno, da ideja nailazi na veoma ozbiljne teškoće.
 

Kao prvo, postoji OEBS. S jedne strane, širi se kritika, katkada izuzetno oštra, kako na adresu OEBS, tako i konkretno na adresu Završnog dokumenta Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi. S druge strane, OEBS se ne isključuje iz reda partnera novog projekta. Nastaje, pored ostalog, pitanje: da li je potrebno stvarati dublirajući Sporazum ili je bolje pojačati već postojeći Sporazum o evropskoj bezbednosti i saradnji, u krajnjoj liniji, njegovu prvu «korpu»? Tim pre što je celokupni projekat dobio naziv «Helsinki-plus».
 

Drugo, postoji blok NATO. Ne možemo a da ne vidimo da NATO proširuje ne samo geografsku, nego i funkcionalnu «sferu odgovornosti», otvoreno pretendujući na globalne funkcije. Sve to vodi ka povećanju vojnog kontingenta SAD u Evropskoj zoni, menja kvalitativne i kvantitativne parametre američkog vojnog prisustva u regionu. I uopšte, dolazi do drastičnog jačanja NATO kao vojno-političke organizacije. Pri tom je dobro poznato, da je tokom poslednjih godina postojanja SSSR na pregovorima bilo govora o transformisanju NATO iz vojno-političkog u politički ili političko-vojni savez (uporedo sa odgovarajućim transformacijama Organizacije Varšavskog ugovra (OVU). Međutim, OVU je nestao, a NATO nastavlja da se aktivno širi na Istok, uključujući u svoje redove ne samo bivše članice Organizacije Varšavskog ugovora, nego i neke bivše sovjetske republike, a planovi u tom pravcu su maltene dalekosežni.
 

Sa jedne strane, ruski predlog ne samo da ne dotiče OEBS, nego i NATO. Sa druge strane, pak, Vojna doktrina Ruske Federacije, potpisana februara 2010. godine od strane autora ideje o novom Sporazumu o evropskoj bezbednosti, predsednika RF Dmitrija Medvedeva, apsolutno opravdano ukazuje na jednu od glavnih spoljnih vojnih opasnosti po Rusiju – približavanje vojne infrastrukture NATO ruskim granicama, pored ostalog na račun širenja bloka.
 

Uzgred rečeno, možda je upravo takvo širenje NATO i dovelo do krize aktivnosti u okvirima «prve korpe» Konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi? U svakom slučaju, ovde postojeće protivurečnosti mogu postati mina usporenog dejstva pod svakim sporazumom o bezbednosti. (Naravno, ako smatramo da NATO nije onakav kakvim ga opisuje Vojna doktrina RF, slika će izgledati drugačije. Ali je to već i druga priča).
 

U poslednje vreme u Rusiji se često i prilično uvereno čuju glasovi od veoma uticajnih ljudi, koji se zalažu za ulazak Rusije u NATO. Te izjave izazivaju aktivni otpor većine ruskog društva, koje ne podržava sličnu ideju, i zato je ona na neki način preformulisana: ulazak u NATO sada se vezuje sa obnovom te organizacije (istina, nije sasvim jasno šta to znači) i sa «posebnim» uslovima takvog ulaska (opet nije jasno koji su to uslovi i zašto NATO može i treba da pristane na tu posebnost). U svakom slučaju, o ulasku Rusije u NATO sada se govori opreznije, kao o dalekoj budućnosti, ali, izgleda, ima se u vidu da pripreme za to u ideološkom, konceptualnom, pa i u materijalno-tehničkom smislu, treba da počnu već sada.
 

U datom kontekstu kao potvrda «napredovanja» mogao bi biti predlog da se u sastav učesnika predloženog od strane D.Medvedeva novog Sporazuma o evropskoj bezbednosti uključi Narodna Republika Kina, što bi unelo principijelno novi elemenat u arhitekturu stvarane strukture bezbednosti, učinivši je evroazijskom.
 

Veoma mi je drago što nisam samo ja koji tako misli. U decembru 2009. godine ideju da se Sporazum o bezbednosti učini evroazijskim, izneo je u Londonu generelani sekretar Organizacije Sporazuma o kolektivnoj bezbednosti Nikolaj Bodrjuža. Kasnije, u svom govoru septembra 2010. godine na forumu u Jaroslavlju, N.Bodrjuža je naglasio, da problem bezbednosti, pa i one evro-atlantske, nije moguće rešavati bez učešća vodećih snaga savremenog sveta, u koje, bezuslovno, spada Narodna Republika Kina. Uključivanje NR Kine u ruski projekat, u kome sem evrospkih zemalja figuriraju SAD, Kanada, a takođe devet zemalja – članica OEBS, koje se geografski nalaze u Aziji (Kazahstan, Uzbekistan, Turkmenistan, Kirgistan, Tadžikistan, Gruzija, Jermenija, Azerbajdžan i Turska) značilo bi veoma mnogo.
 

Kao prvo, to bi pokazalo objektivnu i prijateljsku ocenu od strane Rusije istaknute uloge NR Kine u savremenom svetu.
 

Drugo, to bi značajno proširilo okvire projekta i, prirodno, zahtevalo određeno preosmišljavanje koncepcije OEBS i NATO.
 

Treće, u slučaju eventualnog neuspeha inicijative to bi pomoglo Rusiji da izbegne «gubitak obraza».
 

Prirodno, takav projekat bio bi u radu duže vreme. Ali, i OEBS je pravljen 10 godina, dužina rokova tu ne treba da plaši. A pozitivni rezultat, ako on bude i ostvaren, mogao bi biti zaista istorijski.

_________________________________________

Jurij ANDREJEV je vodeći naučni saradnik Centra za proučavanje problema mira IMEMO RAN, dopisni član Međunarodne akademije za informatizaciju, sekretar Ruske komisije za unapređenje konverzije.