Međunarodna zajednica izazivač krize na teritoriji SFR Jugoslavije

01.05.2021. god.

Priredio Boško Antić, kontraadmiral u penziji

POKUŠAJ OSAMOSTALJIVANJA EVROPE

Nakon ujedinjenja Nemačke aktivnosti Zapadne Evrope usmerene su ka ostvarenju napora Nemačke, Francuske, Belgije i Španije da stvore evropsku armiju i da Evrpska zajednica preuzme obaveze oko evropske bezbednosti. U tom svetlu treba i razmatrati pokušaje Zapadnoevropske unije da se angažovanjem u Jugsoalviji dokaže i ubedi protivnike u opravadnost svojih stavova, odnosno sposobnosti da vojnim angažovanjem sprečava sukobe u Evropi i obezbedi uvođenje novog svetskog poretka.

Kmisija za odbranu Zapadnoecrospek unije usvojial je Operativni plan u vezi sa sutuacijom u jusolaviji. Nastojanje Zaoadne Evrope da preuzme odlučujuću ulogu u angažovanju u jugspavijim koja je od osnavnja NATOa do izbijanja krize U Jugsakviji ostala pasivna i u senci NATO-a. Preelaže se formiranje generalštaba za vezu as NATO-om i Evropskom zajednizom, kao i da SAD poašlju svog ambasadora u Uniju. Možda se u tome i krije cilj upornsoti u angažovcanju Unije, čije su članice istovremno i članice Evrospek azjednice o NATO-a.

Stvaranjem dva suprostavljena vojna bloka u svetu, čije je težište angažovanja u Evropi, stvoren je odbrambeni kišobran nad Zapadnom Evropom, koji je u rukama držala armija SAD, a Evropa je svoj sistem odbrane organizovala po diktatu iz Vašingtona, odnosni Pentagona. Pokušaji osamostaljivanja Evrope nisu bili mogući sve dok nije došlo do proemna u odnosa snaga na starom kontinentu raspado Varšavskog ugovora i ujedinjenjem Nemačke.

Posle promena u svetu, posebno u Evropi, postavilo se pitanje sudbine NATO saveza, pa su se pojavile dve varijante: transformacija u skladu sa situacijom i potpuno raspuštanje.

Zagovornici prve varijante smtrali su da u izmenjenojsitaucviji u Evropi NATO mora da prionađe is traftegoju idoktrinu novih obika angažoavanja, do formiarnja „evrospkogs tuba bezbednosti“. U „Londonskoj deklaraciji“ (juli1990) defisnianis usonobvni zadavi ipravci razvioja – formiranje muktinacionlanih snaga izaena „isturee ofbare“ vojnoms trategijomasnovnao na upotrebi manjih brzopokretnih snaga na bilokomkriznom opristoru.

Zagovornici opstanka NATO-a istcali su mnogobrojne politčke, vojne i psihološke činioce za opstanak Saveza i u novim uslovima, nastojeći da SAD i dalje imaju neposredan uticaj na evropska vojnopolitička kretanja, u skladu sa zacrtanom politikom „čuvara“ novog svestkog poretka tvrdeći da evropske članice NATO.a nisu dostigle stepen koji garantuje bezbednost svake od njih u uslovima nepostojanja zajedničkog vojnog saveza.

Zagovornici ukidanja NATO-a i osamostaljivanja Evrope tvrde da je NATO ujedinjenjem Nemačke, povlačenjem sovjetskih snaga iz istočnoevropskih zemalja i sporazumom o smanjenju konvencionalnog naoružanja došao u fazu kad treba da nestane. Zbog toga zagovaraju odvajanje evropske bezbednosne struktura od SAD, koje treba da se povujku iz Evrope.

Postavljeno je pitanje koja će isntitucija zameniti NATO u slučaju njegovog nestanka. Po mnogima KEBS bi bio najpogodniji za Evropljane, a protivnici su tvrdili da je KEBS preglomazan i da se njegov Centar za sprečavanje sukoba ne može porediti sa visokintegrisanom strukturom NATO.

PREDVODNICI TZV. MEĐUNARODNE ZAJEDNICE

SAD imaju politiku kao plod jasne ocene određenih krugova, a ne „greške“. To su: (1) težnja da se uspori proces evropske integracije, stabilizuje politička uloga SAD u Evropi, učvsrti u svesti NATO na Blakanu, kao poligona za potvrđivanje dominantne uloge NATO u Evropi i njegovu nezamenjivost u Evropi. Upravo kroz tu organizaciju SAD pokušavaju da svoje povremeno prisustvo u Evropi pretvore u stalno; (2) želja da se raspad bivše Jugoslavije iskoristi za raspad bivšeg SSSR-a; (3) putem podrške bosansko-hercegovačkim muslimanima dokaže da SAD nisu apriori antimuslimanski orijentisane.

Američki novinar „New York Times“ Dejvid Bajndar navodi da su „SAD razradile strategiju političke, ekonomske i vojne izolacije Srbije. Ta koncepcija uključuje i vojnu saradnju s bosanskim muslimanima... Ljudi iz okruženja Alberta Gora, možda Klinton i, recimo, Lajk bili bi srećni ako bi sveli Srbiju na poljoprivredno društvo“.

Radi boljeg i jasnijeg sagledavanja događaja na Balkanskom poluostrvu, u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji početkom devedesetih godina dvadesetog veka, neophodno je imati na umu američku studiju “Integralne dugoročne vojne strategije SAD do 2010. godine” pod nazivom “Selektivno odvraćanje”, koja je objavljena sredinom januara 1988. godine.

U vreme događaja u Hrvatskoj Sjedinjene Američke Države javno nastavljaju sa podrškom SFR Jugoslaviji. Džejms Bejker, državni sekretar za spoljnu politiku, kaže: “Amerika želi da vidi demokratsku jedinstvenu Jugoslaviju”. Nakon odluke Predsedništva SFR Jugoslavije da demobiliše rezervni sastav milicije u Hrvatskoj, Voren Cimerman saopštava da “SAD podržavaju mladu demokratiju u Hrvatskoj i internim kanalima šalju poruku da Sjedinjene Američke Države neće podržati angažovanje Jugoslovenske narodne armije u Hrvatskoj” . Indijski general Satiš Nambijar u pismu Savetu bezbednosti kaže: “Portretisanje Srba kao zlih, a svih drugih kao dobrih nije samo kontraproduktivno već i nečasno. Po onome što sam ja video, sve tri strane su podjednako krive, ali samo Srbi priznaju da nisu anđeli dok drugi i dalje insistiraju da jesu. Ja nisam bio svedok nikakvog genocida osim ubitstava i masakra na svim stranama koji su tipični za ovakve konflikte. Meni je sasvim logično to da ako su Slovenci, Hrvati i Bošnjaci imali pravo da se odcijepe od Jugoslavije, onda i Srbi iz Bosne i Hercegovine imaju isto pravo da se otcijepe. Jedan od najvećih problema na terenu do sada je odbijanje američke administracije da vidi da Srbi u Bosni imaju validna prava i opravdane žalbe...” .

Mnogi zvaničnici navedenih međunarodnih subjekata primali su vođe separatista. Tako je, između ostalih, zamenik državnog sekretara Sjedinjenih Američkih Država Lorens Iglberger primio Aliju Izetbegovića, Hans Ditrih Genšer Ejupa Ganića i Harisa Silajdžića 21. avgusta 1991, a papa Pavle Jovan Drugi Aliju Izetbegovića 23.avgusta 1991. godine.

U isto vreme Srbija je optuživana kao vinovnik rata u Bosni i Hercegovini. Lorens Igleberger je izjavio da je “Velika Srbija rak rana koja se može širiti” potpuno zaboravljajući da nabroji i Veliku Hrvatsku, Veliku Albaniju, Veliku Mađarsku... .

U vreme rasplamsavanja rata ukinuta je ekonomska pomoć Srbiji. Evropska ekonomska zajednica i Sjedinjene Američke Države uvele su sankcije Srbiji.

Ričard Holbruk je izjavio da su Sjedinjene Američke Države bile na strani muslimana Bosne i Hercegovine. To je potvrdio i Muhamed Filipović: “Zulfikar i Koljević započeli da objašnjavaju (u televizijskoj emisiji 8. jula 1991. godine - napomena autora) razloge zbog kojih su vođeni razgovori, došao je grom iz vedra neba, neko je u studio unio jedan papir, voditeljica je pogledala na taj papir, preblijedila je u licu i počela ga čitati. Bio je to faks iz centrale Stranke demokratske akcije u kome je njeno rukovodstvo ustvrdilo da ne priznaje nikakve razgovore, da Stranka demokratske akcije ne samo da nije za određena rješenja u pogledu srbsko-muslimanskih odnosa nego se protivi i samoj ideji sporazuma... Bilo je razložno pomisliti da je Izetbegović iz tek završene posjete Sjedinjenim Američkim Državama donio neke važne novosti, da je dobio neke snažne u uvjerljive garancije za očuvanje Bosne i Hercegovine, što bi se moglo uzeti kao dovoljan razlog za otkazivanje razgovora” . Treba napomenuti da su razgovori vođeni uz prethodnu saglasnost Alije Izetbegovića.

Nemačka je podsticala konfliktnu situaciju od samog početka ubrzanim priznavanjem novih država, iskorstivši pri tom jezik liberalnog evropeizma da bi dostigla nacionane ciljeve. Ujedinjena Nemačka pretenduje na vodeće mseto u političkom i ekonomskom životu u Evropi. Svoju politiku na Balkanu je sprovodila neupadljivo, oprezno, ali uporno. Postepeno je povećavala svoje učešće – član Kontakt grupe, učešće u snagama za brze intervencije.

Strategijski ciljevi Nemačke na Balkanu predpostavljaju ukljućenje Hrvatske i Slovenije u zonu njenih ekonomskih interesa za ovladavanje međunarodnom raskrsnicvom puteva, obezbeđivanje direktnog izlaska na Dunav, Jadransko i sredozemno more, a takođe i dobijanje najpovoljnijeg statusa kod arapskih zemalja, koje proizvode naftu i gas. Da bi se ostvario poslednji cilj planirano je međunarodno prizannje Bosne i Hercegovine kao muslimanske nacionalne države. Za postizanje svojih strategijskih ciljeva Nemačka se koristila svojom ekonomskom moći. Nemačka nije dozvolila stvaranje jedinstene srpske države jer bi ona smetala ostvarenju ovih ciljeva. Nemačka je pomoću svojih agenata temeljito pripremala buduće događaje , pa je Kristofer u intervjuu američkim novinama „USA Today“ izjavio da Nemci snose posebnu odgovornost za to što je Evropska zajednica pristala na priznanje bivših jugoslovenskih republika.

Francuski profesor istorije Eduard Huson objavio je knjigu "Jedna druga Nemačka", u kojoj otvoreno govori o tome kako i zašto su zvaničnici iz Bona, igrajući duplu političku igru, razbili SFR Jugoslaviju.

Nisu samo Vatikanska banka, Opus dei, Malteški vitezovi i SAD aktivno učestvovali u razbijanju druge Jugoslavije. To je sa podjednakom žestinom učinila i Savezna Republika Nemačka, koja je i pre Titove smrti radila na tome da se Jugoslavija uništi.

U drugoj polovini sedamdesetih i početkom osamdesetih, na političku scenu nastupa nova generacija nemačkih političara, simpatizera Amerike, Zapadna Nemačka napušta detant i priključuje se reganovskoj politici rušenja komunističke Evrope. I dok je čitav Zapad tada na Titovu Jugoslaviju gledao kao na prihvatljivu komunističku državu, Nemačka je Jugoslaviju proglasila za svoju političku metu. Zvanični Bon je, dakle, i pre Titove smrti radio na tome da se Jugoslavija raspadne.

Unutar političkih rukovodećih struktura na Zapadu mnogi Nemci su bili antijugoslavenski orijentisani, kaže Huson, a pre svih, Franc Jozef Štraus, Helmut Kol i Hans Ditrih Genšer. Štraus kao reprezentant nemačkih nacionalista je smatrao da je Jugoslavija veštačka tvorevina i posebno politički nepodobna zato što je bila plod versajskog sporazuma. Kol i Genšer su prihvatili ovu tezu, jer je odgovarala njihovom mišljenju da je Titova Jugoslavija napravljena mimo političkih interesa Nemačke. I nastojali su da je sruše po svaku cenu. To dokazuje stručnjak za nemačku tajnu službu BND, profesor Erih Smit Enbon, koji je 1995. godine obelodanio izveštaj BND da je zvanični Bon, čim je Ustav SFR Jugoslavije iz 1974. usvojen, iskoristio jugoslavensku decentralizaciju da bi učvrstio svoje političke veza sa Hrvatskom i podstakao njeno odvajanje.

Taj posao je obaveštajno, politički i diplomatski poveren Klausu Kinkelu, koji je bio na čelu BND do 1992. godine, a potom je bio ministar spoljnih poslova Nemačke. Ja sam u to vreme već počeo redovno da odlazim u Nemačku da prikupljam dokumentaciju i podatke o nemačkoj spoljnoj politici. Razgovarao sam tada sa mnogim nemačkim političarima, funkcionerima, javnim ličnostima i svi su mi rekli da Srbi nisu jedini krivci za balkansko krvoproliće već prvo Nemci, a potom Hrvati.

Na kojim činjenicama Vi zasnivate tezu o isključivoj odgovornosti Nemačke za krah SFRJ i za satanizaciju srbskog naroda?

Odgovornost nove i ujedinjene Nemačke za ratove i raspad Jugoslavije je ogromna, jer da se Bon nije u to mešao bilo je sasvim moguće da se situacija u SFR Jugoslaviji stabilizuje i ova zemlja uvede u mirni proces tranzicije. Međutim, od samog početka političke dezintegracije unutar Jugoslavije, od 1989. do 1990. godine, Nemačka je koristila dvostruki diplomatski jezik i obmanjivala Evropu i Ameriku. Jer, dok su Helmut Kol i Hans Ditrih Genšer ohrabrivali secesiju Slovenije i Hrvatske, iza leđa ostalih evropskih lidera, istovremeno su preko BND tajno naoružavali Hrvatsku demokratsku zajednicu. I čim je situacija za razjedinjavanje sazrela Kol i Genšer su ucenili Evropu svojim tvrdim stavom: " Mi nećemo dozvoliti razvoj evropske integracije ako Evropska Zajednica odmah ne prizna nezavisnost Hrvatske i Slovenije!"

Čudno je da su Francuska, Italija, Velika Britanija i druge evropske zemlje pokleknule pred nemačkom ucenom, jer je početkom devedesetih Nemačka pozicija na Starom kontinentu bila dosta slaba. Nemačka je tada, dok se rvala sa svojim problemom ujedinjavanja sa istočnim delom zemlje, baš na slučaju Jugoslavije želela da direktno proveri koliko je jaka i kakav je njen uticaj u Evropi. I uspela je na raspadu SFRJ da podigne svoj ugled i poveća politički uticaj u svetu. U svemu tome, Nemačka imala skrivenu podršku Vašingtona.

“U Nemačkoj je, pak, nadvladao mentalitet Prvog svetskog rata i ona nije izdržala, već je na početku krize federacije u Jugoslaviji naglo aktivirala veze sa Hrvatima i Slovencima. Nemačka je praktično nametnula ubrzano priznavanje Hrvatske i Slovenije od strane Evropske unije, čime su bili veoma nezadovoljni u Londonu i Parizu. Mnoge je to podsetilo da je Hrvatska ratovala na strani Hitlera i da je taj deo Balkana uvek bio u orbiti sila osovine. Upravo su od tog trenutka Amerikanci preuzeli inicijativu. Glavnu šansu Zapadu da dovrši liniju od Baltičkog do Sredozemnog mora moglo je pružiti samo uvlačenje Jugoslavije i Jadransog primorja u vojno-strateški areal. Rat u Bosni i ‘kosovska kriza’ uklopljeni su u opšte planove priširenja NATO”.

Ričard Holbruk u svojoj knjizi «Okončati jedan rat» kaže da je Nemačka mesecima vršila pritisak na SAD i Evropsku uniju da priznaju Hrvatsku. "Vens i Karington žilavo su se suprostavljali nemačkoj poziciji. Obojica su mi kasnije kazali da su upozorili Genšera da priznanje Hrvatske uvodi u rat i Bosnu. Genšer je ignorisao ovo upozorenje. Da li je nemačka odluka da prizna hrvatsku upalila rat u Bosni? Ovo pitanje je komplikovano. Nemačka odluka je verovatno ubrzala izbijanje rata u Bosni - kada se ima na umu nemačka istorija u toj regiji – nacističko savezništvo sa Nezavisnom državom Hrvatskom tokom Drugog svetskog rata i logori smrti u Hrvatskoj, gde su zajedno stradali Jevreji i Srbi...».

Ovakva korektna mesta, u knjizi su retka.

STRATEGIJA STVARANJA MUSLIMANSKE DRŽAVE I

STRAH OD INKARNACIJE NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE

"Niko od nas nije mogao pomisliti", piše Muhamed Filipović, "a to se nažalost dogodilo, da je uzrok ovakvom neučtivom, nelogičnom, politički apsolutno štetnom i svake kritike i pokude vrijednom postupku kumovala stranačka oligarhija koja je u Stranci demokratske akcije imala od početka i u svim pitanjima odlučujući uticaj. Bila je to mladomuslimanska grupacija koje je stvorila jezgro ili pravi politički biro stranke...

... Niko tada nije mislio da su do prekida pregovora doveli ljudi koji su bili ekstremisti i koji su, bez ikakvih razloga, vjerovali ili mislili da mi muslimani možemo sa Srbima da se igramo kako nam je volja, da uopšte ne poštujemo njihove interese..." .

Govoreći o pogrešnoj strategiji Stranke demokratske akcije, Muhamed Filipović kaže:

"Strategija koju su oni primjenjivali, bila je strategija stvaranja jedne muslimanske države. A protivrječnost te strategije bila je u tome što se takva nije nikako i ni pod kojim uvjetima... mogla stvarati na tlu Bosne i Hercegovine... Stranka demokratske akcije je morala znati da je bilo kakvu Bosnu i Hercegovinu nemoguće stvarati i održavati bez učešča Srba i Hrvata... Tada je bilo bitno da ne učinimo ništa što bi dalo Srbima ili Hrvatima povod za separaciju i što bi legitimisalo njihove zahtjeve za izdvajanjem teritorija ili potpunog pripajanja teritorije zemlje drugim državama. A Stranka demokratske akcije je svojim krajnje grubim i ignorantskim ponašanjem u slučaju pregovora sa Srbima učinila upravo to. Ona je izazvala Srbe, dala im je u ruke argument za tvrdnju da smo mi antisrbski raspoloženi, da sa njima ne samo da ne možemo nego i nećemo sporazum..."

U već pomenutom pismu Savetu bezbednosti general Satiš Nambijar kaže: “... Taj utisak je da je jugoslovenska tragedija skoro isključivo proizvedena od strane medija. Zapadni mediji vide međunarodne krize u crno bijeloj tehnici, senzacionališući incidente sasvim proizvoljno za javnu potrošnju i ponavljajući bez ikakve provjere sve što im se iz hrvatskih i bošnjačkih centara sugeriše” . Ovo Nambijarovo pismo, kao i mnoga druga slične sadržine, nije ni izneto pred Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Srbe, naročito one zapadno od Drine, posebno je zaplašila težnja za inkarnacijom Nezavisne Države Hrvatske. U sećanju im je bilo stradanje Srba u toj fašističkoj tvorevini u Drugom svetskom ratu, 1941-1945. godine. Svako podsećanje na prošlost je kod Srba izazivalo strah, pa su emocije poprimile dramatične razmere. Niko ne može poverovati da moćne države Zapada nisu znale šta je za srbski narod, posebno za onaj deo zapadno od Drine, značila izjava hrvatskog predsednika Franje Tuđmana da je Nezavisna Država Hrvatska “povijesne težnje hrvatskog naroda” i izjava Dalibora Brozovića o “pobijanju” hrvatskih zastava na Drinu, iscrtavajući istočne granice Nezavisne Države Hrvatska.

Izvor
Tanjug
/ vostok.rs

Komentara (0) Ostavite Vaš komentar Objavite novost

PREDHODNA NOVOST

SLEDEĆA NOVOST

NOVOSTI IZ RUBRIKE

Hronika specijalne vojne operacije za 22.1..2024.

Ruski vojnici izveli su udar na parking za avione na aerodromu u rejonu Aviatorskog, uništivši jedan od stacioniranih letelica. Na Kupjansko-Svatovskom pravcu ruske snage su podigle za