Kako "izračunati" špijuna?

Proterivanje stranih diplomata vec nije retkost u međunarodnoj praksi. Bečka konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. godine daje pravo državi da u bilo koje vreme i bez argumentovanja razloga proglasi personom non-grata bilo kog od predstavnika diplomatskog personala.

Država koja daje akreditive mora opozvati takvo lice ili anulirati njegove funkcije u diplomatskom predstavništvu, jer u protivnom država u kojoj se diplomata nalazi na službi može odbiti da dato lice prizna za diplomatu. Diplomatski saradnici zaštićeni su od krivične, a takođe građanske i administrativne odgovornosti – sem specijalno utvrđenih u Konvenciji slučajeva. Mada su oni obavezni da se podčinjavaju zakonima zemlje koja ih prima, izvršeni prekršaj ne daje pravo na njihovo hapšenje.

Status persone-non – grata koji automatski povlaci proterivanje iz zemlje, jeste jedini mehanizam koji omogućava da se država obezbedi od inostranog diplomate. Iz prakse znamo da je proterivanje diplomata krajnja mera i obicno je skopcana sa Špijunažom (“delatnošću koja je inkopatibilna statusu diplomate”). Proterivanje diplomata takođe moze sluziti kao simbolični znak nezadovoljstva. Slične diplomatske razmene u epohi hladnog rata bile su veoma rasprostranjene, kao i proterivanje Špijuna. Kako naglašava britanski list Guardian, Velika Britanija i Rusija prate jedna drugu, i ta igra već traje dugo, pri čemu su obe strane u nju veoma upućene. Prema podacima lista, u Londonu se sada nalazi oko 30 oficira ruske obaveštajne službe – otprilike isti broj kao i u vreme hladnog rata. List tvrdi da se proterani ruski diplomate upravo sumnjice za Špijunažu.

Guardian naglašava da tek neki od tog broja 30 ima zvanični status. Ta tradicija takođe seže u eru hladnog rata. Bivši ambasador ŠSR u Velikoj Britaniji Viktor Popov je tvrdio, da od 70 članova diplomatskog personala tek njih 15 su bili “pravi”. Između 1930. i 1950. godine ŠSR u Velikoj Britaniji stvorio čitavu špijunsku mrežu takozvanih “krtica” – Špijuna. Poslednji britansko-ruski Špijunski skandal dogodio se januara prošle godine. Tada je na televiziji prikazana storija o britanskim agentima koji maskiraju špijunsku opremu pod kamenom u parku. Rusija je pripretila da će iz zemlje proterati četiri britanska diplomata, a London je uzvratio da će postupiti analogno, ali se nista nije dogodilo. A desetak godina ranije, maja 1996. godine, Rusija je ipak proterala četvoricu britanskih diplomata koje je optužila za špijunažu, a isto je učinila i Velika Britanija.

Aprila 1994. godine iz Moskve je proteran Džon Skarlet koji se sada nalazi na čelu MI6. On je “razmenjen” za jednog ruskog diplomatu. Sve te inicijative nisu imale dugoročne i ozbiljne posledice, što se ne moze kazati za najširu akciju koju je ikada organizovala jedna zapadna država protiv Rusije – proterivanje iz Velike Britanije 105 diplomatskih saradnika 1971. godine. Kremlj je tada uzvratio proterivanjem svega 18 diplomata Velike Britanije. Taj špijunski skandal bio je i najveći neuspeh sovjetske obaveštajne službe u Londonu. Imena mnogih agenata postala su poznata zahvaljujući prebeglici – Olegu Ljaljinu. Sa tim diplomatskim proterivanjem uporedivi su jedino incidenti iz 1986. i 2001. godine, kada su SAD iz zemlje proterale 80 i 50 diplomata.

U oba slučaja povod su bili špijunski skandali: takozvana operacija “Femiš” i hapšenje agenta FBI Hansena zbog sumnjičenja da je špijunirao u korist ruske obaveštajne službe. Naravno, treba reci da u špijunskim skandalima nema političkih motiva. Prisustvo inostranih obaveštajaca teško da predstavlja iznenađenje za obaveštajnu službu ove ili one zemlje. Ličnosti stranih obaveštajaca koji rade pod legalnim “krovovima” – na primer, kao diplomate ili dopisnici – po pravilu su dobro poznate. Da li se te ličnosti “izračunavaju” po nekakvim znacima: kamo idu posle radnog vremena – špijuni najčešće ne idu kući, pa ni u biblioteku, po meraču kilometraže u automobilu – operativci najčešće prelaze puno kilometara, po ponasanju na diplomatskim prijemima – špijuni su aktivniji od “čistih” kolega u uspostavljanju kontakata itd. Veoma često za dolazak obaveštajca lokalna kontraobaveštajna služba saznaje unapred. A početkom 90-ih godina rezident Službe za spoljni obaveštajni rad Rusije u Vašingtonu bio je zvanično predstavljen američkim vlastima kao rezident Službe za spoljni obaveštajni rad Rusije u Vašingtonu.

Postoji nekoliko načina da se špijunima stavi do znanja da deluju prenaglo, i proterivanje diplomata je najdrastičniji od njih. Masovnim deportacijama neretko podležu i sasvim nevini ljudi. To se čini radi toga, da se zabije klin između obaveštajnih službi i onih organizacija koje oni koriste za pokrivanje. Jer vlasti strane države nisu obavezne da bilo sta dokazuju i objašnjavaju svakom diplomati, a na sud ih ne mogu izvesti. “Čistom” saradniku ambasade ili novinaru ostaje samo da za svoje nevolje okrivljuju službu za spoljni obaveštajni rad. Nije čudo što čak i britanski mediji odluku MIP kvalifikuju kao povratak u vremena hladnog rata. Po mišljenju eksperta “Njujork Tajmsa”, u odnosima između Rusije i Velike Britanije situacija nije bila nikada losija jos od vremena sedamdesetih godina prošlog veka. List “Fajnenšl Tajms” smatra da je Velika Britanija postupila na svoju štetu i sada joj ostaje samo da se nada da će Moskva ispoljiti meksi stav u odnosu na Ujedinjeno Kravljevstvo i nece delovati po principu “oko za oko”. Reakcija ruske strane je pak sasvim zakonomerna.

Zamenik šefa Komiteta za međunarodne odnose, senator Vasilij Lihačov ističe, da su “to prilično krajnje mere u diplomatiji”. Konstantin Kosačov, sef Međunarodnog komiteta Državne dume Rusije kaže: “Velika Britanija je prekršila Bečku konvenciju o diplomatskim odnosima iz 1961. godine, iskoristivši u političke svrhe takvu meru kao sto je proterivanje ruskih diplomata i preispitivanje procesa izdavanja viza ruskim građanima. Ne pamtim da su nekada još strane države proterivale iz svoje zemlje akreditovane diplomate u znak odmazde, nemajući za to nikakvog osnova”. Kako praksa pokazuje, na poteze Londona treba očekivati “ogledalski” odgovor Rusije. “Provokativni potezi koje su smislile britanske vlasti neće ostati bez odgovora i ne mogu a da ne proizvedu najozbiljnije posledice po rusko-britanske odnose” – izjavio je zvanični predstavnik MIP Rusije Mihail Kaminjin.