Na lansiranju rakete u Bajkonuru: Skok u zvezde sa 35 miliona konja

Piše: DRAGAN BISENIĆ, RTS OKO

Lansiranje rakete još uvek je neka vrsta statusnog simbola, specijalan večernji izlazak u neponovljivi glamur peščane kazahstanske stepe gde se na jednom mestu okupe mnoge ličnosti koje čine povest kosmičkih letova. Pre deset godina, na lansiranju rakete Sojuz TMA-20, kome sam prisustvovao, u čast 50. godina prvog ljudskog leta u kosmos, poseban gost je bila i čuvena, tada najnovija ruska špijunka - lepotica, Ana Čepmen koja je netom pre toga zamenjana sa grupom od deset ruskih agenata otkrivenih u Americi. Slava u Rusiji, osim nominacije za jednu od 10 najseksipilnijih Ruskinja i vodećeg mesta u podmlatku Putinove stranke „Jedinstvena Rusija", značila je i njeno uključivanje u svečanost povodom lansiranja rakete u Bajkonuru u znak odavanje priznanja za učinak za otadžbinu.

Ura! Ura!

Na obeležavanju jubileja od 11. do 17. decembra 2010. okupili su se svi kosmonauti koji su dali doprinos sovjetskim i ruskim kosmičkim programima u prethodnih pola veka. Među njima je i  nekoliko kosmonauta veterana predvođenih Georgijem Grečkom, dvostrukim herojem SSSR i najstarijim živim kosmonautom iz Gagarinove generacije.

Logo Sojuza TMA-20

Na dve odvojene svečane tribine nalazili su se najbliži rođaci i prijatelji kosmonauta, novinari i lokalne zvanice, a na drugoj, sa stanovništa domaćina mnogo ekskluzivnijoj, bile su najvažnije zvanice, rukovodioci Ruske kosmičke agencije, glavni konstruktori i kosmonauti - veterani. Dva sata pre lansiranja Sojuza TMA-20 već stižu prvi gosti i obično se smeštaju u omanji i dobro snabdeveni kafe u kojem se prodaju najbolji konjaci, crni i crveni kavijar, sveži hlepčići - poznate ruske „buločke", i veliki izbor vina. Okupljeni gosti u grupama prve zdravice posvećuju uspehu lansiranja. Ponoćni svemirski piknik, ali na zemlji. Istina, neke ruske kompanije planiraju i da grade hotele u kosmosu.

„Za zdravlje i sreću naših kosmonauta!", uzvikuje domaćin, a svi gosti podignutim čašama otpozdravljaju:

„Ura! Ura! Ura!"

Na razglasu se iz komandnog centra čuje odbrojavanje do lansiranja. Prva najava je pola sata pre lansiranja, a poslednja na tri minuta pre nego što se raketa odvoji od tla.

35 miliona konja

Otac Sergej osveštava raketu

Pre nego što je lansirana, duhovnik Roskosmosa, otac Sergej, osveštao je raketu, a sam patrijarh Kiril poželeo je da bude kosmonaut, obelodanjujući da je prošao nekoliko dana vežbi predviđenih za svemirske putnike.

Posetioci ni u kom slučaju ne odlaze na tribine kao otuđeni i izolovani posmatrači, već čine nešto što liči na „energiju mase ljudskih tela" koju kod masovnih skupova opisivao japanski pisac Jukio Mišima. Na lansirnom mestu udaljenom dva kilometra, kada Sojuz TMA-20 bude poleteo u 01.09 minuta i 28 sekundi, oslobodiće se snaga od 35 miliona konjskih snaga.  Ako bi tu doista bilo 35 miliona konja, onda bi ta zaprega sa konjima u paru duga preko 4 miliona kilometara trebalo istovremeno da skoči jedan metar.

Dozvoljeno odstupanje od planiranog vremena lansiranja je samo 10 sekundi. Ukoliko bi se to vreme prekoračilo, ono bi bilo obustavljeno, pošto samo u okviru ovog vremena raketa može  da se nađe na pravoj putanji potrebnoj za stizanje kosmičke stanice i za spajanje sa njom.
U posadi su troje pukovnika različitih vojski koji su istovremeno i doktori nauka: Amerikanka Ketrin Koleman, Italijan Paolo Nespoli i komandant posade, pukovnik ruske avijacije, Dimitrij Kondratjev.  

Posada Sojuza TMA-20: Ketrin Koleman, Paolo Nespoli i Dimitrij Kondratjev

Da bi stigli do ovog trenutka koji je ostvarenje cilja svakog izabranog kosmonauta u svetu, oni su morali da prođu naporne i ozbiljne pripreme. Kosmonauti za boravak na stanici umnogome su drugačiji od ranijih kolega koji su samo leteli  svemir i vraćali se nazad u kapsuli na zemlju. Sadašnji kosmonauti, pre svega, ne mogu biti mladi, jer se od njih traži temeljno znanje i veština za vođenje naučnih eksperimenata i mentalna spremnost za višemesečni boravak u vasioni. Oni će na stanici provesti nešto više od 150 dana i svakodnevno obavljati naučne, naučno-tehničke, medicinske i biomedicinske eskperimente u više od 40 programa. Da bi se navikli na bestežinsko stanje, oni spavaju u krevetima kojima je deo za noge podignut dvadesetak santimetara, pošto tako, kao u bestežinskom stanju, krv odlazi u gornje delove tela.

U Bajkonuru

Bajkonur se nalazi u Kizilirodinskoj oblasti Kazahstana i sve do 5. decembra 1995. zvao se Lenjinsk pošto je u vreme  Sovjetskog Saveza imao status strogo tajnog i čuvanog grada. Čak je i ime dobio prema seocetu koje je 300 kilometara dalje. Sve to je deo opšte konspiracije koja je bila tipična za to doba. Ovaj region je izabran za izgradnju kosmodroma jer je ispunjavao nekoliko važnih uslova: nenaseljenost velike teritorije, blizina ekvatoru, postojanje železničke pruge i reke i ne manje od 300 sunčanih dana u godini. Otpočelo se i sa izgradnjom ogromnog solarnog parka na teritoriji kosmodroma koji će napajati rad kosmičkih postrojenja.

Čekajući lansiranje u Bajkonuru

Budući da su pedesetih godina američki avioni sasvim slobodno leteli nad ruskom teritorijom, a sovjetsko vođstvo je to znalo, Nikita Hruščov se odlučio na originalnu ideju za prikrivanje pravih namera. On je iznenadno proklamovao naizgled još jednu od sovjetskih fantazmi - ideju o osvajanju stepa. Cela zemlja je slavila politiku izgradnje novih gradova u stepama i perspektivu koju je stepa nudila kao buduća sovjetska žitnica. Nikome nije bilo čudno što su mašine i hiljade radnika krenule u sovjetske pustoši, pa čak ni kada je Jurij Gagarin 12. aprila 1961. poleteo kao prvi čovek u kosmos. 

Šezdeset godina od Gagarinovog leta

Zajedno sa kompleksom kosmodroma, Bajkonur u Kazahstanu je od strane Rusije unajmljen do 2050. po ceni od 125 miliona dolara godišnje. Lansiranja, kako se sada predviđa, obavljaće se samo do 2028, kada se planira da svi letovi budu premešteni na kosmodrom Vostočni, koji je u izgradnji u Amurskoj oblasti na Dalekom istoku. Prvo lansiranje sa kosmodroma Vostočni izvedeno je 28. aprila 2016. godine.

U Bajkonuru

Mada više nije zatvoren grad, Bajkonur je i dalje ograđen zidom od betonskih blokova, a na snazi je režim dozvola za putovanja. To znači da u grad ne možete ući ukoliko nemate odobrenje za to. Uprkos takvom statusu, Bajkonur je odmah posle raspada SSSR bio gotovo napušten.

Dragan Bisenić u Bajkonuru

U decembru 1991. Državni savet Rusije rasformirao je Ministarstvo mašinogradnje koje je odgovorno za kosmonautiku. Sve se raspalo u jednom danu. Desila se kosmička katastrofa u kojoj nisu pošteđeni na naučnici, ni generalni direktori, ni glavni konstruktori, ni rukovodioci raketno-kosmičkih jedinica. Tek od 1995. počela je postepena primopredaja objekata na kosmodromu agenciji Roskosmos i upravi grada Bajkonur. Mada se Bajkonur nalazi van teritorije Rusije, njime upravljaju ruske vlasti. Na osnovu dogovora predsednika Rusije i Kazahstana iz 2005, gradonačelnika grada imenuju predsednici dve zemlje, a na teritorije grada važe ruski zakoni.

 Bajkonur se nalazi na desnoj obali reke Sir Darja i ima železničku stanicu koja se nalazi dva kilometra severnije, u prigradskom naselju Tjuratam. U istom pravcu, ali nešto dalje, je autoput koji povezuje Samaru i Čikment. Grad i kosmodrom opslužuju dva aerodroma, Krajni i Jubilarni. Krajni služi za putnički saobraćaj. Sa njega avioni sleću i poleću samo u pravcu Moskve dva puta nedeljno, utorkom i petkom. Aerodrom Jubilarni je mnogo veći pošto je nekada bio deo projekta najvećeg aviona na svetu „Buran". Na njega i dalje sleću proizvedeni delovi raketa koji se proizvode u Samari a samo se sastavljaju na kosmodromu.

Sojuz 2.1a na kosmodromu u Bajkonuru

Hotel „Central" u Bajkonuru, gde smo smešteni, nalazi se na dužoj strani centralnog gradskog pravougaonog trga koji se i dalje zove Lenjinov trg i na kojem dominira Lenjinova stojeća statua. Krajem sedamdesetih u Bajkonuru je bilo 35.000 vojnika i još 35.000 vojnih građevinaca. Sada je ostalo samo 400 vojnika ruskih oružanih snaga. Ostali su napustili grad pošto više nema vojnog dela kosmodroma. Na levoj strani pravougaonika je zgrada Doma oficira koja se ne upotrebljava od 1994, kada je izgorela u požaru. Gradske vlasti su davno odlučile da je sasvim sruše, ali ona stoji i danas. Na levoj strani je ulica koju zovu Arbat, po imenu istoimene moskovske ulice. To je pešačka zona na kojoj se nalazi desetak prodavnica mešovite robe i sve ono što bi trebalo da se nađe u centralnoj gradskoj ulici.

Program počinje rano ujutru.

Na kosmodromu

Do kompleksa kosmodroma putuje se oko 50 kilometara, a sa obe strane puta vidi se retko naseljeno prostranstvo. Sve zgrade koje postoje pored puta povezane su sa životom kosmodroma, od Fabrike ugljovodnika, pa do napuštene vojne osmatračnice „Saturn" gde danas stoje napušteni supersnažni prijemnici koji su mogli da osluškuju signale svemira.

Prema programu, prvo se ide u istraživački centar nazvan po imenu oca ruske kosmonautike, Sergeja Koroljova, u njegov deo po imenu „Energija". Prolazimo kroz gvozdena vrata i ulazimo na završetak konferencije koju su kosmonauti imali tog jutra pred prijem svemirskog broda kojim će sa odlete prema zvezdama. Oni su od rukovodioca ruske kosmičke agencije Anatolija Perminova, glavnog konstruktora i od drugih posetilaca odvojeni staklom. Ispred svakog kosmonauta je mikrofon i on odgovara na pitanja.

Kondratjev i Koleman u Sojuzu

Program za ispraćaj rakete Sojuz TMA-20 do lansirne rampe počinje buđenjem u pet sati, kada vlada mrkli mrak koji će se zadržati i narednih nekoliko sati. Temperatura je duboko ispod nule, a gola stepa, pesak i kamen samo pojačavaju osećaj hladnoće. Odlazi se tamo gde je prethodnog dana okončana priprema, na lansirno polje 112, gde su sva tri dela rakete prethodno spojena. Lansirni proces počinje izvoženjem rakete iz hangara. Veliko uzbuđenje, komešanje i užurbanost više desetina ljudi prate prve obrtaje točkova lokomotive, bez obzira što je posle toliko decenija to gotovo rutinski postupak. Kada se raketa pojavi pod zvezdanim nebom, počinje njen susret sa vasionom. Do nje će biti poseban vagon koji služi za održavanje pritiska i temperature u svemirskom brodu do lansiranja.

Sve što se događa pod krovom ove hale, rezultat je sinhronizacije tri faktora: golog ljudskog fizičkog rada, kompjuterskog upravljanja kranovima koji mogu da ponesu i do sto tona i železnice kojom se isključivo obavlja transport raketa i kosmičkih brodova unutar kosmodroma Bajkonur sve do lansirne rampe.

Istorija

Raketa Sojuz TMA-20 koja će odneti kosmonaute u vasionu do Međunarodne svemirske stanice, u osnovi je modifikovana i osavremenjena verzija prvog kosmičkog broda koji je nosio naziv M-7.

Pre nego što je M-7 uspešno lansiran, nije sve išlo glatko. Uspeo je da poleti po zadatoj maršruti tek iz četvrtog puta. Prva tri lansiranja bila su neuspešna. Prvo se završilo eksplozijom letilice u 109. sekundi leta, a drugo i treće lansiranje nisu ni izvedeni. Raketu su, kako je govorio Koroljov, učili i naučili da leti, pa je četvrto lansiranje 27. avgusta 1957. bilo uspešno.

Gagarinov modul

Sledećeg meseca, 4. oktobra 1957. lansirana je raketa Sputnjik koja je nosila prvi veštački satelit. On je obišao Zemljinu kuglu za 96 minuta na visini od 228 kilometara. U vasioni je Sputnjik proveo 92 dana i obleteo zemlju više od hiljadu puta. Sojuz je do sada je lansiran 2000 puta, što se smatra najboljim dokazom pouzdanosti rakete. Sa Bajkonura do sada je obavljeno 5000 lansiranja. U kosmos su putovali praktično kosmonauti svih socijalističkih zemalja, kao i iz Avganistana, Sirije i Indije. Niko iz tadašnje Jugoslavije nije leteo u svemir.

Psi u svemiru

Drugi satelit u istoriji kosmonautike lansiran je takođe sa Bajkonura, ali je upamćen po tome što je prvi put nosio živo biće u svemir - psa Lajku. Poleteo je 23. novembra 1957. u čast godišnjice Oktobarske revolucije. Lično je Hruščov tražio da se 40. godišnjica Oktobarske revolucije obeleži nekim važnim događajem u kosmosu, a ta slava pripala je psu Lajki.

Lajka

„Bliži se godišnjica Oktobarske revolucije, 40 godina sovjetske vlasti... Može li za to nešto da se učini?", pitao je Hruščov Sergeja Koroljova, svedoči istoričar Jaroslav Kirilovič Golovanov.

„Na primer, satelit, koji bi umesto signala u kosmosu emitovao 'Internacionalu'", dodao je Anastas Mikojan.

„Ne brbljaj", prekinuo ga je Hruščov.

„A može li satelit sa živim bićem, recimo psom?", upitao je Koroljov.

„Sa psom?", zatreptao je Hruščov. „Odlično! Možete da zamislite? Pas u kosmosu u čast Velikog oktobra! Dogovorili smo se! Možete da tražite sve što vam treba", oduševljeno je saopštio sovjetski lider.

I Lajka je poletela.

Pre čoveka leteo je „maneken", odnosno maketa čoveka koju su nazvali Ivan Ivanović. On je u kosmos leteo sa dva psa, poznatim Belkom i Strelkom. Veterani sa Bajkonura tvrde da je jedan pas prosto pobegao i da bi izbegli kaznu oni su stavili drugog psa koji im se našao pri ruci.

Belka i Strelka na poštanskoj markici

Mada se misli da su se „psi-kosmonauti" vratili na zemlju, kako su romantizovane njihove sudbine, oni su žrtvovani za kosmički progres, pošto su sagoreli u vasioni.

Jedina dva psa koja su doista preživela kosmički napredak bili su Šutka (Šala) i Kometa koji su lansirani 22. decembra 1960. Prilikom povratka, katapult iz aparata za spuštanje nije izbacio kontejner sa psima, tako da su oni preživeli četiri dana u jakutskom mrazu od -40. Kada su ih našli, odmah su ih poslali u Moskvu kao veoma vredan tovar.

Pre tog, u martu 1960. bila je izabrana prva grupa kosmonauta za let u kosmos. U njoj su bili Gagarin, Titov i Ukrajinac srbsko-crnogorskog porekla, Pavel Popović. Dvanaestog aprila 1961. Jurij Gagarin poleteo je u kosmos.

U okviru kompleksa nalazi se i Muzej kosmonautike, sa dve omalene i skromne spomen kuće. Jedna, bliža muzeju pripadala je Juriju Gagarinu, a druga slavnom naučniku Sergeju Koroljovu. Obe kuće imaju po tri sobe, radnu sa krevetom za spavanje, dnevnu sobu, a kuhinja se ne vidi. Kod Gagarina se nalazi još stari radio-gramofon „Estonija", ogledalo i vitrina sa njegovom uniformom. Obe kuće danas deluju veoma arhaično i skromno nameštene, ali su u svoje vreme, pre pola decenije, nema sumnje, bile prilično moderne, mada u njima nema televizora.

Međunarodna svemirska stanica

Pošto su se Amerikanci iskrcali 1969. na Mesec, Sovjetski Savez je, činilo se, izgubio veliku trku sa svojim takmacem, trku koja je uzbuđivala, ali i nadahnjivala čitav svet. Ostala je, ipak, poneka pobeda koja je zavređivala rivalsko poštovanje, kao što je bila Svemirska stanica „Mir". Veteran sovjetskih svemirskih istraživanja i pomoćnik slavnog Sergeja Koroljova, Boris Čertok praktično je tvorac te kosmičke stanice koju je nazvao „sovjetskom pobedom u izgubljenom hladnom ratu". 

Međunarodna svemirska stanica

Izgradnja Međunarodne svemirske stanice počela je 1998, izbacivanjem u orbitu ruskog modula Zarja. Od 2. novembra na njoj neprekidno boravi ljudska posada. Godine 2011. stanici je dodat poslednji modul, čime je okončana njena izgradnja. Međunarodna svemirska stanica ima dimenzije od 110×90×30 metara, nalazi se u orbiti oko Zemlje na visini od 360 kilometara. To je tip orbite koji se uobičajeno naziva niska orbita. Stvarna visina se menja po nekoliko kilometara pošto otpor atmosfere snižava orbitu, a povremeno se obavlja korekcija (podizanje) orbite. Trajanje jedne orbite (orbitalni period) je oko 92 minuta. Ona u toku dana obiđe zemlju 16 puta, leteći brzinom od 28.000 kilometara na sat.

Lansiranje

Međunarodna svemirska stanica će posadi Sojuza TMA-20 biti vidljiva samo  nekoliko sati pre spajanja, a radio vezom sa posadom koja dolazi mogu da se čuju samo u toku prvog dana posle lansiranja. Tri dana, svakim obletanjem oko Zemlje brod će se približavati Svemirskoj stanici. Do trenutka spajanja, posada će obleteti zemlju 33 puta.

Lansiranje

Koroljev krst

Poslednje upozorenje preko razglasa da je raketa spremna za lansiranje praćeno je tišinom koje će nedugo zatim prekinuti snažno šištanje plamenih gorionika pogonskog dela rakete. Prvih desetak sekundi raketa stoji na svom mestu dok se ispod nje širi velika buktinja koja će snažan vazdušni talas naneti i do posmatrača udaljenih dva kilometra. Onda će odjednom da poskoči i za samo nekoliko sekundi pretvoriće se u plamenu tačku na nebu. Još tri minuta moći će da se prati njen let, a onda će se izgubiti među zvezdama na jasnom nebu.

Čim donje stezaljke prestanu da drže blok odozdo, brave u gornjem delu blokova sinhrono se odsecaju i istrošeni blokovi razilaze se u različitim pravcima, formirajući tako „Koroljev krst" koji se jasno vidi sa zemlje.

Gosti polako i u tišini, koja sledi posle velike egzaltacije napuštaju tribine, odlaze ka autobusima i automobilima. Poneko se osvrne i pogleda u nebo, proveravajući da li su sve zvezde još na njemu.   

Piše: DRAGAN BISENIĆ, RTS OKO