Moskva morala da bude predata

I tako je Moskva morala da bude predata. Do Moskve od Borodina ruske trupe su išle nedelju dana. Da je moskovski general-gubernator Fjodor Rostopčin bio obavešten od strane Kutuzova o planovima borbe u Moskvi, sa ljudima koje je imao za to vreme stigao bi više ili manje da pripremi grad, učinivni Kremlj citadelom, napravivši nekoliko radijalnih linija odbrane u kućama. Predgrađa koja bi morala da se predaju Francuzima mogla bi da se odseku od „ruskog“ dela grada širokim pojasom razaranja, a posle toga, pustivši neprijatelja i da se zapale. Jedino što je nedostajalo Moskvi za odbranu bila je određenost njene sudbine i odlučnost njenih načelnika. Ideja odbrane gradada trebalo je da potiče od Kutuzova: Rostopčin nije imao mnogo vojnog iskustva (samo u mladosti, 1788. godine, učestvovao je u jurišu Očakova), pa i posle stupanja armije u Moskovsku guberniju on je postao potčinjeni Kutuzova. Zašto Kutuzov nije čak ni razmatrao varijante bitke protiv Napoleona u samom gradu. Neki istoričari smatraju da se radi o Kutuzovu kao dvorskom čoveku. U udžbenicima istorije obično pišu o Kutuzovu kao o vojskovođi, zaboravljajući da je Kutuzov bio još i dvorski čovek. Ove dve suštine borile su se neprestano u Kutuzovu i vojnik nikako nije mogao da pobedi lakeja. U raportima koje je Kutuzov pisao caru videlo se da je najvažnije da ga ne ogorči. Da istaknemo da Kutuzov nije direktno pisao o predaji Moskve: on je nekoliko dana propustio u prepisci, računajući da će lošu vest da donese neko drugi. Tako je pred Austerlic zamolio je carskog kuvara Tolstoja da odgovori cara od bitke. Iza svih tih manevara i razmišljanja da li je Kutuzov imao vremena da ozbiljno misli o Moskvi? Odbrana španske Saragose, jedinog evropskgo grada koji se nije potčinio Napoleonu, bila je organizovana odozdo, a odbranu Moskve trebalo je organizovati odozgo. Ali za vrhove nesavladiva prepreka bila je neophodnost naoružati narod. Moguće da su osnova za bojazni bile glasine da u Belorusiji i na drugim teritorijama koej su ostale bez uprave, seljaci počeli da prebijaju svoje spahije – neće li započeti to i ovde? Neko od istoričara pominje da je, odučivši da podeli moskovljanima oružje iz arsenala, moskovski gubernator Rastopčin nagovorio mitropolita Platona da pre toga održi govor i pozove narod na mir i red. Mitropolit, starac sa dušom u nosu, doputovao je, zamolio narod da se ne buni, da se pokori volji Božijoj, da veruje svojim načelnicima i obećao mu je svoje molitve. To je malo ličilo na poziv na samrtni boj protiv najezde. Zatim je Rostopčin objavio „milost vladara“ – uzmite oružje iz arsenala i odbrana će biti u vašim rukama. Ucelini, umesto organizacije odbrane, bilo je odlučeno „svako sam za sebe“. Opis ove epizode savremenik je završio rečima. Veći deo pušaka bio je bez okidača, i sablje su bile zarđale. Osim toga, niko nije imao barut, ali niko nije obratio pažnju na ove neudobnosti.
 

Indikativno da je ne znajući još uvek za odluke Kutuzova, Rostopčin naredio da se zatvore moskovski zvonici: 1. septembra bio je praznik („stara nova godina“), ali Rostopčin se plašio da uzbuđen i ipak nekako naoružan narod može da shvati zvuk zvona kao poziv na pljačku. Postojala je i druga strana stvari. Kutuzov je verovatno smatrao svoju armiju sasvim razbijenom. U celini, neki komandanti su bili sa njim solidarni – Barklaj je još u jeku Borodina smatrao da je boj u potpunosti izgubljen. N aputu u Moskvu Kutuzov je pokušao da shvati koliko ima vojske. 29. avgusta načelnik Glavnog štaba Jermolov piše komandi Prve Zapadne armije: Bez obzira na više puta izdatu naredbu o dostavi podataka o gubicima u boju 26. avgusta i do danas od nekih pukova oni nisu stigli. 31. avgusta Jermolov ponovo piše o tome i tek 1. septembra, na dan vojnog saveta, Prva armija je prebrojala svoje žive – u stroju je bilo oko 45000 ljudi. Gubici Druge armije su bili izračunati već posle napuštanja Moskve – jednostavno u njoj nije imao ko da se broji: Osmi pešadijski korpus, na primer, od skoro 15000 ljudi, 6. septembra je imao u stroju 5824 untera i redova. Isapda da je na putu ka Moskvi Kutuzov imao u najboljem slučaju 60 hiljada ljudi izmučenih strašnom bitkom, i još više – obeshrabrenih hitnim povlačenjem. Moskovski pokret otpora Kutuzov nije uzimao za ozbiljno: ko? Čime su naoružani? Pa i koliko ih uopšte ima? Da, po čitavoj zemlji formirali su se novi pukovi – ali kada će stići? U takvoj sitauciji svaki vojnik obučen da puca bio je zlatan. Rastopčin je slao pisma, jedno vedrije od drugog, ali Kutuzov im očigledno nije verovao – sam je bio majstor da piše raporte (u jednoj od varijanti raporta o Borodinskoj bitci, na primer, rečeno je da neprijatelj ne samo da se povukao, već je narednog dana general Platov bio poslat da ga goni i saterao je njegovu pozadinu 11 vrsta od sela Borodino). Uz to i u drugim pravcima nije mirisalo na uspeh. U celini, Kutuzov je ocenjivao situaciju kao očajnu, i posle Bordina je čak poslao naredbu admiralu Čičagovu i generalu tormasovu, komandantima južnih armija, da idu hitno ka Moskvi. Ali oni, dobivši telegram sredinom septembra i shvatajući da za put treba još mesec i po, rešili su da zanemare naredbu i da ostanu na mestu. Tim pre što je neko trebalo da zadrži Francuze koji su se probijali na jug. Kutuzov je očigledno precenio protivnika. On je smatrao da Napoleon ima nekakav fokus, ne pretpostavljajući da je posle borodina sam bio očajan. Zato se pitanje odbrane Moskve nije postavljalo! Postavljalo se pitanje o borbenom duhu ruskih vojnika. A sa tim Kutuzov je znao šta da radi. Do požara u Moskvi ostalo je manje od pet dana.