Glumac iz Srbije prihvatio ulogu generala Mladića u antisrbskom filmu

18.11.2020. god.

Dok iza filma o „genocidu“ u Srebrenici stoje Bakirova Bosna, NATO i Evropska unija sa ogromnim kapitalom, mi se ovde preganjamo sa pokušajima da se „Bitka za Košare“ onemogući. I ko nam je onda kriv?

Na svetskoj premijeri filma "Kuda ideš Aida" Jasmile Žbanić, koja je uz crveni tepih i bosanske sevdalinke održana pre neki dan u Veneciji, na 77. filmskoj Mostri, pojavili su se i glumci u ovom filmu Jasna Đuričić i Boris Isaković, oboje oduševljeni saradnjom sa sarajevskom rediteljkom, inače miljenicom svetskih festivala i žirija.

U ovom filmu o Srebrenici Jasna igra naslovnu ulogu žene-prevodioca pri famoznom holandskom bataljonu Unprofora, ali i supruge i majke Bošnjaka zarobljenih posle bitke sa srbskim snagama, u julu 1995. Boris igra "gospodara njihovih života", generala Ratka Mladića, kome je još ranije namenjena stigma ratnog zločinca. To je okvir u kome se, sasvim očekivano, ponavlja uobičajeni bosanski narativ o srbskoj krivici za "srebrenički genocid", pišu Novosti.

Po svemu sudeći rediteljka Žbanić ispričala je priču u kojoj su uloge davno podeljene i koja se ni u čemu ne razlikuje od glavnog kursa propagandnog rata koji otvoreno vodi Bakir Izetbegović protiv Republike Srpske i svega srbskog. Pitanje je samo: šta tu rade dvoje (valjda) srbskih državljana, bračni par Isaković - Đuričić?

Nema nikakve sumnje da oni igraju za novac, čemu se, sa stanovišta profesije nema šta zameriti. Didro bi im možda oprostio i sa stanovišta paradoksalne prirode glumca, koji je uvek "neko drugi". Sasvim druga stvar je lični moral. Nevolja je u tome što čitamo da ovaj bračni par nije igrao samo za pare nego da u svemu ima i sasvim ličnih motiva.

Jasna kaže da je "vrlo dobro informisana o tome šta i koga igra, da je gledala filmove i čitala knjige, pa smatra da je ovaj film naš zajednički, planetarni problem, koji je mogao da se dogodi bilo gde", u čemu, izgleda, nalazi opravdanje za doslednu "političku korektnost" u filmu sa unapred određenom srbskom krivicom.

Njen muž je nešto određeniji: "Meni je rata, posle trideset godina, apsolutno dosta i svi bismo to morali shvatiti i početi živeti normalne živote, da i takve likove (general Mladić, BZ) ostavimo tamo gde im je mesto (?!). Nikada mi nije bilo važno da li igram Srbina, Muslimana ili Hrvata. Takve uloge prihvatao sam isključivo da bih, kroz umetnost kojom se bavim, pokušao pomiriti te naše zavađene narode." Ni ovom se ne bi imalo šta prigovoriti da stvar ne stoji upravo obrnuto. Uporna manipulacija srebreničkim događajem ne služi pomirenju nego daljem zavađanju pomenutih naroda, što ne može biti svejedno glumcu koji prihvata ulogu u ovakvoj raboti.

To što će cele ove nedelje, povodom mezimice Mostre, većina politički korektnih zapadnih medija izgarati u humanizmu i empatiji prema "ženama Srebrenice", a raspirivati dalju satanizaciju Srba, (što, sasvim izvesno, pripada providnoj "političkoj agendi" ovog projekta), ne može se ne ticati glumca. Ne verujem da oboje glumaca ne vidi, ne oseća i ne čita čudovišnu pristrasnost protiv svega srbskog, koju još od "Grbavice", nagrađene u Berlinu 2006, ispoljava blagoglagoljiva i nežna Jasmila Žbanić. Ta ostrašćenost može se porediti sa onom goropadne Anđeline Džoli, koja je, otprilike, rekla: "Pošto ceo svet misli da su Srbi zločinci, ja ću im to i prikazati".

Boris Isaković, Jasmila Žbanić, Jasna Đuričić i Rejmond Tiri na promociji filma „Quo Vadis, Aida?“ tokom Venecijanskog filmskog festivala, 03. septembar 2020. (Foto: Joel C Ryan/Invision/AP Photo)

Baš o tome je sasvim određeno govorio Nebojša Glogovac kada je 2011. odbijao glavnu ulogu u njenom filmu "U zemlji meda i krvi", rečima koje ponovo valja citirati:

Pošto je nekakav trend da smo samo mi u ovim ratovima ubijali, klali i silovali, dok su ostali ne znam šta radili i to bez ikakve filmske estetike, koja jedino opravdava postojanje nekog filma, bio sam oprezan. Nikako ne bih voleo da igram u priči u kojoj je samo jedan narod kriv i lud i krvoločan, a svi drugi divni i male mace... Kad sam shvatio da će Amerikanci nama pričati priču o tome šta se kao događalo i kako smo mi proživljavali rat, a pritom nemaju pojma o suštinskim stvarima, zahvalio sam ne na saradnji. I nisam zažalio." Toliko o etici i profesiji od jednog velikog glumca i čoveka, "kroz umetnost kojom se bavi" i "zajedničke, planetarne probleme", a sam film dolazi na tapet kada nam bude dostupan.

Ima tu i nešto drugo. Cela jedna međunarodna koterija, čija je okosnica opet Nemačka, sa Austrijom, Turskom i drugima, iz petnih žila gura "Aidu" od najmanje četiri miliona evra ne bi li opet zavrtela priču o "srebreničkom genocidu" (ova sintagma ponavlja se sa neviđenom upornošću u većini kritika i "estetika filma" juče i danas), sve u ime propisanog, a "sveobuhvatnog" sporazuma o srbskoj krivici, dok se mi ovde gložimo oko filma "Košare", koji bi trebalo da saopšti našu ratnu istinu. Dok iza Jasmile Žbanić složno stoje Bakirova Bosna, NATO i Evropska unija sa ogromnim kapitalom, svetska distribucija i ostrvljeni medijski predatori, mi se ovde preganjamo sa pokušajima da se "Bitka za Košare" onemogući, uguši ili nekako smandrlja. Ili barem zamrzne na neki duži rok, što će se zaista i dogoditi ako se stvar prepusti ročištima i sporovoznoj parnici. To je naša slika i prilika. I ko nam je, onda, kriv?

Božidar Zečević, Novosti