„Vodila se borba za mesto na brodu“: Kako su milioni Rusa bežali iz Rusije posle revolucije

Većina onih koji su u vreme Građanskog rata napustili Rusiju dolazak na vlast boljševika doživljavali su kao privremeni nesrećni nesporazum i bili sigurni da će se uskoro vratiti u otadžbinu, piše Russia beyond.

Krajem 1919. godine gotovo svima u Rusiji postalo je jasno da su pobedu u Građanskom ratu odneli boljševici. Belogardejci su bili poraženi na svim pravcima, u Sibiru, na ruskom severu, kod Petrograda (tako se u to vreme zvao Sankt Peterburg). U jesen u blizini Moskve takozvane Oružane snage Juga Rusije propustile su poslednju šansu da unište sovjetsku vlast i haotično su se povlačili prema crnomorskom primorju.

 

Jakov Štejnberg/Centralьnый gosudarstvennый arhiv kinofotofonodokumentov Sankt-Peterburga

Tokom tih nekoliko godina koliko je Rusiju potresao unutrašnji konflikt, nivo brutalnosti i nasilja koje su sukobljene strane ispoljavale dosezao je neslućene razmere. Kako crveni, tako i beli sprovodili su teror gde god su stigli u vidu streljanja i vešanja.

 

Public domain

„Došao je trenutak kada smo morali da uništimo buržoaziju, inače bi ona uništila nas“, pisao je 31. avgusta 1918. godine list Pravda. „Naši gradovi treba nemilosrdno da budu očišćeni od buržoaske truleži, sva ta gospoda će biti registrovana i oni koji budu predstavljali opasnost za revolucionarnu klasu uništeni. Himna radničke klase odsada će biti pesma mržnje i osvete!“ U takvoj situaciji pobeđeni su imali mogućnost ili da se predaju na milost pobednika ili da beže.

 

Public domain

Emigracija je počela da se pojavljuje još posle rušenja samodržavlja i imperatorskog uređenja marta 1917. godine. Rusiju su napuštali najbogatiji građani, koji su imali dovoljno materijalnih sredstava za nesmetani boravak u glavnim gradovima Zapadne Evrope. Sa boljševičkim prevratom i početkom Građanskog rata odlazak onih koji su bili nezadovoljni novom vlašću višestruko je povećan. Kada je postalo nedvosmisleno jasno da je beli pokret osuđen na propast egzodus je dobio masovni karakter.

 

Public domain

U februaru i martu 1920. godine uništene i demoralisane jedinice Oružanih snaga juga Rusije evakuisale su se iz crnomorskih luka. Pošto je Crvena armija bila belima bukvalno za petama ukrcavanje na brodove u Novorosijsku bilo je organizovano do zla boga loše i praćeno potpunim haosom i panikom. „Vodila se borba za mesto na brodu, za spasenje. Brojne ljudske drame odvijale su se na gradskim trgovima i ulicama u tim strašnim danima. Mnogo zverskih osećanja izbijalo je na površinu pred opasnošću koja se nadvijala, ogoljene strasti zaglušivale su savest, a čovek čoveku postajao ljuti neprijatelj“, sećao se general Anton Denikin, komandant belih trupa.

 

Public domain

Brodovi bele eskadre, italijanska, britanska i francuska plovila evakuisala su više od 30 hiljada vojnika i civilnih izbeglica. Pored toga nekoliko desetina hiljada njih nije uspelo da se evakuiše. Kada su boljševici zauzeli grad mnogi beli kozaci koji su tu ostali bili su mobilisani u Crvenu armiju, neki dobrovoljno, neki prinudno, i poslati na poljski front. Daleko tužnija bila je sudbina oficira Oružanih snaga juga rusije. Jedan deo je bio streljan, a drugi izvršio samoubistvo.

„Sećam se komandanta drozdovskog puka koji je stajao pored mene zajedno sa suprugom i dvoje dece od tri i pet godina“, govorio je jedan od svedoka novorosijske tragedije. „Pošto ih je prekrstio i poljubio pucao je svakom ponaosob u uvo. Prekrsti ženu, u suzama se oprašta od nje, ona pada pogođena, a onda on poslednji metak ispaljuje u sebe“.

 

Public domain

Krim je bio poslednje uporište Oružanih snaga juga Rusije koje su promenile ime u Rusku vojsku. Belogardejcima sa 40 hiljada pripadnika suprotstavila se četvorostruko brojnija Crvena armija Mihaila Frunzea. Petar Vrangel koji je na mestu komandanta zamenio Denikina shvatao je da ne može da zadrži poluostrvo. Mnogo pre glavne ofanzive crvenih na Perekopsku prevlaku početkom 1920. godine on je izdao naredbu o pripremi evakuacije velikih razmera.

 

Public domain

Za razliku od novorosijske, evakuacija sa Jalte, iz Feodosije, Sevastopolja, Jevpatorije i Kerča bila je organizovana i manje-više mirna. „Prvo što treba primetiti je odsustvo panike“, pisao je član bele vlade na poluostrvu Petar Bobrovski u svom dnevniku pod nazivom „Krimska evakuacija“. „Vladao je veliki haos, gvozdena ruka vlasti se nije osećala. Međutim, mada i haotično, uz kašnjenja, neko je ipak izdavao naređenja, drugi ih ispunjavao i evakuacija se odvijala svojim tokom.“ Dok je Crvena armija osvojila utvrđenja na prevlaci i stigla do krimskih luka evakuacija je već bila završena.

 

Public domain

Preko 130 hiljada vojnika i civila bilo je evakuisano sa poluostrva na 136 brodova bele flote i Antante. Prvo mesto njihovog boravka bio je Istambul odakle su se ubrzo rasuli po celom svetu. „Šta sve nisam radio, i kao pralja i klovn i retušer u fotografskoj radnji, majstor za igračke, prao sudove u restoranu, prodavao krofne i večernja izdanja novina, bio utovarivač u luci i gledao u dlan, govorio je o svom životu u glavnom gradu Turske redov Georgij Fjodorov. Čvrsto sam se hvatao za sve za šta se moglo uhvatiti da ne umrem od gladi u tom velikom stranom gradu“.

 

Public domain

Poslednje veliko žarište otpora sovjetskoj vlasti u Rusiji, zbog svoje udaljenosti od Moskve i Petrograda, bio je Daleki istok koji se pod sovjetskom vlašću našao tek krajem 1922. godine. Većina od desetak hiljada izbeglica iz tog regiona naselila se u susednoj Kini koja je u to vreme prolazila kroz period Gospodara rata (1916-1928). Zemlja je bila podeljena među vojno-političkim klikama koje su se neprestano međusobno gložile i bile silno zainteresovane da privuku na svoju stranu profesionalne bele oficire sa dragocenim ratnim iskustvom. Pošto su 1931. godine Japanci zauzeli Mandžuriju mnogi belogardejci završili su u službi u kineskoj vojsci.

 

Public domain

Tokom Građanskog rata zemlju je napustilo ukupno od 1,3 do 2 miliona ljudi. Neki od emigranata vrlo brzo su se vratili u otadžbinu rešeni da se pomire sa novim vlastima. Drugi su se, pak, nadali da će boljševici ostati na vlasti najduže između pet i sedam godina, posle čega će se mirno vratiti kući, kako bi gradili novu Rusiju. Takvim snovima, zapravo, nije bilo suđeno da se ostvare.

Boris Jegorov, Russia beyond